Na ime Terryja Dolana sam nailazio sporadično, čitajući biografije muzičara sa kojima je imao veze. I nikada mi nije palo na pamet da proverim ko je bio taj čovek – a i da sam hteo, teško da bih uspeo bilo šta da uradim. Ceo njegov život i muzička karijera vrlo slabo su dokumentovani, a snimke koji bi priču ilustrovali teško je pronaći. Na Cevki ih ima svega nekoliko.
Povod za ovaj tekst je izlazak njegovog debitantskog albuma koji je decenijama bio “izgubljen”.
Life is very short and there’s no time
for fussing and fighting, my friend
Beše vreme kada je TV program trajao od popodneva do vremena za spavanje, radio program je bio prozor u svet, a zabavu, osim čitanja knjiga, časopisa i stripova, činili su sadržaji u bioskopu i na gramofonu. Pamtim to doba, sad već mogu da kažem da je davno, kao nešto posebno drago. Tako, valjda, izgleda sećanje na detinjstvo većine nas, onako umešano sa proizvoljnom popunom nedostajućih sećanja, uz asocijacije na slike, zvukove, mirise, ukuse… Ko zna šta je u tim slikama doista tačno, a šta konfabulirano. Naročito je teško reći kada se formiraju prva prava sećanja na razmišljanje o ljudima, stvarima, pojavama i događajima. Vremenom nam se menja obrazac mišljenja, pa i rekonstrukcija mišljenja postaje sve teža što je to mišljenje dalje od današnjeg dana.
Ali jednog razmišljanja se sećam vrlo živo. Da ne poverujete, izazvala ga je jedna pesma.
Kada god prošetam ulicama grada, vratim se kući sav potišten – ponekad pomislim da ono što sam video nema nikakve veze sa nečim što sam dobro poznavao. Izlozi prodavnica se neprestano menjaju, ljudi su užurbani preko svake mere, a praznih lokala ima koliko hoćeš. Ponekad naiđem na zapuštenu kuću i dvorište u kome, očigledno, niko ne živi. Ostavljeni su na milost i nemilost tihom propadanju, čekajući da ih se neko seti.
Те 1974. сам већ кренуо мало озбиљније да набављам албуме, међутим, касно. Већ крајем августа се некако десило да је Дом омладине изгорео, диско пребачен у амфитеатар музеја, и тамо почну да пуштају… диско. “Уна палома бланка”. Крај, готово, нема више.
Још јануара сам на тевеу видео “Чикаго” са тоном лака за косу на главама (истина, две године касније :)), налицкани и упеглани, дакле крај, готово… то сам већ рекао. Е ако је томе крај, шта ће ново да се појави? За Боувија се још није било толико чуло, знали смо да се крчка некакав глам рок и да ће сад да се фура неки десети имиџ, но до појаве стотина риба са боувијевским (енгр. bowieјевским) шишкама има да прође још скоро година, ово је јесен 1974.
И онда се појави Кокни Ребел и Стив Харли. Који је тада, на омоту албума, изгледао испијено, скоро премлаћено, у тотално нерокерском амбијенту (задње седиште лимузине са белим кожним седиштима – дакле код нас нису издали баш први албум него за сваки случај тек други). Купим то, одушевим се како је упрегнуо синтисајзере и какве текстове пише, аранжмани деловали мало суво али све скупа занимљиво. Тек много касније наватам, са првог албума, ово (мени звучи штогод тихо, одврните):
Дакле, сав тај глам рок је био само паковање. Ипак има ко да пише, за мене лично, мале рок симфоније. И није му једина.
Tematske kompilacije su zgodan način da se upoznamo sa nekim muzičkim pravcem i popunimo rupe u sećanju. Gledajući unazad, kroz moje ruke ih je prošlo bezbroj – neke su bile dobre, a neke očajne jer je na njih stavljano svašta, tek da se popuni prostor, možda uz nekoliko poznatih pesama koje je trebalo da posluže kao mamac. Američka kompanija Rhino, aktivna od kraja sedamdesetih, specijalizovala se za pravljenje kompilacija i iz dosadašnjeg iskustva mogu samo da konstatujem da su njihova izdanja brižljivo osmišljena i, uglavnom, bez većih falinki.
Ako vidite njihov potpis na omotu, sa velikom dozom sigurnosti možete da budete sigurni da ćete dobiti pravu informaciju o izvođačima i korektnu nadoknadu za uloženi novac.
Kako se stvari brzo okrenu naglavačke. Kako je malo potrebno da se čovek pretvori u drvo. Kako je lako ispasti glup sam pred sobom. I kako je teško izdržati pomisao da si samog sebe uhvatio u takvom stanju.
Pre nego što vam ispričam šta se to danas oko podneva desilo, da budemo načisto: nije reč o novcu. Reč je o principu.
Francuska važi za državu sa bogatim muzičkim nasleđem. Šta to vredi kada skoro nikada ne zalazim na njihovu scenu. Nemam predrasude prema šansonama, njihovoj pop muzici, rocku, odslušao sam nekoliko fantastičnih prog-rock ostvarenja njihovih grupa koji imaju specifični šmek – jezička barijera je suviše velika da bi me privlačili.
Nekako je sve kvrcnulo odjednom: niz asocijacija koje su me dovele do istog ishodišta… Počelo je tokom kasnog prepodneva, kada mi je na pijaci, ko zna iz kog pravca, poznata muzička fraza okrznula uho. A nekoliko minuta potom, prošao sam pored mesta na kojem sam pohodio prvi rock koncert u životu.
Vreme je za muziku. Predlažem da zastanete na desetak minuta iništa dugo ne radite, nego da slušate. Samo mali procenat redovnih posetilaca Suštine pasijansa razume mađarski jezik, ali to ovog časa nije bitno: dopustite muzici da vas uvuče i sanjarite o temi.
Malecni deo engleske scene čine muzičari koji se čvrsto drže svojih uzora oslonjenih na folk/prog/rock muziku koja je bila popularna pre nekoliko decenija. Oni ne izmišljaju ništa novo niti epohalno, ali ono što rade – rade dobro. Na blogu smo u više navrata spominjali grupu Mosly Autumn koja dosledno i ubedljivo neguje pomenutu tradiciju, a uzgred se nakupilo i nekoliko njihovih derivata i spin off projekata koji su muzički jako upečatljivi. Naravno, ovakve stvari nisu zanimljive velikim diskografskim kućama, jer nikada neće napraviti veliki novac. Zato se takvi albumi izdaju za male etikete, što nama slušaocima stvara probleme da dođemo do nosača zvuka.
Ipak, nekako uspevamo da se izborimo i sa tim problemom.
