Category: Literatura

Čuvar pogleda mladića, zaškilji na jedno oko, pa na drugo, zatim počeša bradicu…

– * –

Mladić koji je začudio čuvara

– Vidi ti nju! – reče čuvar, gledajući u muvu. – A ako je namažem lepilom, sigurno će da crkne. Eto ti cele priče! Od običnog lepila!

– Hej ti, strašilo! – viknu čuvara mladić u žutim rukavicama.

Čuvar odmah shvati da se to obraćaju njemu, ali nastavi da gleda muvu.

– Čuješ li ti šta ti govorim? – povika opet mladić. – Skote!

Čuvar je prstom zgnječio muvu i, ne okrećući glavu prema mladiću, reče:

– A šta se ti, bestidniče, dereš? I ovako te čujem. Ne treba da se dereš!

Mladić rukavicama očisti svoje pantalone i delikatnim glasom upita:

– Recite mi, dedice, kako da odavde dođem na nebo?

Čuvar pogleda mladića, zaškilji na jedno oko, pa na drugo, zatim počeša bradicu, još jedanput pogleda mladića i reče:

– De, nema šta da se ovde zadržavate, prođite.

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (14): Mladić koji je začudio čuvara”

Dosadilo mi je da se sa tobom prepirem!

– * –

Matematičar i Andrej Semjonovič

Matematičar (izvadivši iz glave kuglu):

Izvadio sam iz glave kuglu.
Izvadio sam iz glave kuglu.
Izvadio sam iz glave kuglu.
Izvadio sam iz glave kuglu.

Andrej Semjonovič:

Stavi je natrag.
Stavi je natrag.
Stavi je natrag.
Stavi je natrag.

Matematičar:

Ne, neću da je stavim!
Ne, neću da je stavim!
Ne, neću da je stavim!
Ne, neću da je stavim!

Andrej Semjonovič:

Pa i ne moraš da je staviš.
Pa i ne moraš da je staviš.
Pa i ne moraš da je staviš.

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (13): Matematičar i Andrej Semjonovič”

Petog dana se probudio toliko omršaveo, da je čizme podvezivao za noge uzicom, da mu ne bi spadale.

– * –

San

Kalugin je zaspao i usnio, tobože, sedi on u žbunju, a pored žbunja prolazi milicioner.

Kalugin se probudio, počešao usta i opet zaspao, i opet usnio, tobože, ide on pored žbunja, a u žbunju se pritajio i sedi milicioner.

Kalugin se probudio, stavio pod glavu novine, da ne uslinavi jastuk, i opet je zaspao, i opet usnio, tobože, sedi on u žbunju, a pored žbunja prolazi milicioner.

Kalugin se probudio, promenio novine, legao i opet zaspao. Zaspao je i opet usnio, tobože, ide on pored žbunja, a u žbunju sedi milicioner.

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (12): San”

Ne očekujući tako brz napad, Aleksej Aleksejevič pade na pod, a Andrej Karlovič ga uzjaha…

– * –

Priča o tabadžijama

Aleksej Aleksejevič je pod sobom prignječio Andreja Karloviča i, razbivši mu njušku, pustio ga.

Andrej Karlovič, bled od besa, skoči na Alekseja Aleksejeviča i udari ga po zubima.

Ne očekujući tako brz napad, Aleksej Aleksejevič pade na pod, a Andrej Karlovič ga uzjaha, izvadi iz svojih usta veštačku vilicu i tako njome udesi Alekseja Aleksejeviča, da se Aleksej Aleksejevič podigao s poda sa potpuno unakaženim licem i pocepanom nozdrvom. Držeći se rukama za lice, Aleksej Aleksejevič pobeže.

A Andrej Karlovič obrisa svoju veštačku vilicu, stavi je u usta, škljocnu zubima i, uverivši se da je vilica došla na svoje mesto, pogleda unaokolo i, ne videvši Alekseja Aleksejeviča, pođe da ga traži.

15. mart 1936.

– * –

(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)

San je potkrepio Petrakova. Probudio se potpuno zdrav, ustao, prošetao po sobi i legao oprezno na krevet.

– * –

Slučaj s Petrakovom

Jedanput je, eto, Petrakov želeo da legne i spava, ali je legao pored kreveta. Tako je tresnuo o pod, da eto sada, leži na njemu i ne može da se podigne.

Petrakov je, eto, skupio poslednje snage i stao četvoronoške. Ali, snage su ga napustile, i on opet pade na stomak i sad leži.

Ležao je Petrakov na podu pet časova. Prvo je jednostavno tako ležao, a zatim je zaspao.

San je potkrepio Petrakova. Probudio se potpuno zdrav, ustao, prošetao po sobi i legao oprezno na krevet. “Pa – razmišlja – sada ću da odspavam”. Ali, da spava – baš više i ne želi. Prevrće se Petrakov s boka na bok i ne može nikako da zaspi.

I to je, zapravo, sve.

21. avgust 1936.

– * –

(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)

U ovoj borbi, koja će se ovog časa odigrati, život će znati da nađe način da pobedi…

– * –

Škrinja

Čovek tankog vrata uđe u škrinju, zatvori za sobom poklopac i poče da se guši.

– Eto – kaže, gušeći se, čovek tankog vrata – gušim se u škrinji zato što mi je tanak vrat. Poklopac od škrinje je zatvoren i ne propušta vazduh. Ja ću se gušiti, ali poklopac od škrinje, svejedno, neću otvoriti. Postepeno ću umirati. Videću borbu života i smrti. Doći će do neprirodne borbe, s jednakim šansama, zato što je prirodno da pobeđuje smrt, a život će se, osuđen na smrt, samo besplodno boriti s neprijateljem, do poslednjeg trenutka, ne gubeći uzaludnu nadu. U ovoj borbi, koja će se ovog časa odigrati, život će znati da nađe način da pobedi: radi toga, potrebno je da život primora moje ruke da otvore poklopac od škrinje. Pa da vidimo: ko će koga? Jedino što se, eto, užasno oseća na naftalin. Ako pobedi život, stvari ću u škrinji zasuti krdžom… Eto, počelo je: ne mogu više da dišem. Nastradaću, to je jasno! Nema mi više spasa. I ničeg uzvišenog nema u mojoj glavi. Gušim se!…

Au! Šta je sad ovo? Maločas se nešto dogodilo, ali ne mogu da razumem, zapravo šta. Nešto sam video ili sam nešto čuo!

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (9): Škrinja”

Koliko flastera čoveku treba da bi kupio tutkalo? I šta onda biva?

– * –

Stolar Kušakov

Bio jednom neki stolar. Zvao se Kušakov.

Jednoga dana, izašao on iz kuće i pošao u radnju da kupi tutkalo. Sneg je kopnio i na ulici je bilo veoma klizavo.

Stolar pređe nekoliko koraka, poklizne se, pade i razbije čelo.

– Eh! – reče stolar, ustade, pođe u apoteku, kupi flaster i zalepi ga sebi na čelo.

Ali, čim izađe na ulicu i napravi nekoliko koraka, opet se okliznu, pade i razbi nos.

– Fuj! – reče stolar, pođe u apoteku, kupi flaster i zalepi ga sebi na nos.

Potom opet izađe na ulicu, opet se oklizne, pade i razbije obraz.

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (8): Stolar Kušakov”

Do đavola! Stvarno, do đavola! O Gogolja!…

– * –

Puškin i Gogolj

Gogolj (pada iza kulisa na scenu i mirno leži).

Puškin (izlazi, spotiče se o Gogolja i pada): Vidi đavola! Okreni, obrni – Gogolj!

Gogolj (podižući se): Koja gadost! Ne daju mi dušom da danem. (Ide, spotiče se o Puškina i pada). Biće da sam se o Puškina spotaknuo!

Puškin (podižući se): Ni trenutka mira! (Ide, spotiče se o Gogolja i pada). Gledaj đavola! Opet taj Gogolj!

Gogolj (podižući se): Uvek ja za sve kriv! (Ide, spotiče se o Puškina i pada). Kakva gadost! Opet taj Puškin!

Puškin (podižući se): Bezobrazluk! Čisti bezobrazluk! (Ide, spotiče se o Gogolja i pada). Do đavola! Opet o Gogolja!

Gogolj (podižući se): Kakva je ovo sprdačina! (Ide, spotiče se o Puškina i pada). Opet o Puškina!

Puškin (podižući se): Do đavola! Stvarno, do đavola! (Ide, spotiče se o Gogolja i pada). O Gogolja!

Gogolj (podižući se): Gadost! (Ide, spotiče se o Puškina i pada). O Puškina!

Puškin (podižući se): Do đavola! (Ide, spotiče se o Gogolja i pada iza kulisa). O Gogolja!

Gogolj (podižući se): Gadost! (Odlazi iza kulisa).

Iza scene se čuje Gogoljev glas: “O Puškina!”

Zavesa.

1934.

– * –

(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)

Ne želi da poveruje u ovu pojavu…

– * –

Optička varka

Semjon Semjonovič, stavivši naočare, posmatra bor i vidi: na boru sedi seljak i preti mu pesnicom.

Semjon Semjonovič, skinuvši naočare, posmatra bor i vidi – da na boru niko ne sedi.

Semjon Semjonovič, stavivši naočare, posmatra bor i opet vidi – da na boru sedi seljak i preti mu pesnicom.

Semjon Semjonovič, skinuvši naočare, opet vidi – da na boru niko ne sedi.

Semjon Semjonovič, opet stavivši naočare, posmatra bor i opet vidi – da na boru sedi seljak i preti mu pesnicom.

Semjon Semjonovič ne želi da poveruje u ovu pojavu i smatra je optičkom varkom.

1934.

– * –

(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)

Zamislite samo: nije stigao do te tačke.

– * –

Maček i Komarčev

Maček:
Ej, Komarčev!
Aj’ da lovimo komarce!

Komarčev:
Nisam stigao do te tačke,
Bolje ajd u lov na mačke!

(bez datuma)

– * –

(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)