Category: Opšta umetnost

Sve što nije film, likovna umetnost ili književnost.

Garfield the Cat: dnevni stripovi

Za postpraznični ugođaj, evo još jednog priloga sa starog bloga koji će uskoro biti zatvoren, a šteta da se baci. Neka se nađe u arhivi. Ovaj prilog je o mom jedinom preostalom idolu.

It's hard to be serious when you're naked!Šta da vam kažem: Garfild je moj idol, jedini kojeg imam.

Sad više ne znam kad i kako sam se navukao na strip o mačku Garfildu, njegovom smotanom, hm… vlasniku… domaćinu Džonu, psiću Odiju i raznim drugim kreaturama i likovima koji se ponekad tu pojavljuju. Počelo je, pretpostavljam, tako što sam pre ko zna koliko godina natrčao na sajt posvećen Garfildu, a tamo na stranicu na kojoj se objavljuje dnevno izdanje stripa… I to sam počeo da skupljam kao hrčak. Ne znam koliko je prošlo, ima možda punih deset godina…

Nedugo potom, napravio sam sopstvenu lokalnu stranicu na kojoj se Garfild vrti u slučajnom izboru iz arhive na disku. To sam postavio kao matičnu stranicu u svom Internet Exploreru. I to širim po svim mašinama na kojima radim. Bazu stripova dopunjujem svakodnevno. PhotoSig je mala maca kada je reč o mojoj ovisnosti o nekom sadržaju na Vebu: Garfild je moja veb droga. Smile with tongue out

Nastavite sa čitanjem… “Garfield the Cat: dnevni stripovi”

Kupujte po bojama

Izvedba jednog umetnika šalje sublimiranu poruku o besmislenosti potrošačkog društva.

Marco Ugolini je neko koga bismo danas najlakše opisali kao crossover aktivistu koji, po sopstvenim rečima, koristi sve raspoložive medije u nameri da istraži teritorije između umetnosti i dizajna. Fasciniran svojom okolinom, u kojoj njegovi radovi najdirektnije funkcionišu, on postavlja svoje objekte istraživanja u nesvakidašnje ogoljen prostor u kome postaje jasno da živimo u eri prodaje magle i sumaglice.

U tridesetak performansa čije arhivske zapise izlaže na sajtu, Ugolini razotkriva maske; pritom, on dokazuje da najveću masku čini upravo ljudsko ponašanje. Ugolini učini da sprajtovi od nekoliko piksela postanu izgubljeni u prostoru, a životinje izrađene od gvozdenog lima (u prirodnoj veličini i mase približno iste kao živa životinja) unete u prirodni ambijent predstavljaju poruku o ugroženosti vrsta zbog eksploatacije tog istog gvožđa.

Ugolini zna da posao umetnosti nije da bude lepa, nego da šokira i natera na razmišljanje. Zato on ne preza ni od destrukcije: kada nalupa zid potpuno nove biblioteke jajima punjenom akrilnom bojojm, on svoj iskaz završava pseudo-potpisom pomoću šablona i spreja. Boja je oprana sa zida, ali je poruka shvaćena: čak su akademski krugovi potakli da se ogromna i jednolična siva površina oplemeni na neki način, i to je dovelo do javne rasprave.

Potrošačko društvo je posebno na tapetu ovog umetnika: pored šest fotografija na kojima su potrošačke korpe pune artikala iste boje, Ugolini nije propustio da obavesti gledaoce da je na kraju vratio artikle u rafove i da, zapravo, nije ni imao nameru da ih kupi. A poigravajući se rečju “consume” (što znači kupiti, ali i uptrebljavati nešto dok to ne bude potrošeno ili uništeno), Ugolini nam predstavlja sveću sa 25 fitilja i podseća kako osoba u visoko razvijenoj zemlji troši 25 puta više energije od osobe koja živi u zemlji u razvoju.

Ima toga još na sajtu Je Suis Mon Rêve: posetite sajt i pogledajte izložene radove i performanse.

Helena lijepa i ja u kiši

Moji stari drugari već znaju da je ovo jedan od mojih all-time favorita.

Album Rođenje Drage Mlinareca iz 1975. je jedan od meni najdražih albuma eks-jugoslovnske scene. O tom albumu ćemo potanko kad dođe vreme u okviru serijala o mojih 125. Hajde da večeras zajedno čujemo kapitalnu numeru sa tog albuma.

Onaj prvi deo sam nekad rado svirao u nekom svom aranžmanu; čak sam varirao onu liniju basa kroz neke akorde. Kažu ljudi da je to dobro zvučalo. A tek tekst…

Želite znati, Heleno lijepa,
da l’ pred vama stvarno skitnica stoji
il’ i mene, kao i vas, progone ljudi psećih glava
i psi s licima vlastitih gospodara…

Bilo je to nešto od najbolje rock poezije tog vremena.

Mnogo, mnogo kasnije, Josipa Lisac je otpevala zamalo-pa-konačnu verziju te pesme, sve sa recitovanim tekstom u središnjem delu (autorka beše neka Josipina ispisnica). Postoji audio zapis sa koncerta aranžiranog u čast Drage Mlinareca, kad su mu 2005. uvalili nagradu “Porin” za životno delo; zapravo, imam negde i TV rip tog koncerta. Josipina izvedba “Helene” je zvučala tako dobro da sam joj odmah oprostio što ne zna osnovni tekst. Poslušajte.

I opet sam se naježio.

Treća verzija vredna pomena ne postoji.

Balansiranje kakvo niste videli

Najpre ćete pomisliti da nije vredno devet minuta vašeg vremena. Onda ćete se zainteresovati. Onda ćete i sami usporiti svoje disanje.

U nekim trenucima ćete pomisliti da nije istina. A onda će sam umetnik na kraju razuveriti sve neverne Tome.

Kada pogledate ovo, oni žongleraji sa lopticama će vam ličiti na obični ping pong.

(Via)

Multimedijalni nastup

Kad se sastanu dva prvoklasna umetnika, ponekad nastaju čuda. Kao na ovom snimku.

Ostavilo me bez teksta.

Plesač je Damian Woetzel (poznat i kao Lil Buck), a prati ga legendarni Yo-Yo Ma, jedan od najvećih živih violončelista.

Mala digresija: uopšte nije slučajno što se fantastični gala paket od 90 (!!) audio CD-ova na kojima svira Yo-yo Ma zove Outside the Box. Ovaj primer vam je valjda dovoljan.

(Via)