Већ сад се не зове

Дуго ово спремам, и никако да смислим бољи увод од овог.

Прво сам мислио да је за ову тему пригодан стих који сам извукао у наслов. Ал’ повукло ме да, након више година, опет послушам песму… и… виђе врага, скоро сваки стих има неке везе са овим.

А сад напад из другог правца: давне 1988. дошверцовах Атари 1040 СТфМ из чувене Шилерове у Минхену. Атари је био на немачком, дакле на местима где дођу чћш и ђ били су ä, ö, ü и онај шарфес ес, да сад не тражим. Упутства (да, тада су уз рачунаре још ишла упутства) за неки бејсик који се добијао уз њега, као и за сам оперативни систем, су исто била на немачком. На кутији је писало Rechner, не computer.

Јер, мајкуму, па не можемо очекивати од сваког корисника, чак ни од сваког програмера, да зна сву ту терминологију, дај бре говори нашки да те цео свет разуме.

Nastavite sa čitanjem… “Већ сад се не зове”

Годишњи од три дана, 3.4

Овог пута рука сама иде куд треба, и приликом шкљоца и после у обради.

Пошто се диско тестера за тример, купљена у Чачку пре две године, иступила а оштрење не постоји, врхове од видије неће обновити, не пропуштам прилику. Налазимо згодан паркинг иза леђа неких зграда у центру. Већ се по графитима, те покушајима да се направи амбијент, види да је ово урбано и то не од јуче него од бар век-два урбања.

Или је била или је требало да буде кафана. Баш добар амбијент, ту бих сео да попијем кафу.

Налазимо онај дућан, и има опет диско тестеру, ал’ само једну. Ја бих две, ко зна да ли ћу опет кроз две године овуда, а то чудо нигде другде нисам видео, па… Седамо да попијемо кафу, нит је неки амбијент нит је кафа нешто, али дајемо времена човеку да скокне до магацина и донесе другу. Коров у башти нек се причува, обезбедио сам се до 2022.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.4”

Lebara protiv bananovače

jer pazi ti, derane, šta tu piše… votka smirnoff, pa ne znam bre ko uopšte izgovara oba efa a uostalom gde je onda smirnon, a? znam za jadac, gde ima taj off, mora da ima i on. ama čitaj, pazi kaže sedamnaest puta filtrirana. pa jebote. od kojih se to govana pravi kad mora da se filtrira sedamnaest puta, i još se duvaju s tim. čim se lud ponosi. ma sve je to lebara, i votka i džin i viski, sve je to rakija za sirotinju, to sunca nije videlo.

jer pazi, da imaju sunca kako valja, pa valjda bi im rodile i šljive i dunje i kajsije i trešnje i višnje i svaki andrak bi im rodio, al’ to su, izeš ga, ti severnjaci, nema tamo tog sunca, ne rodi im voće, a i to što rodi sve nešto sitno pidžavo. eno mi učili onog mičurina ptičurina kako li se zvao, što je kao izmislio selekcioniranje – plaćam pivo ko oljušti viška nastavaka sa te reči – da se ukrštanjem dobije ne znam šta. onda smo mi u osnovnoj pričali viceve kao šta se dobije kad ukrstiš ježa i glistu. ne znaš? bodljikava žica. e tako su nam nasvirali tog tičurina da sam ja mislio da će kod rusa da budu jabuke ko dinje kad ono… ma kaki, to kao ping pong loptica ipo. ajd i frtalj, da ne preterujem. ne može, nema odakle, nema iz čega, bato, nema dosta sunca i tačka. može to da rodi ne znam kako veliko, a nije veliko, to ne može da ima toliko šećera, nije to za rakiju. zato prave lebaru, i rusi i škoti i poljaci i englezi i ameri. dobro ameri su blentavi, mogli bi da prave šta hoće al’ jok, viski pa viski. sve od žita osim što može i od krompira. pa fala vama lepo, i svaka čas što ste od lebare uspeli da napravite izvikano piće, kome mora sto trikova da se radi i priča da se pripoveda da bi izašlo na glas i bilo nešto.

dođ ti bato kod mene pa sedi i biraj… ništa trikovi, nikakvo farbanje drvetom, ma ništa bre, samo prevrelo voće pa proterano kroz kazan. probaj pa posle pričaj.

neg znaš ko mi je čudan? oni rimljani. kako koji, pa oni južni. latini, ajde neka su latini. da, američki latini, pa koji drugi danas još postoje? od onolikog voća, pazi, mogla bi da se pravi bananovača, mangovača, avokadovača, mandarinovača, narandžovača… ma ko zna kojih još voćki nema, ma čuda bi mogla da se prave. a oni šta, prave onu trskovaču. ono od trske, onaj rum. ne razumem ih nikako. onoliko voće propada. tjah.

Годишњи од три дана 2.5

Влага у ваздуху је била толика да не да се пиво знојало, него је и водокотлић у вецеу био орошен тачно до висине воде у њему.

Те смо тако већ око 17:30 засели на исту ону терасу као и претходне вечери и навалили на зајечарско црно. Није да нисмо погледали и остала места, али… негде немају избор пива, него програм, дакле све од исте пиваре, и то зна се које две то раде. Негде је немогуће сести тако да се не виде екрани осим самог екрана а онда не може да се не чује, а играло се неко првенство. Негде је било вишка ликова у тренеркама, негде музика (наравно, погрешна). Овде сам успео да ни не приметим да има екрана, тако се наместили стубови.

Један клинац се упорно возикао неким шареним тротинетом… из два три шкљоца сам успео да ухватим шта сам хтео.

Мислио сам да ће ово бити шареније, тротинет је баш живописан, ал’ ето само толико.

Сунце је већ кренуло наниже, па сам тако ухватио и неколико квадрата кроз обилато друштво два-три стола даље, где је на крају можда било само четворо од првобитних осморо, јер је сваки час неко долазио неко одлазио. Мислио сам да су нека већа породица, била је ту и нека беба, кад оно опет неко фолклорно друштво, мислим Абрашевић (али одакле?). Залазеће сунце их је баш фино оцртало. Мало ми је рано да је залазак око 18:30 али… брда.

Ово је снимљено у некој паузи кад је неко троје отишло да доведе још неке, те је било и празних столица. Петнаест минута касније овај снимак не би могао да се згоди.

А онда, док смо вечерали (стандардна пица, нисмо је ни по чему упамтили), неко на небу се сетио да нисмо понели кишобран.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.5”

Годишњи од три дана 2.3

и путоказ за друге плаже зване “теснац”, “6 каце” и “џентлмен”. Једног дана ћемо можда саватати неког мештанина да нам објасни

Ако ништа друго, Сокобања има густину фотки по дужном метру. Ево већ трећи наставак а стижем тек до једног краја главне улице, где се одваја некакав парк према плажи. Каква сад плажа у брдима? Да видимо…

Прво, тај парк. Насељен скулптурама од дрвета. Вероватно једна од оних погодби да вајар борави ту недељама и ради, можда ухвати и неку кинту, а урадак остави бањи да обогати туристичку понуду. Што и не испада лоше. Ево “La barca” М. Величковића.

Зашто на италијанском наслов? Једино да неко нађе аутора па да га пита.

Иза парка протиче нека речица (Моравица, вели мапа), доста брза и дивног звука. Снимио сам оним дугметом неколико секунди, да једног дана пустим да ми се врти у петљи, да ми жубори по соби. То ако икад будем довољно нервозан, овако базајући по бањама нећу скоро дотле стићи.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.3”

Једна од пре: Велико Средиште

Нема везе што сви мештани и даље кажу брег, шта они знају. Ширу слику боље сагледавају они што га никад нису видели.

Не, није велики центар, него се тако зове село. Имао сам тамо родбине, док се нису раселили, ко у Вршац, ко другде, ко онамо. Нисам тамо био добрих четрдесетак година, а овом приликом је једна од преосталих тетака изразила жељу да буде сахрањена тамо.

Кад умре неко млађи, уме да буде потресно и тужно. Кад оде тетка која је близу деведесете, то је више прилика да се родбина сретне, издивани, размени успомене и бројеве телефона, па ћемо се чути првом приликом, која никако не наилази. Обично не носим фоткалицу на сахране, али… ово село нисам видео одавно, и ко зна да ли ћу икад опет, тамо више немам никог.

Био ми се накачио и неки сликар, кад је укапирао да правим аутокрп, да му свакако пошаљем, он би да то узме као предложак па да наслика

Одатле следи и да нема где да се свраћа. У ствари би било, јер није да (осим цркава, што избегавам) нема архитектуре вредне шкљоцања – има једна огромна кућа, четрдесетак метара у квадрат са авлијом у средини и правим банатским ајнфором, скоро да би Магбет могао да се сними… али, ту је неко неког заврнуо за наследство и не знам да ли би ме занимало да чујем појединости и ко је ту кога одакле и зашто. Зато правац капела.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Велико Средиште”

Насумица 1979, последња

Сад би отприлике требало да пређем на касније снимке, међутим ту негде сам се оженио и почео да фоткам претежно своју децу, ако изузмемо оно у војсци. Све скупа, доста тога није за штампу, а после се и проредило – из осамдесетих и деведесетих имам тако мало тога да се нема одакле пробрати.

Зато, затварам тему фотком из Банатских Алпа.

Где сам у Банату нашао Алпе? Читајте даље…

Аааа не, нећу одмах да вам кажем где сам ово снимио. Само да кажем да ми је ово било први пут да сам успео да збуним гледаоце. Неки су чак помислили да сам био на зимовању, што никад не радим.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1979, последња”

Насумица 1976.5, 6, 7

И онда смо дочекали и јуни, изглупирали се на испитима, и отишли на Рибарско острво

Ово је шпил посвећен мом једнократном цимеру, споменутом у 1976.1 – живели смо у тој кући тај један семестар, обојица фотоаматери, обојица на природним наукама, обојица бивши цимери истог колеге. Имао је и грамофон са целе две плоче – “Окретаљку” од Јеса, и “Загорели сендвич од виршле” Френка Запе. До априла сам их знао напамет. А онда му је пукла гума на бициклу. Спољна.

У дворишту је ладно могао бити дигнут споменик Грунфу, али смо закључили да је бицикл споменик по себи. Јер је ишао и даље.

После смо чак и снимали неки филмчић, који није одмакао даље од два-три кадра, у којима бајаги кувам Манцикино маче, звано Цинцика, и притом се злокобно церекам…

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.5, 6, 7”

Grad koji funkcioniše. To mu je i posao.

Postoje neka dekadentna mesta na kojima se ljudi ponašaju, zamislite ovu čudnu reč: uljudno.

Pre mesec dana ili koliko beše prošlo od onda, gledam snimak i ne verujem svojim očima: bura navukla prekomernu plimu na sever Jadranskog mora, pa se voda u Veneciji podigla preko jednog metra “iznad crte” i poplavila dobar deo grada. Ne, nije to čudno, jer se dešava često, bar jednom godišnje. Nego, na ulazu u neki restoran, do kojeg se dođe po nekoj skeli koja je iznad vode, osoblje deli gostima gumene čizme u veselim bojama, konobari su već tako obuveni, svi su u vodi do gležnjeva, ali restoran je pun k’o oko, nema slobodnog stola, raspoloženje je očigledno onakvo kakvo i treba da bude na prometnom mestu gde gladni postaju siti, a ljudi nemaju mentalni niti finansijski problem da ručaju u restoranu.

Drugim rečima, grad funkcioniše.

A onda pomislih: jebote, i ja razmišljam o glupostima. Pa kakva je to uloga grada nego da funkcioniše?

Nastavite sa čitanjem… “Grad koji funkcioniše. To mu je i posao.”

Насумица 1975.2

И најзад једна права насумица, јер… ове се фотке уопште не сећам. Оно, није да сам неки светски шампион Баната у добром памћењу, али за практично све фотке које овде окачим знам бар приближно кад, тачно где и углавном како и зашто сам их снимио. Ово, међутим, јок.

За мртву природу се узима да је она сама по себи мотив, уместо да се преко мотива нађе убица… шашави ти Римљани.

Знам само заобилазно. Исти негатив као 1975.1, дакле мај-јун. Где? Па, моја соба, каква је тада била, и фотеље још нису добиле оне лудачке прекриваче од златножутог плиша, какав је данас немогуће наћи. Ћилимови на поду. Не виде се боје… а штета. Видеће се, можда, ако наиђе нека, сликала се та соба подоста. Како и зашто? Вероватно натуралистички троножац (дупе на кауч, лактове на колена), и зато да се мало поиграм својом најближом околиним (не волим реч окружење, откако је постала политичка коректура за опкољавање).

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1975.2”