Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ima li ovde nekoga ko nije gledao film The Bodyguard? Devedesetih je bio obavezno štivo – muškarci su zevali u lepu Whitney Houston, a žene uzdisale za Kevinom Costnerom u najboljim godinama. O potrošenim maramicama i potocima suza da ne pričam… I sve to je začinjeno današnjom pesmom koja je u izvođenju Houstonove postala evergrin.
Ni tada ni danas, gotovo niko ne zna ko je njen autor.
“Nikada se u životu nisam laktao”, izjavio je Keef Hartley u jednom od razgovora sa novinarima. Bio je bubnjar koji, za malo, da postane internacionalna zvezda. Oni malo stariji, poput mene, dobro se sećaju njegovih bizarnih fotografija iz sedamdesetih, obučenog u odeću američkih indijanaca – prva pomisao nam je bila da kod njega nisu sve koze bile na broju .
A on se samo dobro zezao…
Pre desetak godina dobio sam na poklon disk Dar Williams. Više se ne sećam ko je od mojih inostranih prijatelja imao prste u tome, ali se dobro sećam sopstvene reakcije – My Better Self (2005) je bio album bez mane iako se na njegovom omotu Dar plazila svima nama jezikom ofarbanim u plavo.
Dovoljno da je svrstam u autorke koje ću uvek rado da poslušam.
Priznajte da vam je od celog utovara nedostajalo samo ovo. Juni je inače odličan mesec za čorbu – ako je ovako hladno kao danas, greje dušu. Ako upeče, dobra je za mršavljenje.
Prijatan nedeljski ručak vam želimo.
Kada me ljudi priupitaju nešto u vezi sa muzikom Roberta Frippa i grupe King Crimson, ne znam šta bih im ukratko rekao. Mogu da elaboriram danima jer volim tu muziku, a svedoci ste da Grba i ja često potežemo njihove pesme na blogu. Grupa je prošla kroz različite faze i postave, u njoj su svirali sve odreda vrhunski muzičari koje bi svako poželeo uz sebe. Štaviše, Fripp praktikujue luksuz da može da odbije bilo koga ako mu se ne uklapa u trenutnu viziju.
Još uvek je sveža javna kuknjava Adriana Belewa što ga nije uključio u poslednju postavu. Tata je samo rekao: “ne-mo-že”.
Ћерка по правилу налази некакве станове око петог-шестог спрата. И кад је био други-трећи, било је на некој од београдских падина па је прозор опет гледао са висине петог. Што сам, наравно, користио.
Ово је отприлике најближе ноћној снежној идили што може да се ухвати са те висине. Да бих постигао оно што сам стварно хтео, морао бих да купим дрон и однесем га у Русију. Оно што сам тамо видео из авиона одмах након полетања, ех…
(велика)
Но, док се не сложе коцкице за тако нешто, нек послужи и ово танко штамарење. Да се мало освежимо по овој жези.
Ne volim MTV. Uopšte, ne volim gledanje muzike. Sad, prilično je blesavo to reći usred rubrike koja logistički počiva na video-spotovima na Cevki, ali nemojte me pogrešno razumeti. Nemam ništa protiv mehanizma video-promocije muzike, neka svako bira svoje uživanje, a tu i tamo volim da pogledam video zapis ponekog dobrog koncerta, kad ih već ne pohađam u meri u kojoj bih to želeo.
Nešto drugo je posredi. Nego, hajde da prvo zabiberimo.
E, tako.
A sad se vi pitate šta se to ovde zbiva, zašto pominjem MTV i Roberta Planta, kakve veze ova besprekorna pesma ima sa mojom tezom i kuda vas ja to svojom pričom uopšte vodim. Koliko god čudno bilo u ovom času, ne bi ove priče bilo da nisam prepoznao sve sastojke za ovu klin-čorbu.
Nastavite sa čitanjem… “Stiskavac (ILI: Kako sam se ogrešio o remek-delo)”
Pre četvrt veka, “trbuhom za kruhom”, moj prijatelj se odselio u jednu od najbogatijih zemalja. Uskoro su počela da mi stižu “kilometarska” pisma u kojima mi je, do tančina, pripovedao o svom novom životu. U jednome od njih, na nekoliko stranica mi je opisivao svoj prvi susret sa šoping molovima, a kao čovek od pera, sa velikim darom za zapažanje detalja, učinio je da to štivo ne bude nimalo dosadno. Zaključio je, otprilike, ovako: “U molovima je sve napravljeno tako da iz njih ne izlaziš nekoliko sati i da ti se uzmu pare. Kada se umoriš od obilaženja radnji, sedneš u kafeteriju da se osvežiš i prikupiš snagu, gledajući ljude sa rukama punim kesa. I nastaviš dalje jer — kupuješ očima. I ono što ti ne treba. ”
U tom trenutku nisam ni slutio da će jedan od šoping molova izrasti u mom neposrednom komšiluku.
Moj prvi susret sa progresivnom muzikom koja dolazi iz Italije inicirala je grupa ELP pre nekih četrdesetak godina, kada su posle turneje sa sobom doveli na Ostrvo grupu PFM i ekspresno im poturili ugovor kako bi snimali za njihovu izdavačku kuću. U to doba Keith Emerson je za mene bio božanstvo, pa nije bilo nikakve nedoumice da li da potrošim đački džeparac za nabavku ploče grupe koju nikada nisam čuo.
Nisam se prevario.
Čovek ponekad mora da uspori, pa možda čak i da zastane, e samo da bi se setio da ništa u životu ne mora da bude komplikovano i grčem začinjeno. Ma, čak ni kad je neko zlo posredi.
A kamoli svakodnevna životna iskušenja.
