Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U vreme najvećeg uspeha dueta Simon & Garfukel, posle veličanstvenog uspeha pesme “Bridge Over Troubled Water” i istoimenog albuma, ispostavilo se da je voda koja je proticala ispod njega i previše mutna.
Most se srušio, duet se podelio, a Art Garfunkel je, činilo se, ostao nasukan na suvom.
…некакав каменолом, шта ли је. Али више личи на некакву рафинерију, хм, шта ли ће то бити. Ма мора да овде праве креч. Е јесмо кречане кад нисмо одмах сконтали. А гле, са десне стране огроман паркинг, права камионџијска кафана. Дакле, десни жмигавац, кафа!
Пошто нам синоћ није било ништа од седења напољу, а сад смо се и мало боље обукли, заузимамо један сто на тераси. Ту је и аутобуска станица (табла и стреја), пише Тучково. Према Википедији, преполовило се село, некад је имало 300 становника.
Кафа се сад зове домаћа. Доста смо је и звали турском, и то без везе – ем је нису Турци измислили, ем они више пију чај (што би ваљало проверити једном). Дубока, дно се не види, добра. Да ли је то та вода или тај ваздух, ал’ пријало је. Примећујемо да је још увек рано:
јер орлови лете рано, аха, па да.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (4): Тучково – Чачак”
Postoji jedan čovek kojeg klasična rock scena Engleske smatra učiteljem. Dobar jezik, dobre ideje, na mahove čak i solidna muzika. Ljudi koji mu skidaju kapu su, inače, predvodnici. Ostavio je traga, naročito, tokom turbulentnog prelaska iz romantičnih šezdesetih u opojne i idejama bogate sedamdesete. Povukao se u tihe tokove pred stihijom medijske kontaminacije dobrih ideja, ne prestajući da stvara sa jednakim žarom, voleći najpre svoj jezik, pa dobre ideje, na mahove čak i solidnu muziku.
Njegovo ime je Roy Harper. A o njemu prokleto malo znamo zato što prokleto loše poznajemo tu kategoriju engleskog jezika kojom se on služi i, važnije, što se on prokleto dobro krije od trendova koji ne omogućavaju dubine koje on podrazumevano dostiže na svojim muzičkim izdanjima. A tih izdanja je Harper nabrojao preko 30 tokom proteklih pedesetak godina neprekidnog rada.
Nastavite sa čitanjem… “Vrlo je lako znati engleski. Loše, to jest.”
Kao da smo se počastili.
Savet Alana Forda:
Nastavite sa čitanjem… “Ne bih ja, lijo, ali obećao sam deci…”
Pre nekoliko godina sam pisao kako sam naučio šta je Fotheringay i razrešio dileme oko toga o čemu istoimena pesma govori. Fotheringay je i ime grupe koja je, na žalost, suviše kratko potrajala.
No, ma koliko ova epizoda oko koje su bili okupljeni vrsni muzičari bila kratka, postala je nezaobilazna karika u razvoju engleske folk-rock scene.
Петак. Доручкујемо остатке од синоћњег ћевапа. Нешто се сећам да су били мањи кад сам био клинац… једна од ретких ствари које се нису смањиле од онда. Крећемо. Срећа па сам одустао од гепееса и путоказа, него онако интуитивно кренуо путем који сам као запамтио, иначе бих кренуо ка најближој пумпи у Мионици. Коју смо прошли јуче…
Некако сам очекивао да ћу видети облаке одозго, није шала километар висине, и обистинило ми се. Наравно, где је добро место за паркирање, није добар видик. Ал’ сврби окидач…
Из режије ми јављају да ми се променио микрофон… тј ово је сад сирови снимак, уредно обрађен. Овај се још и не разликује толико од оригинала; већ на суседном сам морао да се помучим са клизачима.
Е сад, зашто вуче мало у розе… новајлија, шта ћу.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (3): силазак у маглу”
A desert road from Vegas to nowhere
Some place better than where you’ve been
A coffee machine that needs some fixing
In a little café just around the bend…
Da li ste gledali film Bagdad Café (1987)? Ako niste, pronađite način da učinite to. Neću vam prepričavati taj film: kad se pretvori u reči, radnja zvuči banalno. Slojevi su ono što kombinaciju te priče, slike i muzike čini veličanstvenim delom… A pre nego što se tokom gledanja potpuno zbunite pitajući se “zar je moguće da Holivud ipak…”. Ne, nije moguće da Holivud ipak napravi niskobudžetno remek-delo u kojem se, za početak, ne vređa inteligencija gledaoca. Za taj posao, na američkom tlu su zaduženi drugi: nezavisna produkcija, Tarantino (koji je potekao iz prve grupe i nikad to nije zaboravio) i strana produkcija. U slučaju ovog filma, nemačke pare su sačuvale duh divnoj priči.
A dušu onoj slici prevrele prašine pokraj puta kojem je i bog rekao laku noć dala je ova pesma.
Beskrajno tužni tonovi. Savršen kontrapunkt fenomenalnoj fabuli koja na mahove izaziva utisak da će se svakog časa pretočiti u burlesku.
Nastavite sa čitanjem… “Žudnja za životom u vukojebini u pustinji Mohave”
…и стигнемо у кафану код Вулета. Вуле је отприлике двојник Додиков, можда су и род, и мада не изгледа трезан, будно све прати и ништа му не промиче. Кафана није баш дашчара, јер се добрим делом састоји од старог вагона (откуд вагон на вр’ Дивчибара, ђаво ће га знати), али је поприлично шарена, весела, и делује топло иако смо изабрали да седимо под стрејом и јуначили се на +13 само у јакни и кошуљи.
За тих сат-два, колико смо ту преседели, продефиловало је неколико ликова. Долазио је ветеринар да повади конце недавно стерилисаној керуши. Око те операције од пет минута било је бар три телефонска разговора (ослушните кад људи причају и обратите пажњу колико пута понављају једно те исто, зато ни не може бити реализма у књижевности, ко би то читао), бар две три верзије исте приче о керуши (нађена ту у крају, смиловао се неко из Београда да је узме чим приздрави, већ је чипована и вакцинисана, само још ово да прође), а и тај је неки тежи болесник (чули смо и медицинску историју његову). Онда следи и дужа 
прича о бројним псима које разни остављају ту, јер ето има туриста и угоститељства па ће се већ наћи ко ће да их храни, кад су већ власници дошли до тога да једва прехрањују себе. И стварно, паса има на све стране, и не изгледају лоше и нису ни гласни ни нападни. Бројем претежу они ситни, јазавичар-авлијанери каквих има свуда, ал’ има и крупнијих.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (2): Кафана код Вулета”
Kada si klinac, pališ se i maštaš kako će jednog dana ceo svet biti tvoj. U mom slučaju, ta maštanja su se svodila na to da ću dobiti priliku da čujem sve one izvođače o kojima sam samo slušao priče ili čitao. Da ne bih nekoga slučajno zaboravio, uredno sam njihova imena zapisivao u sveščicu.
Za svaki slučaj, da se nađe…
“Шоферска је туга преголема…”, а има бар још пет заната са сличним стиховима. Програмери, јебигица вели, немају ни то, нема се кад. Зато је продужени викенд пуна капа, кад се ухвати. Од свих комбинација које су биле у игри, одлучили смо се за авантуру, по Грбиној дефиницији (“недостатак планирања”). Оквирни план је био да се прво набави нова фоткалица, а онда на југ, отприлике до Лесковца и назад.
Фоткалица је испала једини део плана који је ишао по плану – легао је нов Канон 70Д, те очекујте да ћу тим да вас давим наредних недеља, како већ буде наилазило. Одмах по набавци кренули смо правцем Сурчин-Обреновац, али то није могло тако одмах. Ја сам увртео у главу да сам запамтио да се иде Гагариновом до краја па десно па лево – е није, него треба ћошак пре краја. Путокази су, наравно, за сека Персе, није српски да се стављају, а гепеес је за луђе од мене: интерфејс је скроз нејасан (а нисам без искуства на тој ливади) а госпоју јако нервира кад почнем да се петљам с тим. А онда кад се она нервира изнервирам се и ја те ми буде паметније да баталим. Можда наредне године, ако га не бацим у међувремену. Зато, мало дужим путем кроз Нови Београд, док не утрефим где да изађем на ауто-пут, па кроз аеродром у Сурчин.
Туристички гледано, Сурчин је једно од оних малих општинских седишта где се намножило ситне привреде дуж главног сокака – све неки сервиси, стоваришта, а ако је и било неке производње, извињавамо се што је нисмо приметили. Много је занимљивији крај пре моста, јужно од Јакова, где је размак између прве и друге долме сто и више метара, душу дало да се стане (а и наше бешике су биле захвалне).
Пошто је ово шкљоц број 6 на новој фоткалици, добро је испало и овако. Јер, прва брига је била да стигнемо негде за дана и да преноћимо, а подешавање кад седнемо негде. Елем, у овом тренутку Канон шкљоца само јпег, без сировог формата, а у часовнику му је 1-I-2001, време између поноћи и 1:00, и у том сату се вртео наредних тридесетак сати, док нисам то подесио.
