Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nije da bojkotujem kišu, naprotiv, kiša je dobar predmet za foto-safari, nego sam kezav preko svake mere. Dok odradim posao do pet popodne, više mi se ne izlazi, a dežurni izgovor glasi “nema više svetla”. I baš kad sam pomislio na to “nema svetla”, usledi klasični čeloklep-moment: jedna fotka, načinjena u uslovima preslabog svetla, čekala je da proverim da li ima kakve vajde od te ekspozicije.
Iznenađenje je bilo potpuno.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-92): 30. septembar 2013.”
Jadne moje uši. Šta su sve morale da istrpe, dobro je da su još uvek na glavi. Lepo je kada sedneš i opustiš se uz probranu muziku, kao što to radimo ovde. Obično razgibaš i glavu i telo. A da bi do toga došao, moraš da čuješ mnogo više loših i dosadnih stvari nego dobrih.
S godinama postaješ ovisnik pa, kao i svaki narkoman, tražiš jači fiks. A kako godine prolaze, sve si izbirljiviji i teže pronalaziš ono što ti je potrebno. Industrija zabave i reciklaža rade punom parom pa je sve manje nove muzike kojoj se navraćam. Mislio sam da me ništa više u tom svetu ne može iznenaditi.
A onda se, pravo niotkuda, pojavilo nešto što me potpuno razbucalo.
Kao što i sami znate, teleskop Hubble ne samo da je jedna od najbolje iskorišćenih naučnih instrumenata u istoriji, nego je izvesno i najpopularniji. U suton njegove primene, kada su učinjeni poslednji zahvati unapređenja i redovnog servisiranja, posle kojih više neće biti popravki, odlučeno je da će teleskop ostatak svog staža provesti u istraživanju dalekog svemira. Danas se prisećamo kako je to izgledalo kada je pogled Hablovog teleskopa prvi put usmeren u malenu zonu neba u kojoj, kako bi oko reklo, nema ničega, što je bilo neobično.
A onda…
Nastavite sa čitanjem… “Pogled u predaleku tačkicu, hm, ništavila”
Šta meni vredi što neću da priznam da me godine sustižu, kad činjenice govore drugačije. Nagle promene vremena, u bilo kom smeru, izazivaju mi talase dremeža. Kad pogledam kroz prozor, bude još gore. Pet stvari sam započeo u nedelju popodne, nisam uspeo nijednu. Čak ni gledanje kojekakvih gluposti na televiziji, što je ekvivalent kapitulacije – zadremao sam posle pet minuta.
A onda sam se setio jedne scene uhvaćene tokom subotnje šetnje. Napraviću utuk lošem vremenu, odlučio sam očas, jer sam znao da imam zicer-fotku. Što ono vole da kažu neki: razglednica.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-91): 29. septembar 2013.”
[Edit by Grba: ime autora je promenjeno; izvinjenje zbog greške.]
Svi mi nešto sanjamo. Tako i ja, noćas, sanjam D. koju nisam ni čuo ni video godinama. Malo čega se sećam, san se prekinuo baš u trenutku kada je postajalo zanimljivo. 
Pitam se, zašto baš nju, a ne neku drugu, jer “lepe žene prolaze kroz grad”… I to više nije san, nego gruba racionalizacija koja me pita: a zašto si baš to sanjao, a kako se baš nje seti, gde ti je pamet, samo fantaziraš… K’o da te venčana žena ispituje na detektoru laži, a ti vrdaš dupetom ne bi li joj rekao nešto smisleno. 
Ništa od sna nisam zapamtio, sem muzike koja je išla u pozadini dok se odvijala fabula radnje. 
Vrag će ga znati zašto sam se setio te slike…
Uglavnom, beše neka godina pre nego što su MRZ (AKA mp3) formati preuzeli prostor za slušanje muzike, a kada su carevali pirat-nakupci po nekim levim mestima. Neki lik je provalio kontakt sa novosadskim piratom koji je radio tako što je primao mušterije koji uzimaju minimalno 100 komada audio CD-ova.
I odosmo nas trojica u neki inkognito stan na Limanu 1, sa tri provere dok nismo pušteni u krug. A onda, blamaža: “veletrgovac” nije mislio da će trojica doći pa birati komad po komad, nego je to pravilo važilo za one koji uzmu po pet primeraka od svakog CD-a iz ovog, ovog i ovog reda, pa po deset iz ovog i konačno, da se popuni do stotke, ajde-de, izaberi još tih pet… Ali, lik nas je ispoštovao°, da ne kažem da je izdržao tih sat vremena biranja.
Zašto ovo pričam?
Vreme će se pokvariti, kažu. Pa dobro, ako baš mora. No, to znači da valja hvatati tračke lepog vremena… Posle dugo vremena, bila je ovo prva mirna subota u koju smo mogli da ugradimo princip “bez žurbe”. Jasna je presudila, a mene nije bilo teško ubediti, da ćemo dan provesti šetajući kud nas noge odnesu.
Fotoaparat je bio u torbi o ramenu. Svetlo je bilo oštro, ali nisam nikud žurio. Znao sam da ću, ovako ili onako, doneti kući jednu fotku na kojoj će ostati zabeležen besprekorni trenutak miholjskog življenja.
Tako i bi.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-90): 28. septembar 2013.”
Svako jutro mi počne sa Nesicom. Onom crnkom koja mi probudi i telo i mozak. Kada nema ništa bolje. 
I taman kada sam kresnuo cigaretu & ovo sokoćalo na kome pišem, ćerka uključi TV. Jutarnje vesti me ugasiše u momentu: Pride se neće danas održati, ali sinoć su aktivisti ipak izašli na ulice, Savet EUrope je duboko ožalošćen, a i ostali važni svetski čimbenici… Kao da je to najvažnija stvar u životu. Da se razumemo – nemam ništa protiv LGBT populacije, ljudi mogu da rade šta hoće iza zatvorenih vrata, ali ne volim da mi se tim pravom maše ispred nosa. Kao da nema važnijih prava poput prava na život, rad, etc… pa se zbog nepoštovanja istih niko mnogo ne potresa. 
Elton John je napisao neke od mojih omiljenih pesama, George Michael peva k’o slavuj i uvek volim da ga čujem, imam sve albume k.d.lang… a Freddieja Mercuryja da ne pominjem.
Ipak, nešto sa svetom u kome živimo nije u redu, pa hajde onda da ga menjamo. Makar na pet minuta.
Spremni? Uno, dos, tres…
