Na ovaj album smo čekali više od četrdeset godina.
Prošlog leta sam negde naleteo na tekst u kome se piše kako je reper Kendrick Lamar iskoristio deo pesme “Ostavi trag” Tihomira Popa Asanovića za neku svoju. Znate šta mislim o ovoj vrsti muzike, tako da nisam proveravao o čemu se radi. Ne znam kojim putevima je album Asanovića dospeo do Lamara, putevi Gospodnji su nedokučivi tek, u nastavku teksta se navodi kako se Lamar zahvaljuje Popu “na bezvremenskoj muzici i nada se da će da se sretnu i naprave koji zajednički selfi”!
Moderna bajka izgleda otprilike ovako: Tanya Blount je od malena bila nadarena pevačica, uspela je čak da snimi i album još 1994. godine, ali se ništa bitnije u njenoj karijeri nije dešavalo. Takvih poput nje u Americi ima koliko hoćeš. Michael Trotter je bio profesionalni vojnik koji je završio u Iraku šireći demokratiju, gde je otkrio svoj dar za pisanje pesama. Ovo dvoje su se slučajno sreli na nekoj svirci, razmenili su telefonske brojeve i, mic po mic, planula je ljubav. Normalno, počeli su zajednički da nastupaju, privenčali se i…
пола воде сипали у трећу чашу, па онда на то пола вина, па воду из треће чаше опет преко друге половине вина
Пошто смо основну стазу већ једном прешли, почињем да примећујем ситнице. Шта сам оно спомињао од архитектонских праваца… а, да, балкански арт деко. Обично се одликује мањком ограда на терасама ради непосредног додира са природом. Овде, међутим, налазим праву заврзламу од противречности.
Овде је стара кућа са фасадом добила додатак у виду спрата без фасаде. Спрат има терасе од голог бетона али је зато ограда никлована.
Покушавајући да нађемо краћи пут до оног прасета, кренемо низ сокаче и стигнемо (кинеској) робној кући иза леђа.
Не знамо која нас је скулптура више ганула, наслагане кутије или постројено камење. Или би се то звало инсталације? Ипак нечем и служе.
Дирљива је неприкривена брига за термоизолацију: одмах се види да је дозидани део изолован, нема лажи, нема преваре. И не мора да изгледа, ово су леђа зграде, његово је да изолује. Ту негде смо успели и да прођемо и стигнемо куд смо наумили. Бар нисмо нашли ћорсокак.
и путоказ за друге плаже зване “теснац”, “6 каце” и “џентлмен”. Једног дана ћемо можда саватати неког мештанина да нам објасни
Ако ништа друго, Сокобања има густину фотки по дужном метру. Ево већ трећи наставак а стижем тек до једног краја главне улице, где се одваја некакав парк према плажи. Каква сад плажа у брдима? Да видимо…
Прво, тај парк. Насељен скулптурама од дрвета. Вероватно једна од оних погодби да вајар борави ту недељама и ради, можда ухвати и неку кинту, а урадак остави бањи да обогати туристичку понуду. Што и не испада лоше. Ево “La barca” М. Величковића.
Зашто на италијанском наслов? Једино да неко нађе аутора па да га пита.
Иза парка протиче нека речица (Моравица, вели мапа), доста брза и дивног звука. Снимио сам оним дугметом неколико секунди, да једног дана пустим да ми се врти у петљи, да ми жубори по соби. То ако икад будем довољно нервозан, овако базајући по бањама нећу скоро дотле стићи.
Oh, watch out! You gonna find out
Find out for yourself boy what’s going on
Ice on the motorway, you can’t go that way
You just gotta walk, that’s all, come on
Udarilo lepo vreme, pa i nama lepo. Ajd’ što mi što živimo u kućama možemo da uštedimo neku paru jer manje krljamo grejanje, nego je, brate mili, logistika svakodnevice mnogo jednostavnija. Nema čišćenja snega, nema klizavih trotoara, nema neprijatnih iznenađenja tokom vožnje.
Ne opuštajte se: ova zima nije rekla svoje poslednje. Izvesno nam sleduje još jedan talas ružnog zimskog vremena. Pazite naročito na led pod snegom na stepeništima i onaj na putevima, kad ste za volanom. Preko preče, naokolo bliže.
Nedavna najava novog albuma Specialsa me je potpuno zatekla, jer sam pomislio da su davna prošlost i da njihovu muziku niko više ne sluša.
Krajem sedamdeserih (čini mi se da je bila 1979, da ne tražim po vinilima) agilni urednici Jugotona (ili je, ipak, bila ZKP RTV Ljubljana) častili su mladu jugoslovensku populaciju ska muzikom. Niko nije bio siguran šta je u pitanju, u retkim domaćim tekstovima po novinama ska se pominjao kao žanr koji je pretača reggae muzike, britanske novine su ga popularisale i reklamirale novu diskografsku kuću 2 Tone Records, pa sam, očekivano, krenuo da preslušavam ono što je bilo dostupno: The Specials, The Selecter, Madness i The Beat.
не да не бих шкљоцнуо, него можда не бих ни приметио цео призор
Након јучерашње кише, осванули смо у магли. Што је донекле олакшало ствар – нисмо одмах видели колика су брда около. Свет се, тако, постепено ширио како се магла тањила.
Бање се познају по терасама… нико нормалан не зида са толико тераса, ако не мисли да издаје собе. А опет и гости слабо користе те терасе, досадно то.
Шта да се ради у бањи, тако свеже опраној, још се цеди? Шетња! Доручак (проја и јогурт, у чаши од два деци орвеловски повећаној на 0,18 литара), па онда шетња главном улицом. Током те шетње сам се нешто кисело сетио шта то није ваљало са оним кајмаком јуче: није ваљао кајмак. Размишљао сам да се јавим газди кафане и да му препоручим да почне да размишља из каквог пиштоља да беси свог млекаџију у Саву, ал’ сам се ипак само зарекао да код њега више не узимам ништа што потиче из вимена.
Kao i uvek, najbolje pesme se stvaraju u trenutku kada se slože različite crtice iz stvarnog života.
Virtuelni prijatelj iz Australije kojeg sam u nekoliko navrata ovde spominjao ponovo je uspeo da me iznenadi. Sastavio je listu najprodavanijih albuma down under. Bio sam zatečen: od svih izvođača koje je pomenuo jedino sam znao za grupu Icehouse.
A ovamo, kao, važim za dobro obaveštenog čoveka kada je reč o muzici.
Uz poprilično minimalistički pristup, uspeli su da napirlitanoj publici prodaju ozbiljne teme. To je bilo toliko uspešno da je album završio na prvom mestu britanske top liste.
Početak osamdesetih doneo je u Britaniji mnoge muzičke promene. Punkeri su se izduvali, novotalasne grupe su imale već oformljenu publiku i ozbiljno su se shvatali, a muzika za zabavu (čitaj disko) bila je na izdisaju. Komercijalizacija jeftinih sintisajzera je uzela maha i pojavila se čitava subkultura bazirana na synth popu, natapiranim frizurama i visoko stilizovanom oblačenju.
Место где клопамо је тотална мешавина свега – индустријске бајаги рустичне дрвенарије, старе (бар изгледа тако) камене зграде и обавезних расхладних витрина које свуда изгледају исто, џабе путујете.
У ствари није био ни прави годишњи, ишао сам нешто до Обреновца због катастра. Заказао електронски, појавио се у пет минута до заказаног времена, упркос киши и упркос томе што смо успели да залутамо у Јакову (јер није српски постављати путоказе и јер је већина трагова водила ка касарни а не главним путем). То електронско заказивање је упалило, ако није урадило – очигледно нису видели на својим екранима ништа, нису знали ко сам. Свеједно, јер сам у заказано време био пред шалтером. Успех, бокте.
Кад смо то обавили, у Барич на ручак. Јер има неки “Ранч”. Кафанчина заузима отприлике 3-4 плаца, травњак пицнут и лицнут, спушта се до Саве, све ова бајаги класична дрвенарија ама машински обрађена, то се тако данас ради. И киша, киша.
Не, нисмо за овим столом седели. За нашим је покисла само једна страна.
Ручак је био подобар, телетина испод сача је била феноменална, а и госпоја се усрећила са својим. Једино ми се кајмак чинио нешто чудан.
Сад је већ било време да одлучимо куд ћемо. Шеф вели да је пустоловина у ствари мањак планирања. Код мене је обратно, ако све испланирам онда као да сам већ отишао и вратио се, нема изненађења. Тако да смо одлуку куда даље донели док смо чекали келнера да нам наплати.
