Teško je o njemu misliti na uobičajen način. Svako od nas ima poneku zamisao kako bi njegova potonja muzika zvučala da nije pregoreo tako rano.
Mick Rock, legendarni engleski rock fotograf, bio je jedan od retkih ljudi koje je Syd Barrett puštao u svoj mikrokosmos. Jednom prilikom je ispričao kako je otišao do Syda, koji je tad još uvek živeo u nekom stančiću negde u Londonu, i zatekao ga zarobljenog u uglu ispražnjene sobe, okruženog sveže obojenim patosom, sa četkom i kanticom farbe pored sebe. Jedini suv deo beše u tom uglu u kojem se Barrett šćućurio i ćutao; ko zna otkad se nalazio tamo. Ta bizarna scena, potpuno nalik teatru apsurda, bila je veoma ilustrativna za ono što se tom sirotom čoveku dešavalo otkako je nekoliko godina ranije, figurativno i doslovno, pregoreo u želji da dostigne nedostižno.
Ta priča je tim tužnija što je reč o jednom od najinteligentnijih i definitivno najtalentovanijih umetnika koje je psihodelični talas izbacio na muzičku scenu Engleske.
Ono što najviše iznenađuje, imajući u vidu njihovu najuspešniju pesmu, jeste veliki broj odličnih balada.
U muzičke enciklopedije grupa The Troggs se upisala pesmom “Wild Thing” (1966). Mnogi garažni i punkerski bendovi su je navodili kao jednu od svojih trajnih i najvećih inspiracija, postala je jedna od onih pesama koje svi znaju i ukrala je slavu svim ostalima koje su Troggsi odsvirali.
A uopšte nije bila njihova.
Pesmu je napisao Chip Taylor, američki autor čije su numere snimali mnogi veliki izvođači. No, poznatiji je po tome što je mlađi brat glumca Johna Voighta i stric Angeline Jolie.
Dobro, de: nije to bila erupcija Vezuva, ali stvar je svakako bila tektonski relevantne prirode.
Znate li kako stoje stvari sa živim svirkama? Bez obzira na sve, one su najvažnije u karijeri nekog muzičara, jer muzika je najpre scenska umetnost, a tek onda izdavački biznis i šta ti ja znam. Postoje umetnici koji to ozbiljno shvataju, pa zato gledaju da posetiocima pruže nešto više, nešto što nije moguće doživeti na drugom mestu i u drugim okolnostima.
Nekima tako nešto uspeva lako – e zbog sile novca kojom aranžiraju te koncerte, zbog magije koja im je urođena, možda zbog kombinacije mnogih sitnih faktora među kojima neke baš i nije tako lako objasniti rečima…
Valja loviti takve prilike, koliko god da koštaju i koliko god da je teško pohoditi ih. Jer, trošak i umor se zaborave. Doživljaj se pamti dugo, dok god ona siva kaša između ušiju radi posao.
кад узмем две кугле сладоледа нисам обавезан да поједем корнет ако ми се не свиђа
Пошто смо се помоћу гепееса успешно довукли до Сокобање, рачунали смо да ћемо се још успешније докопати аутопута. Међутим, узјогунио се. Прикаже почетни екран, али где год да га пипнем, он прикаже ситан ћилим, нешто као кад се старом телевизору раздеси вертикална фреквенција. Тачније, као кад катодни монитор картица потера да ради у неком режиму бржем него што овај може да поднесе. Дакле, саме штрафте и ни макац. Ето и кад нешто планираш, испадне пустоловина. Куда сад?
Сетимо се да смо код оног мостића видели раскрсницу са гомилом путоказа, па окренемо на ту страну. Сад видим да је требало на супротну страну, ал’ шта фали Књажевцу, већ смо били ту. А време таман душу дало за возикање, сунце огрејало, ваздух свеж, тојест свеже опран и окачен да се суши. Боје гракнуле, нарочито зелена.
Посебно сам стао ради једне фото сеансе, али нисам задовољан. Нисам навикао на ту природу, шта ли. Ова ми се једина свиђа, иако сам на другу страну ишкљоцао читав аутокрп од десетак снимака – тај ми се не свиђа.
Колико је око пута живописно и у бојама, толико је сам пут у педесет нијанси сиве, без прелива, више онако у виду набацаних некаквих квадрата и других занимљивих облика. А и то што ми замишљамо пут као равну површину није ни налик оном како тај пут замишља себе.
Ово је снимила госпоја, на мој наговор. Колико год да је живописно, некако ме више вукло да возим него да застајкујем сваки час.
У Потркање нисмо свраћали – нит смо најављени нит смо баш неки вински типови, а што се тиче вина, она би црно а ја бело. Добро да се око осталог слажемо.
Većina ljudi posle takve tragedije poklekne i padne u depresiju. Wyatt se pokazao čvrstim i odlučnim i napravio ključni zaokret u muzičkoj karijeri.
Pisanje o talentovanim ekscentricima poput Roberta Wyatta je nezahvalan posao. U mnogo knjiga i tekstova njegovih kolega sam nailazio na anegdote koje mi ni malo nisu pomagale da upotpunim sliku o tom neobičnom čoveku. Iz njih sam samo mogao da zaključim da su se u njegovom društvu svi dobro zabavljali i da su ga bezrezervno voleli.
Slušajući njegov izuzetan diskografski opus lako je zaključiti zašto je to tako.
Tog čoveka nije moguće zaustaviti. A i zašto bi to iko poželeo: sam je iskovao i zaradio svoj fantastični uspeh. Čak, nema nikakve ljutnje što on poslednjih 25 godina, zapravo, samo reciklira svoju staru muziku.
Ne mogu tačno da kažem šta je tome razlog, ali iako sam odavno bio svestan muzike tog čoveka u vremenu kad je bio na vrhuncu slave, sa tolikim tiražima da je u njih bilo pomalo teško verovati, držao sam ga podalje od sebe. Njegove ploče je imao svaki drugi poznanik sa kojim sam razmenjivao mlađahna diskografska iskustva, znao sam bar nekoliko njegovih pesama koje se nisu skidale sa radija, ali svejedno: odlučio sam da imam pametnija posla. Doslovno prvi nosač zvuka sa njegovom muzikom u mojoj fonoteci bila je jedna audio kaseta zbog koje je moj drug Ajgor, bez oklevanja na moju molbu, ponovo sklopio svoju u stranu sklonjenu hi-fi liniju i snimio na nju sadržaj kompilacije na duplom vinilu koji je imao.
A kada sam najzad pažljivo preslušao tu kompilaciju, usledio je drugi šok, ništa manji od onog koji je izazvalo prvo preslušavanje svog tog sadržaja u jednom cugu.
Naime, tek tada sam saznao da je Billy Joel kompletan autor muzike, tekstovaa i aranžmana duž celog svog diskografskog opusa. A nije da se nije mešao i u studijsku produkciju, mada je kao producent formalno potpisao samo jedan album.
Samo možemo da konstatujemo da je njegova strastvena interpretacija govorila da je došao do nečega što mu se dopadalo.
U trenutku kada podmadak postigne konsenzus oko toga šta bi da jede, nedeljno ritualno kuvanje ručka postaje “šala mala”. Na meni je samo da napravim turneju po pijaci i bakalnicama i da se dam na posao. Kako sam se odavno uverio da su za uspešno obavljanje ovoga posla, pored dobrih namirnica, preko potrebni ljubav prema hrani i pozitivne vibracije, ništa ne počinjem dok ne odaberem muziku koja će ceo proces da prati sve dok posao ne bude gotov.
Za ovakve stvari volim da pustim onu koju zovem “kotrljajućom”.
Gde god da se uhvatite sadržaja u karijeri Stevena Wilsona, nailazićete na besprekorne rezultate. Razlog tome je što su njegovi standardi viši od vaših očekivanja.
Izvesno, primetili ste da je prošle nedelje došlo do četvorodnevne pauze u rubrici “Muzika za popodne”. Iako nema potrebe da iskajavam nastalu situaciju, moram da vam ispričam zašto je tako ispalo, da podelim sa vama komad dobre muzike i slike, a da usput sačinim ovu uzgrednu belešku, jer odavno mi izmiče.
Влага у ваздуху је била толика да не да се пиво знојало, него је и водокотлић у вецеу био орошен тачно до висине воде у њему.
Те смо тако већ око 17:30 засели на исту ону терасу као и претходне вечери и навалили на зајечарско црно. Није да нисмо погледали и остала места, али… негде немају избор пива, него програм, дакле све од исте пиваре, и то зна се које две то раде. Негде је немогуће сести тако да се не виде екрани осим самог екрана а онда не може да се не чује, а играло се неко првенство. Негде је било вишка ликова у тренеркама, негде музика (наравно, погрешна). Овде сам успео да ни не приметим да има екрана, тако се наместили стубови.
Један клинац се упорно возикао неким шареним тротинетом… из два три шкљоца сам успео да ухватим шта сам хтео.
Мислио сам да ће ово бити шареније, тротинет је баш живописан, ал’ ето само толико.
Сунце је већ кренуло наниже, па сам тако ухватио и неколико квадрата кроз обилато друштво два-три стола даље, где је на крају можда било само четворо од првобитних осморо, јер је сваки час неко долазио неко одлазио. Мислио сам да су нека већа породица, била је ту и нека беба, кад оно опет неко фолклорно друштво, мислим Абрашевић (али одакле?). Залазеће сунце их је баш фино оцртало. Мало ми је рано да је залазак око 18:30 али… брда.
Ово је снимљено у некој паузи кад је неко троје отишло да доведе још неке, те је било и празних столица. Петнаест минута касније овај снимак не би могао да се згоди.
А онда, док смо вечерали (стандардна пица, нисмо је ни по чему упамтили), неко на небу се сетио да нисмо понели кишобран.
Samo bi odneo klavir na odabrano mesto na ostrvu Eusa i svirao šta mu prvo padne na pamet.
Filmska muzika, a pod ovim izrazom ne mislim na moderne soundtrackove koji su kompilacija manje-više poznatih pesma, veoma je osetljiva tema za komentarisanje. Ona prati sve šta se dešava na velikom platnu. Ako režiser i kompozitor tesno sarađuju i znaju šta žele da postignu, uticaj muzike na percepciju radnje ili emocije iskazane na licima glumaca bitno utiču na kompletan doživljaj gledalaca. Pri tome, potrebno je da bude neupadljivo, jer njena uloga je tek da dopuni sliku koju primamo.
Iako na papiru pisanje ovakve muzike izgleda jednostavno, retki su oni, poput Ennia Morriconea, koji su svoja najbolja dela napisali za film. Njegove teme iz brojnih filmova često svi mi zviždućemo, a da i ne znamo ko je njihov autor, pa se nameće ključno pitanje vezano za filmsku muziku:
Može li muzika da živi svoj život bez pokretnih slika, sama za sebe?
