D32.0… ali se spisak tu ne zaustavlja

Ako benigna(?) izraslina mora napolje najkasnije za dva meseca, sigurno nećeš juriti uput i slobodan termin u nekoj državnoj ustanovi.

izvol'te u naše magnetno poljeSituacija nije jednostavna, ali su jednostavne stvari koje treba da uradiš. Samo(?) ne smeš da dozvoliš da te emocije „uhvate pod svoje“. Od 26. februara do prve naredne srede nema mnogo dana, a i to što ima nisu baš svi ni radni.

Žena-Jelena mnogo bolje zna kod kojih privatnih magnetnih rezonanci možemo da ostvarimo neki popust. Još manje je onih kod kojih može da se zakaže „danas za sutra“. Ostaje samo da nađemo vozača, jer jedini koji u našoj tročlanoj porodici ima vozačku dozvolu, prethodni se put nije dobro proveo za volanom. A sve to sa sledećim ciljem – iskoristiti već prvu narednu sredu i „napasti“ doktora u njegovoj ambulanti.

Čim me je video s ovoooooolikim snimkom pod miškom, usmerio me ka dežurnoj sestri. Potpuno sam ga razumeo – i ja biK pacijente usmeravao ka njoj, a sebi odvojio mlađe slađe koleginice.

Nastavite sa čitanjem… “D32.0… ali se spisak tu ne zaustavlja”

D32.0 Neoplasma benignum meningium intracraniale

Gospođa je bila na ivici nerava. Očaj ju je navodio da momentalno sedne u poruči taksi, ili bilo koji sličan Car:Go i dođe ne lice mesta. Ali – svesna je toga – na samo lice mesta i ne može da dođe, a tim potezom ništa dobro ne bi donela. Štaviše. Uostalom, dogovor sa doktorom je bio da joj se javi čim završi svoj deo posla, a za mobilne komunikacije je odavno svejedno da li si u susednoj prostoriji ili na susednom kontinentu. Zaključak je, dakle, jasan – sedi tu i drži svoj očaj za sebe.

Levo-desno, napred-nazad. pogled na gradilište pravo s Klinike za neurohirurgijuLak s parketa se odavno izlizao, a parket stanjio. Baš ništa sada ne može da uradi. U tom trenutku ni ja nisam mogao ništa više da pomognem od onoga što sam već radio. Uostalom, da sam nešto i mogao/hteo Mayfield mi sigurno to ne bi dozvolio. Ali kao u onim filmovima s flešbekovima, red je da krenemo redom.

Prvi i za sada jedini napad epilepsije imao sam 26. februara negde oko osam sati naveče. Dodatna nesreća tom prilikom bila je da sam bio za volanom automobila u pokretu. Dodatna nesreća na tu dodatnu nesreću jeste da su preostala dva člana naše tročlane porodice bila u istom automobilu. Sreća u nesreći jeste da se automobil kretao oko 20÷30 km/h. Dodatna sreća uz sreću u nesreći jeste da sam, pre nego što ću izgubiti svest, osetio da mi se događa nešto. Doduše prvo mislio sam da mi se troslojna hirurška maska pomerila s nosa i zatvara mi donji kapak na levom oku, pa sam nameravao da zaustavim automobil i namestim masku. Još jedna dodatna sreća na skupu svih dodatnih sreća jeste što ostala dva člana naše tročlane porodice nije uhvatila panika. Hm, panika nije, šok jeste.

Nastavite sa čitanjem… “D32.0 Neoplasma benignum meningium intracraniale”

Tiha voda breg roni

Čudesnih albuma koji slušaoca ostavljaju bez daha je veoma malo. J.R. August je snimio još jedan.

U jesen 2019. godine objavili smo recenziju debitantskog albuma J.R. Augusta ostajući zatečeni kvalitetom tog izdanja. U međuvremenu se svašta desilo: objavljen je album Murky Waters sa pesmama koje su se do tada mogle naći samo u digitalnom obliku, pa onda video snimak fenomenalnog koncerta u Lisinskom… Da ne spominjem osvajanje tri Porina, najprestižnije muzičke nagrade u Hrvatskoj.

A onda smo morali da se “zabavljamo” sa Covid pandemijom koja nam je svima poremetila životne planove.

Nastavite sa čitanjem… “Tiha voda breg roni”

Једна од пре: капија 6

овде је лим обојен отприлике истом бојом као фасада, а фрцокле зеленом као зид

Јесам ли већ прешишао Фредерика Пола? Ништа, само питам.

Капија за данас ти је пи… је типична банатска капија, само у мало бољем издању. Нема везе што је у граду, исто су и ту биле сеоске авлије у три дела – напред цвеће, по средини живина, назад башта, а капије су служиле за то да се утерају кола, истовари шта се донело са њиве, одвежу коњи… А после је је испало да се више исплати поделити плац на два, три… ма виђао сам и пет делова. И опет свако гледа да има нешто авлије и капију, да утера кола, а коњи, како би рекао друг Интел, су унутра. Зида око авлије има сразмерно мање.

На то мало зида неки направе врата, а неки само капију, зид баш и не мора, како се види из приложеног. У ствари, и та врата се сматрају за капију, јер кад неко звони, у кући ће већ неко да каже „ено неко на капији, иди види ко је“.

Капија лево у ствари, ако добро уочавам појединости, припада мом другару из основне школе. Оно знамо се и даље, и чак се и препознамо, сваких двадесетак година кад се сретнемо. Јер ту је он имао кафић у који никад нисам ушао, а опет као фудбалер ми никад није навраћао ни у једну од фирми, тако да смо се вазда мимоилазили. Ал’ нисам зато одабрао ову капију за данас.

није то још све

Једна од пре: капија 5

тако завучена да треба да знаш где је да би знао где је

За разлику од остатка ове серије, овог пута нисам аутсајдер. Овде гледам изнутра напоље, такорећи посувраћујем.

Мислио сам да мора да већ имам фотку одавде, јер у авлији је кафана „Стара Занатлија“. Не, није грешка у роду – занатлија би био у мушком роду да се овде ради о извођачу занатских радова, међутим овде та реч означава кафану „Занатлија“. Мора да ради на уникс, чим се зове тако рекурзивно, по себи.

Једини такав случај, да нешто носи само себе у називу, сам видео у време усмереног образовања, кад је постојао „Школски центар Крагујевачка гимназија“, ал’ то није било гимназија… осим што је било. Међутим, ово јесте кафана, и увек је било кафана. А и занатлија се не спомиње без везе.

има доле још

Једна од пре: капија 4

овде је неко имао истанчан осећај за урбанизам и архитектуру, и поставио ово обележје новог времена

Сад се и бабо чешка по глави: је ли ово уопште капија? Па, има браву, спречава улаз кад је затворена, дели свемир на напоље и унутра, све је ту… Осим оног једног: у шта се то улази кроз њу?

Капија се меће на кућу са ајнфором, или уграђује у авлијски зид. Кад се које изгради, и кад власник смогне пара за њу. Овде… нит је улаз у кућу, нит је авлија. Оно напоље је исто као и оно унутра. Хмм… шта то би?

У доба социјализма, кад је изграђено све ово на слици, капије није било. Иако је важио аксиом да су сви имали све, и упркос томе сви крали, и упркос томе ником ништа није фалило… Е, ово још није ништа, откако је тај домаћински капитализам, овакве решетке виђам и на степеништима стогодишњих кућа, где их за време ранијих капитализама није било, ма и у самом Водоторњу… Уосталом, ограђују се и закључавају и пијаце, и перони, ма свашта, па што не би шест дућана. Да им не би случајно неко ван радног времена завирио у излог, шта ли.

има још мало

Једна од пре: капија 3

…и да су сви подрумски прозори били затарабљени, јер није баш пријатно да вам стално кроз прозор сијају фарови

Зар је могуће да има већ десет година? Ал’ ето, има.

Били смо код Шефа у посети, и имао сам возача. Нешто се нисам нашкљоцао успут, тј. јесам у одласку, ал’ у повратку нешто мало… а од овог јединог успелог пара снимака је чак испао и један аутокрп, но на левом снимку баш и нема шта да се види, опит је успео само технички. Зато само десни снимак, боље се види капија.

Ово је призор који угледате кад долазите из Кикинде и најзад морате да скренете. Лево за Београд, десно за Нови Сад. Тојест, може и право, ако ћете у двориште. Ове сам се куће нагледао, оних година између „ћале дао кола за вече, одвезао девојку и враћам се кући“ и „нема више да се пратимо, венчани смо“. Јер, јој, семафор.

има још

Једна од пре: капија 2

А ни бетон у авлији није баш раван, ваља припазити кад се маневрише.

Замало да турим ову горе, ал’ су ме одмах звали Деја и Вуле (фр. дежа ви) да кажу да је то већ било и да се не глупирам. Ово је снимљено истог дана, неког тамо јуна, давне 2011.

У обе куће је некад била гвожђарска радња, фирме која се звала врло оригинално, „Гвожђар“. Фирма је у транзицији кренула на велико, крадуцкање у малопродаји је узнапредовало до… ствари које никад нису кривично гоњене, нема ничега, разиђите се.

Сад су то две радње – лево је наследник те фирме, продаје славине, лавабое и водоинсталатерску, хм, ајд да назовем то позамантеријом. Тојест разни ситнеж – вентиле, спојнице, гумице, бртве, а и теже ствари – ту сам купио и ручну пумпу за воду кад се стара распала, и поклопац за шахт око водомера. За те теже ствари нема проблема са паркирањем, утерам у авлију и готово.

Десно неко продаје намештај, тепихе и слично.

има још

Dama (ne)određenih godina

Najnoviji box set koji je pristigao u moju fonoteku bacio me je u veliko iskušenje. Preslušavanje je potrajalo celu nedelju.

Amerikanci vole da se hvale da je njihova kultura svojevrsni melting pot – mešavina svih mogućih uticaja koje je pretrpela ona originalna koju su doneli sa sobom anglosaksonski doseljenici. Otuda i žanrovska raznolikost u današnjoj muzičkoj produkciji koja dolazi sa druge strane Atlantika. Kada se na to nakalemi i sklonost pojedinih autora za eksperimentisanjem na razne načine, rezultati su često vrlo zanimljivi i prosto mame na još jedno slušanje.

No, kako izgleda “melting pot” na britanski, tačnije severnoirski način?

U svakom slučaju, dosta drugačije.

Nastavite sa čitanjem… “Dama (ne)određenih godina”

Jedanaesto dne roždestvo tvojego

Upravo se navršilo jedanaest godina postojanja Suštine pasijansa.

Za blog koji je počeo kao apoteoza dangube, prerastao u poligon za nadgornjavanje sa glupošću, evoluirao u stecište za samuraje Skoja, a zatim prešao u dekadentni tempo pukog bivstvovanja dok ne dostignemo deset godina i potom odlučimo šta ćemo, obeležavanje jedanaestog rođendana uopšte nije tako loša stvar.

Na sve strane. U svim pravcima. Srećan nam jedanaesti rođendan.

Ono jeste da smo češće ćutali kad je imalo nešto da se kaže nego što smo govorili kad je vlasno ćutati. U svoju ličnu odbranu mogu da kažem da sam makar znao kada je kojemu red i da sam znao šta bi trebalo učiniti čak i kad sam postupao drugačije.

Nastavite sa čitanjem… “Jedanaesto dne roždestvo tvojego”