Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sva je istina da danas sa Ostrva stiže tužna vest: Margaret Thatcher je otišla na Neko bolje Mesto.
Prisećamo se Gvozdene ledi, njene stamene politike i poneke greške u koracima. Barem je to tako izgledalo iz ugla malog čoveka koji nije mogao da razume zašto je onoliko dečaka moralo da izgubi život zbog jednog kamička u južnom Atlantiku.
Slušamo muziku posvećenu toj grešci.
Mnogo mi je žao prosvetnih radnika, bezočno ostavljenih bez zaklona pod unakrsnom pucnjavom vazda nezainteresovanih đaka, iskeženih roditelja jakih očnjaka i sumanutih očekivanja raspalog društva. Želim da pomognem, koliko mogu.
Uvod
Fiziku učimo tokom sedam godina školovanja. Država Srbija, kao jedan od mogućih organizatora i počinilaca obaveznog osnovnog obrazovanja, putem Pravilnika o nastavnom planu i programu osnovnog obrazovanja i vaspitanja opisala je nastavu fizike – ciljeve, sredstva, metode. Recimo, u (nesrećnom) Pravilniku, preuzetom sa sajta Ministarstva obrazovanja (link ne dajem – ja sam trenirani profesionalac, obučen da se snađem u džungli izmena i dopuna, i treniran da stoički izdržim orkanske nalete nepismenosti) piše sledeće:
Ciljevi i zadaci nastave fizike ostvaruju se kroz sledeće osnovne oblike:
Nota bene. Odmah na sledećoj stranici, u jednom od pomenutih orkanskih naleta, pravilnikopisac, a povodom nastave fizike, i u nesrećnom pokušaju da objasni potrebu za umanjenjem značaja rešavanja zadataka, dodaje:
Majkl Faradej, jedan od najvećih eksperimentalnih fizičara, u svom laboratorijskom dnevniku nije zapisao ni jednu jedinu formulu, ali je zato sva svoja otkrića formulisao preciznim jezikom fizike.
Ne znam šta je to precizni jezik fizike, možda neuspeli pokušaj poetskog uzleta. Kako tog, tu ću frazu u tekstu koristiti da bih se… sprdao.
Nastavite sa čitanjem… “Pojam o opštoj teoriji relativnosti (O), prvi deo”
Dugo su sumnjali i na kraju je morala da radi night vision kamera…
Ne možeš im ništa. Jači su i pametniji. A sad se polako javljaju dokazi da su i hrabriji od nas.
Ne sećam se tačno kada sam prvi put čuo ovu pesmu, verovatno negde sredinom sedamdesetih prošlog veka…
Sećam se da me je prvo žacnuo sitan i precizan vez gitara, divna melodija, emotivno pevanje. Tek kasnije sam obratio pažnju na tekst:
Uradio sam nešto što nisam verovao da ću ikad uraditi.
Izbrisao sam tekst uvoda. Bio je možda najduži koji sam ikad napisao kao prvi prilog na svim utovarima nedeljom, ali to nije razlog što sam izbrisao tekst.
Zašto sam ga izbrisao? Zato. Ne moram sve da objašnjavam. Oprostite mi ili nemojte.
Da sam bar na vreme shvatio šta će da se desi, pa da sam iznajmio prostor nekom od saradnika ili, zašto da ne, nekome od vas…
– Somnabulni egzistencijalizam u perspektivi!
– Varate se, kolega! To je paroksizam sizifovskog sindroma katapultirane stvarnosti!
– Hipnopedija transformacije u refleksivnu antitezu, kad vam lepo kažem!
– Čovek nailazi na scile i haribde, a vi tako…
– Pa dobro, onda: neka gledalac presudi.
– Neka bude tako…
Čitaoci i slušaoci se verovatno pitaju kako nastaju prilozi koji se nalaze na Suštini pasijansa? Evo, ovako.
Dan je, barem u Šumadiji, tmuran. Jedan od autora Muzike za popodne je bolestan. Spisateljica dva čitana romana i jednog koji tek nastaje, ali nikako da se sastavi, bila je vredna i javila se rano. 
Kašičica optimizma se valjala po kući… a ideja koja je postojala bila je sve dalje, čitaćete o tome…
Razmišljao sam šta da napišem, a da ne budem pametan… A muzika je i dalje svirala… To je sastavni deo moga života. I šta da kažem, a i zašto bi trebalo da dam neki komentar?
Ništa!?
Jeste li čitali priče Edgara Alana Poa? “Izdajničko srce” je jedna od najboljih. A animirani film koji je nastao po motivima te priče je vredan barem koliko i sama priča. Pogledajte ga.
Izvanredno.
Kada sam svojevremeno izjavio kako svoje predrasude gajim kao kućne ljubimce, nisam mislio i na one predrasude koje su potekle od nekog iskustva nastalog kakvog lošeg dana ili u uslovima koji su iskrivili sliku o nekome ili nečemu što je predmet mog razmišljanja. Znajući da sam ponekad sklon ishitrenim ocenama, gledam da povremeno preispitam poneku raniju odluku, čisto da bih bio u prilici da ispravim pogrešno mišljenje ili učvrstim ono koje se pokaže kao pravilno. Ako se i ne setim sam, tu su uvek neki dobri ljudi koji će me podsetiti.
Predmet jedne moje stare predrasude je i predmet svirke iz džuboksa ovog popodneva.
