Kada se 1963. godine Bob Dylan oglasio sa “Blowin’ in the Wind“, niko nije mogao da zamisli da će ova filozofska pesma o građanskim pravima postati veliki hit i izvršiti veliki uticaj na ogroman broj muzičara tokom šezdesetih, a i u narednim decenijama. Crna populacija, kojoj u to vreme nije bilo ni malo lako, prosto nije mogla da zamisli da o temi koja ih je žuljala peva belac. Sudeći prema biografu Sama Cookea, ona je bila okidač da on napiše “odgovor” na nju iz sopstvene perspektive.
Zlobnici bi rekli da je to čista papazjanija. No, čega god da su se prihvatili, odradili su kako treba.
Svi mi, kao slušaoci, skloni smo da mistifikujemo stvari i mašimo kontekst u kom su pojedini muzičari stvarali. Uvreženo je mišljenje da je britanska rock & roll scena početkom šezdesetih jednostavno “grunula”: The Beatles, The Rolling Stones, The Who, The Kinks… još u to vreme su krenuli da razvaljuju svet svojom muzikom. To je potpuno tačno, ali je nedovoljno kao argument za ozbiljnu diskusiju. Sve ove velike grupe su morale da prođu kroz fazu razvoja i lutanja po stilovima kako bi ušle u muzičke enciklopedije.
Za znatiželjnog čoveka poput mene, tumaranje virtuelnim Swinging Londonom je postalo neka vrsta relaksirajućeg putovanja. Tome se rado prepuštam i sa tog zamišljenog pitovanja se uvek vratim bogatiji sa nekoliko novootkrivenih pesama.
Ovaj stil imenovanja numera su usavršili tek death metal bendovi osamdesetih. Onih godina kad je ova muzika nastajala, tokovi razmišljanja su bili drugačiji, veoma različiti.
Nekim od vozova kojim su se vraćali šverceri iz Trsta noseći u torbama mantile “šuškavce”, ženske čarape i farmerke, na samom kraju šezdesetih pristigla je i singlica Procol Haruma “Il Tuo Diamante“. Svi smo znali i voleli ONU njihovu pesmu, ali pojma nismo imali o ostatku repertoara.
¡Hola amigo! Aquí está tu cerveza, las chicas están llegando.
Već petnaestak minuta razmišljam o tome zašto sam od najranijeg detinjstva bio opčinjen “meksikanskom muzikom”. Jedan od razloga je bila ljubav prema kaubojskim filmovima u kojima su Meksikanci bili ili gadni zlikovci ili muzičari, pa su njihove pesme bile dobrodošli predah posle žestokih pucnjava, dok se dim od baruta ne raziđe. Tokom pedesetih i šezdesetih, teme iz ovakvih filmova bile su veoma popularne, a neke od najpopularnijih su brzo prepevane na nama razumljiv jezik. Zahvaljujući tome, dvojica sjajnih domaćih pevača su postali veoma slušani; na žalost, danas se malo ko seća moćnih glasova Slavka Perovića i Nikole Karovića.
U međuvremenu sam odrastao ali se ništa nije promenilo – vidite i sami da relativno često napišem ponešto o novootkrivenim “Meksikancima”.
Mogao je da provocira koliko hoće, nisam se primio na to. Osim u slučaju dve pesme.
Vrag će znati kako je počelo moje ignorisanje opusa tog čoveka. Slušao sam pomalo Velvet Underground u mladosti, onda kad je vreme da se stvari saznaju, no beše to tek toliko da im sam odredim mesto. Slušao sam i neke njegove solo radove. Obraćao pažnju na tekstove i kapirao vibraciju vremena koju je on uspevao da zabeleži kao niko pre njega, a mnogi posle njega – jer baš njega su mnogi hteli da kopiraju, a nekima je to čak i uspevalo.
Kapirao sam njegovo mesto u konstelaciji rock’n’rolla, ali što ono kažu hipsteri u NVO okruženjima kada nemaju muda da se potuku: nisam mogao da se složim sa njegovim metodama.
Сад би отприлике требало да пређем на касније снимке, међутим ту негде сам се оженио и почео да фоткам претежно своју децу, ако изузмемо оно у војсци. Све скупа, доста тога није за штампу, а после се и проредило – из осамдесетих и деведесетих имам тако мало тога да се нема одакле пробрати.
Аааа не, нећу одмах да вам кажем где сам ово снимио. Само да кажем да ми је ово било први пут да сам успео да збуним гледаоце. Неки су чак помислили да сам био на зимовању, што никад не радим.
Ako ne verujete nepoznatom imenu ovih devojčica, poverovaćete imenima producenata, jer to su ljudi za koje već znate da nemaju manir da greše.
Boogija i južnjačkog rocka sam se naslušao u mladosti. Allman Brothers Band sam otkrio još kao osnovac, a nadalje su se stvari odvijale po inerciji, jer sam pomno preslušavao svaki novi album kako je pristizao. U takvoj vrsti muzike nema velikih pomaka i iznenađenja, pa je opčinjenost ovom grupom i sviračkim umećem njenih članova, a i drugih sličnog usmerenja, u jednom trenutku u meni izazvala osećaj zasićenosti.
Stao sam na vreme, bolje je bilo da ostanemo u ljubavi…
Па се тако и то апсолвирало, нешто касније и дипломирало, те није више било тих цимерских прича. У међувремену смо драга и ја кренули у авантуру звану развијање материјала у боји, и након пар ролни за пробу одмах кренули у експериментисање. Прво смо развили једну ролну слајдова, што је мало чудна прича (развије се али не исфиксира скроз него само у нечем што спере развијену емулзију, па се она неупотребљена емулзија осветли, па онда развијај то и фиксирај). То је испало, хм, скоро да личи на нешто, нисмо били задовољни.
А шта ако развијемо дијапозитив као негатив? Ајде да видимо.
Наравно да експеримент није ограничен на лабораторију, има ту још.
Разлика између негативске и (дија)позитивске траке је у тзв. масци, што је некакав розе филтер уграђен у саму пластику. То наводно олакшава подешавање беле кад се ради субтрактивним поступком (тј кад се умећу жути, цијан и магента филтери да се подеси боја светла према боји материјала и боји светла на снимку). Ми смо радили адитивним, тј осветљавали једном плаво, једном црвено и једном зелено, те нам та маска ничему не служи (а у ствари не капирам чему је и иначе служила, прича делује неубедљиво). Боје које смо овако добили су биле много боље него било којом од претходне три-четири варијанте.
иако се у сценарију нигде не спомиње да Земља тог дана не кружи око Сунца, него око седам-осам звезданих тела
Како године пролазе, техника све боља а идеје… почињу да се понављају. Враћам се местима где сам већ фоткао. Понављам већ и угао… јер је ваљда био добар први пут или шта га ја знам, ово се не пропушта.
Јер сунчев зрак само тада пада под тим углом. Можда и сутрадан, а онда се већ промени поза. Земља некуд залута.
Био сам нешто ишао на таван, не сећам се за шта. И видео како овај зрак пада тачно где ми треба. Ово се не пропушта.
Ево, на овој се све одлично види, чак и на преснимку, ма свака длака.
Након обилате седамдесетшесте, осека. Сустигли ме испити, собу смо (нови цимер и ја) налазили некако све даље од центра, и то се одразило и на производњу фотака. Све нека зајебанција, или снимци личне природе, а оно мало што сам урадио слајдова, чувена лабораторија у Скопљу је ваљда провукла кроз лањску чорбу.
И преснимак се добро наместио (урађен пре добрих шест година), све је ту. Овакве фотке, са блицем под вилицу, сам правио сваких неколико година по једну, више не знам зашто. Ова је некако најјача од свих таквих.
