Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zvuči poznato? Sa mesta odakle poznajete ovu pesmu valja da koraknete još trideset godina unazad.
Ako priupitate bilo kog velikog gitaristu koji je danas u poznim godinama o njegovim muzičkim uzorima, verujem da će mnogi od njih pomenuti Dicka Dalea. Većini mlađe publike ovo ime ništa ne govori, jer su se rađali u vreme kada je Dale već inovirao sviranje električne gitare i, praktično, izmislio jedan muzički žanr. No, njegova vanserijska tehnika i poslovična žestina na nastupima ga svrstavaju među najveće gitariste koji su hodali ovom planetom.
A odrednica surf rock danas je dobro poznata.
Prvo lucidna dijagnoza, a zatim apel barem onima koji su zadržali zrnce zdravog razuma u svojoj glavi.
Zlatno doba protestnih pesama možemo komotno da smestimo u šezdesete. Iako ih je bilo i pre i kasnije, u toj deceniji je postojala idealna klima za takvom vrstom izražavanja. Mediji su se oslobodili stega establišmenta, deca cveća su se razuzdala i uživala u novostečenoj slobodi, sve dok se ekipa na vlasti nije snašla i povukla ručnu. Brzo su pacifikovali nemirne duhove koji su imali sopstvene stavove uključujući ih u poslove, a nagomilanu energiju usmerili ka pričama o avionima, kamionima, kućama, bazenima i sveopštoj potrošnji, što je i uzrokovalo da stignemo dovde gde sada jesmo.
No, nisu se svi predali i prodali svoje stavove i ubeđenja. Stalno se pojavljuju neki interesantni ljudi koji i dalje misle da se rečima i muzikom može promeniti svet.
Posle prvog ugođaja slušanja virtuozne svirke, lagano počinjete da otkrivate dublje slojeve. To je najvažniji razlog zašto je ta muzika toliko prijemčiva.
Busanje u junačke grudi i pozivanje na svetlu tradiciju je prisutno kod svih južnoslovenkih naroda i narodnosti sa kojima smo nekada delili zajedničku državu. No, kada je muzika u pitanju, rovovi su i dalje veliki i duboki – gotovo je nezamislivo da se posegne u bogato nasleđe, obrade tradicionala su uvek bile na nivou statističke greške, a prezriv odnos “rokera” prema “narodnjacima” je postao opšte mesto.
Nešto zaista nije u redu sa podnebljem na kome živimo. Zapravo, sa ljudima koji su ukopani u prošlosti i ne žele da promene svoje stavove za milimetar.
За утеху, пролеће је било нешто кишовитије, са пљусковима у априлу.
Након посне 1975. улетео сам одмах у много богатију 1976. Као прво, зима је била бела, након читаве серије зима без снега. Чак се сећам да је нека млада мамица гурала клинче у колицима, клинац се дере, снег пада, а она њему “не бој се ништа, то је природна појава”. Утешила га, вала, каогод што би само др Тешић умео.
Снег се, зачудо, држао дуго и високо. Мислим да ми за ово није ни требао статив, јер то је она година кад ми је најзад успело оно са развијањем у ИД-19 целих 30 минута уместо прописаних 18 чиме се добијала осетљивост од сулудих 33 степена ДИНа, и зачудо зрно није било “ко дечија глава”, како су тада говорили у клубу. А и контраст није испао лош. Светле тачке на снегу овог пута нису од прљавштине на снимку (тад сам већ научио да се са глатке стране негатива капљице скидају меким тоалет папиром), него се то пресијавају кристали воде. Познати као хуљице па хуљице.
Овде би добро наишао неко да спомене грталицу, па да му одмах увалимо лопату и гледамо га мало преко нишана док не почисти. Као што се види из приложеног, ово је чишћено већ неколико пута, па је онда пало још.
In memoriam: Bernardo Bertolucci (1941-2018)
Suština pasijansa se oprašta od velikog umetnika, čoveka koji je svojom vizijom udahnuo nešto svoje svetskoj kinematografiji i postao uzor.
Neki će ga pamtiti po mračnom ostvarenju “Poslednji tango u Parizu” (1972), drugi po veličanstvenom epskom fimu “20. vek” (1976). Ali, činjenica je da je Bertoluči svu raskoš svog genija pružio tek u vrhunskim produkcijama koje su se okrenule kulturama o kojima ne znamo ništa: u filmovima “Poslednji kineski car” (1987) i “Mali Buda” dostigao je pravo na besmrtnost.
Putuj na oblacima svog dela, Majstore. Pamtićemo te.
…nije valjda?
21 gram je, kažu, težina duše. Možebiti. 21 stepen severno je geografska širina Balkana. Jeste.
Ja znam da je 21grams mesto gde se u Dubaiju može pojesti – dobar! – burek. Sarma. Ćevapi. Pljeskavica. Pašticada. Prženice. Štrudla sa orasima. Tufahije. Osim bureka, i štrudle sa orasima, jer u savršenstvo se ne dira, sve drugo na jelovniku je sa zvrčkom. Što bi se reklo na engleskom, with a twist. Meni ne smeta, ima ko to ne voli.
Svašta čovek nauči slušajući omiljeni radio na Internetu…
Kao što izvesno znate, Samuraji Suštine pasijansa vole da slušaju Radio Paradise. Šašavi Bill veli da njegov radio nije nekomercijalan, nego je antikomercijalan. To znači da u programu nema reklama, pa čak ni džingl-pokrivalica pesama koje emituje, nego se posle 4-5 numera Bill oglasi uživo ili kratkim snimkom, a ta pauza vrlo retko traje duže od 15 sekundi. Taj princip okrenutosti slušaocu ide dotle da čovek čak ne reklamira ni one andrmolje sa logotipom svog radija (majice, kape, šolje, podloge za miševe), nego otvoreno veli da jedini realni izvor prihoda njegovog partizanskog napora predstavljaju dobrovoljni prilozi slušalaca. To očigledno uspeva, jer razna idiotska tumačenja pokrivenosti ne idu u duhu vremena, pa su tantijeme koje Bill plaća od pre neku godinu višestruko veće, ali on je to uspeo da preživi.
A tek kad dođemo do repertoara, počinje ona prava jeza. Jer, kako drugačije da kažem: često imam utisak da tu muziku pušta neki moj dvojnik iz paralelnog svemira koji je uspeo o muzici da sazna za red veličine više nego ja.
Nastavite sa čitanjem… “Napuštajući Zemlju, ponesite RP i biće dovoljno”
Posle dobrog ručka, deca vole i malo da se zaslade, jer smo i mi to voleli kad smo bili deca. Ničega, previše, od svega pomalo. Nema veze ako ne pojedu sve.
Prijatan nedeljski ručak vam želimo, a posebno dečici.
Ne znamo da li su autori pesme poznavali njihov privatni odnos, no priča o sado-mazo paru se savršeno uklopila u imidž dueta.
Divinyls su na papiru imali sve preduslove da budu velika grupa: zgodnu pevačicu specifičnog glasa Chrissy Amphlett i talentovanog gitaristu/kompozitora Marka McEnteeja, sposobnog da napiše pesme koje će postati hitovi. No, iako su u rodnoj Australiji postali jedna od važnijih grupa iz osamdesetih, ostatak sveta se ni malo nije trznuo.
A nije da se nisu trudili.
Suština pasijansa će proraditi ponovo, ovako ili onako. Glas Iana Andersona, nažalost, više neće.
– Ej, Grba, ne radi ti Suština pasijansa!
– Ako ćemo pošteno, ne radi ni tebi.
– Pa dobro, znam… Mislio sam, ne radi uopšte…
– Znam, ebaga. Nešto se zakukuljilo, a marfologija gužve u parovima je na snazi, pa nemam vremena da se bavim… Pritisnuo me posao.
– A šta mi nindže da čitamo i slušamo dok se ti setiš da popraviš blog?
– Ne znam. Ako ništa drugo ne uspe, ugasiću ga.
– Znači, too old to rock’n’roll, too young to die!
Ono što sam odgovorio svom bliskom prijatelju na tu konstataciju nije primereno da prenesem ovde, jer ima veze sa upućivanjem u prenatalno majčino okrilje, a to se na srpskom kaže na način koji sablažnjava lepo vaspitanu manjinu. Nije se naljutio, nego je iskoristio prvu prigodu (manje od pet minuta kasnije) da mi uzvrati. Tako nas dvojica već decenijama.
Nastavite sa čitanjem… “Štogod prestar za rokenrol, nadasve premlad za gašenje bloga”
