Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beše neko romantično vreme… Ovo je toliko benasto da sam oduševljen. 
I sad kad pomislimo kako je sve moglo da izgleda pre šezdeset godina, otkrijemo kako za sve ove godine ništa novo nismo naučili, osim što smo možda utrenirali palčeve na mobilnim telefonima. Nije baš neko dostignuće…
I konačno, došla je na red fotka koju držim u glavi već danima…
Jedne večeri je bilo suviše kasno. Druge večeri mi nije bilo po volji. trće večeri sam mislio na nešto treće… I tako se nizalo još od vikenda: hteo sam da opet fotografišem svog Orfeja. Ideja je ovog puta bila prosta: igraću se u polumraku, držeći veliku blendu i veliku osetljivost i eksperimentišući sa uglovima. Bilo je zanimljivo, priznajem, a nisam se uzdržao ni od malčice postprodukcije. Odabrao sam ovu:
Danas slušamo sjajnu stvar sa legendarnog albuma Graceland (1986) koji je Paul Simon upriličio sa danas čuvenim bendom Ladysmith Black Mambazo iz Južnoafričke Republike. A spot je priča za sebe… Da, dobro vidite: to je Chevy Chase…
I ne samo spot, nego i tekst:
Postoji linija koja se pruža kroz sve stvari: duga, prava putanja od kolevke do groba. Šta biva kad se čovek suoči sa krajem te linije?
Predlažem vam da prebacite film u HD verziju i da raširite sliku preko celog ekrana.
Ovaj kratki film je skrenuo pažnju na sebe na festivalima. Na jednom je i nagrađen.
Pazi, #onokad se čovek toliko glupavo oseća da sedne pred televizor i gleda film o Hariju Poteru. Tu treba jak šamar da se izađe iz hipnoze…
A šta da velim: nije mi se posrećilo da organizujem sve kako sam zamislio (“posrećiti se” je, dakako, demagoški glagol), pa kad sam odremao uz gorepomenutu budalaštinu, shvatio sam da nemam ništa za fotku dana. Ona koju sam zamislio traži veće pripreme. Ne, rekoh sebi, bićeš pošten i priznaćeš da ti glava danas ne radi. Uzmi fotoaparat u ruke i uslikaj prvo što ti padne u oči. Učini tu sliku bar malo zanimljivom na bilo koji način. Eto zadatka…
Petnaest ekspozicija kasnije (od čega je devet završilo u kanti za smeće), iznosim pred vas ovo:
Poslednji pozdrav Johnu Lordu… Zar ste mislili da ću preskočiti ovo?
Ne znam koliko ste skloni prihvatanju skrivenih simbola u pokretnim slikama kao umetničkom izrazu. Ako težite takvom načinu, biće ovde dosta posla za vas kao gledaoca.
Predlažem vam da prebacite film u HD verziju i da raširite sliku preko celog ekrana.
Ne znam kako će vam se učiniti zvučna podloga ovog kratkog filma. No, kako god da je, znajte da je relevantno. Elem, družina koja kreira ove radove inspirisana je radom sastava za proizvodnju elektronske muzike° The Glitch Mob.
________
° Žao mi je, ali ni posle dužeg promišljanja nisam uspeo da pronađem prikladniju sintagmu za to što ti ljudi rade.
Da budem pošten, ovo nije planirana fotka dana. Digao sam ruke od slikanja jedne zamišljene sesije jer me je pomela informacija o smrti dragog muzičara.
I zbog toga, ne bez simbolike, evo jedne fotke sa Tise kojom ću se na poseban način oprostiti od Johna Lorda.
Danas je na neko bolje mesto otišao majstor od najboljeg Hammond zvuka u hard rocku. I da se razumemo, deco: ta muzika se zove hard rock, a ne heavy metal.
Jonathan Douglas Lord (1941-2012) će najpre ostati zapamćen kao klavijaturista, aktivni autor i najstabilniji član grupe Deep Purple. Uz činjenicu da je upravo on osnivač grupe, formalno se može reći da je bio nekakva vrsta vođe benda tek u prvim godinama njenog rada. Ali ako je pošteno reći baš nešto, Ritchie Blackmore duguje Lordu sve što je naučio o baroknoj muzici i načinima da se taj stil uklopi u zvuk jedne od najomiljenijih prangija koje je rock’n’roll ikada imao.
Direktni motiv za današnji izbor ove pesme je podrška sjajnom Vladanovom tekstu o umornim rokerima, u kome ju je on i sam upotrebio kao parabolu… Elem, predstavljam vam numeru sa jednog od albuma koji je izvršio najveći uticaj ne mene u ranoj mladosti, i to ne samo kada je reč o muzici. A tada, kada sam imao dvanaestak godina, ovu pesmu sam razumeo manje od svih drugih. Pogotovo stihove “…What did you dream? It’s alright, we told you what to dream…”