Ovaj animirani film sam pogledao juče i od tada ne prestajem da razmišljam o njemu.
Nekim ljubavima nema granice. Pitanje je, pak, kako i koliko razumemo pojavne oblike istinske ljubavi.
Jedna na dan (106): 15. jul 2012.
Još jedna sa Tise: ne mogu da odolim….
Nisam ja u subotu fotkao samo pejzaže i društvo oko trpeze: bilo je i ponešto detalja u naselju na obali Tise koji su mi upali u oči. Poput ove dve stolice na obližnjem pontonu:
Rokenrol nije mrtav…
…mrtvi su njegovi slušaoci.
Ili barem umrtvljeni. Dan posle koncerta New Ordera na ovogodišnjem Exitu, pokušavajući da uporedim utiske, naleteo sam na Blicu na tekst posvećen drugoj festivalskoj večeri, gde je izvesna “lara” ostavila sledeći komentar:
Ja obozavam New Order ali
imam 42 godine i dvoje male dece i svakako nisam neko ko bi isao na takav festival. Kada organizatori prave ovakve dogadjaje treba da procene ko im je ciljna grupa i ko slusa to sto im se nudi. I new order pa i duran duran su grupe moje generacije i ne znam mnogo mladih ljudi koji ceprkaju toliko duboko u proslost muzike. A moja generacija nije bas u fazonu da se uputi na festival mi smo vise za obicne koncerte. Isto je i sa cenama. Zna se kolika je platezna moc nasih klinaca! Koji ce roditelj nekom 20-ogodisnjem studentu da da 3, 4 ili 5 hiljada za kartu?! Suvise stvari je u igri a organizatori zaslepljeni zeljom da im dodje sto vise engleza nisu uopste razmisljali o nasim ljudima!!! Steta! Mirise mi na skori, neslavan kraj Exita!
Jbg tetka. Razumem te…
Velika ljubav
Da, mislim na hit “Big Love” grupe Fleetwood Mac, kad sam već navalio na tu stranu ovih dana. I ne, ne mislim na osnovnu verziju koju možete naći na upit na jutjubu. Umesto toga, biram solo nastup Lindseya Buckinghama. Poslušajte majstora.
Jedna na dan (105): 14. jul 2012.
Malo kasnim sa objavljivanjem, što je predmet više sile. Važno je da nisam kasnio da uhvatim scenu.
Jučerašnje popodne i veče smo proveli u veselom društvu na Tisi. Bilo mi se baš osladilo da lovim promene svetla kako sunce zalazi i slikao sam istu scenu svakih desetak minuta tokom možda dva sata. Upornost se isplatila i evo poslednje fotke u tom nizu:
Utovar nedeljom, 15. jul
I šta veli onaj? Da se svi lepo penzionišemo, pa da imamo nekog ko će hrabro da zastupa naše potrebe? Zanimljiva perspektiva, samo je pitanje ko će da zarađuje tu penziju.
Ko je kome potrčko? Ko će koga da naziva pogrdnim imenima? Ko je nedovoljno poštovan? Ko proizvodi struje unutar gubitničke klike? Ko će od koga prvi da traži izvinjenje? Kad ćemo konačno čuti ko je koga kako, koliko i uostalom zašto?… Sva ta pitanja su nevažna zato što su nevažni odgovori na njih. Mene samo zanima hoće li se ta drskost ikada olupati o glavu ikome osim meni.
A vi što ste kudili nas koji smo crtali šta smo već crtali po glasačkim listićima, imam jedno pitanje za vas. Ja znam za šta sam glasao, to sam i dobio. A vi? Jeste li dobili ono za šta ste glasali? Ama, jeste [ono-što-sam-crtao].
“Napokon imam vezu na daljinu – prodao sam devojku u belo roblje.”
Linija života
Tražio je svoju izgubljenu ljubav po mnogim dimenzijama. Na kraju ju je i našao.
Možda se odgovor nalazio u samom traženju, kao što neki kažu. Možda cilj ne treba da bude dosegnut traženjem, nego strpljenjem.
Snovi
Pa kad juče pomenusmo Christine McVie, red je da pomenemo i njenu koleginicu, takođe heroinu rock’n’rolla. Neću da vadim iz zapećka solo hitove Stevie Nicks, mada bih rado to učinio (njen album Bella Donna (1981) mi je veoma drag otkad se pojavio). Umesto toga, prisećamo se fabuloznog albuma Rumours (1977) grupe Fleetwood Mac, jednog od deset najbolje prodavanih vinilnih izdanja u popularnoj muzici uopšte. Pesma “Dreams” je jedini No. 1 hit grupe u Americi, gde je proveo preko trideset nedelja.
Tolja
Kako izreći osećanja ako su vam ispali zubi?
Uvek postoji način. Ako je ljubav slepa, makar nije gluva.
Jedna na dan (104): 13. jul 2012.
Da kompletiramo scenu.
U danu koji je za mnom nisam bio lenj da fotografišem, nego su nastale fotke odveć privatnog karaktera, pa ne bih da vas davim njima. Umesto toga, uzimam fotku koja je bila kandidat broj dva iz sesije koju sam predstavio juče – ovog puta bez šarmantnog foto-modela sa kojim sam imao čast da sarađujem. Evo tornja opštinske zgrade u Kikindi, ovog puta bez lomova kao na onoj ranijoj ili bez mutnosti kao na jučerašnjoj fotki dana.
