Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Za današnje popodne biram nešto posebno: prelepa, fantastična Angelique Kidjo, najbolji dragulj popularne muzike u pojasu ekvatorijalne Afrike, gostuje kod Joolsa Hollanda.
Ova muzika je čista radost. Da, najpre hladno preznojavanje, a onda krv jurne.
Glasnije!
Dragi posetioci Suštine pasijansa,
Imamo ozbiljnih problema u radu bloga. Kako to obično biva u domenu pojava podložnih marfijevskim zakonitostima, to se dešava vikendom i praznicima. Učinićemo šta budemo mogli da se ovo brzo otkloni.
U međuvremenu, najavljujemo opsežne izmene u radu bloga. Detaljne informacije ćete imati kada za to dođe vreme.
Umete li da prepoznate ključni sekund? Oklevate li? Ili možda jurite preko svake nade?
Ne znate šta može da bude, zar ne?
Možete se kajati što ste probali ili što niste. Više se kaju oni što nisu probali ništa.
Ne mogu da se oslobodim jedne primisli… Kako biste reagovali da vam saopšte da vam je ostalo još nekoliko meseci života? Warren Zevon je okupio ekipu i napravio fenomenalan album kojim se oprostio od sveta. I ne samo to, nego je i kod Lettermana stigao. Za danas biram jednu od Zevonovih ključnih numera, “Roland the Headless Thompson Gunner“.
Kada budete saznali šta je sinopsis ove pesme (ispratite link), shvatićete koliko simbolike i groteske ima u činjenici da je ovo bio poslednji nastup Warrena Zevona pred publikom.
Uživajte u svakom sendviču. Svake večeri, neposredno pred san, zapitajte se “da li sam danas živeo”.
Ponekad nije bitno kakva je nutriciona vrednost nekog obroka. Joga svakako nije bitna nikad, jer služi kao izgovor niščima duhom.
Bitan je prijatelj.
Tako mi nešto došlo… Prisetio sam se kako je Ana upoznala ovu pesmu dok je još bila u maminom stomaku, pa posle godinama burno reagovala kad god je čuje opet.
Pojačajte slobodno, ovo valja slušati glasno.
Ili, još bolje, ako negde u kući imate HiFi verziju ove numere, poslušajte nju. Malčice jeze nije na odmet, a red je da obavite prolećno produvavanje ušiju, ako još niste.
Šta sve čovek neće doživeti zbog naglog prosvetljenja kada ugleda Onu Pravu.
Ili možda ta nije bila Ona Prava? Ili možda…
Uh.
Usamljenost je čudna stvar. Budi u ljudima neke čudne ideje. To ih, pak, ne čini manje podložnim romantičnom raspoloženju.
Gde su sad oni što obično pitaju “a šta je bilo posle”?
Posle se desio život.
Može li neko da mi objasni zašto su naši prevodici nepismeni?
Ne mislim na DivX ekipu, ne trošim njihove prevode, a od njih se i ne očekuje da budu lučonoše pismenosti. Čak ni na prevodioce TV programa, od njih sam odavno digao ruke, a 
i nisam prosečan konzument – od četiri kanala koja imam memorisana, jedino me ponekad iznervira “History Channel” gde uporno reku Labu prevode kao Elba (original je Elbe, na nemačkom ili Labe, na češkom).
Više me ne može uznemiriti ni dnevna štampa, koja nikada nije savladala pravilno rastavljanje reči na slogove niti izostavljanje predloga kada je reč o sredstvu kod imenice u instrumentalu. Što se prevodilačkog posla tiče, kod njih je najviše nadrljao mučeni Zakerberg koga redovno transkribuju kao Cukenberg.
OK, ko me je onda iznervirao ovaj put? Nastavite sa čitanjem… “iJU”
Bila jednom dva mačka… Sreli su se još 1968. godine u dvoru Kraljice Sendviča, tamo u kanjonu lovora. I nikad se više nisu razdvojili, osim kad je onomad jedan od njih dvojice morao da odsluži domovini zbog lazanje koju je tako voleo.
Dragi moji, pred vama je najbolji muški duet u istoriji rock’n’rolla.