Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Danas slušamo numeru koja je radijski klasik… Jako volim ovu pesmu jer je zarazna i budi u meni želju za kretanjem. A volim i taj kvazi-rege ritam.
Opet vozovi… Koincidencija? Sinhronicitet? Kad sam zamislio da zahvatim ovu pesmu, meni je ovaj MTV spot bio nepoznat. Sad mi je drago što sam ga otkrio.
Uvek negde postoji još jedan čudak o kome ne znate šta da mislite.
Moj favorit u ovom isečku je lik koji oštrim srpskim naglaskom izgovara tekst na engleskom. Nema ko da poludi… 
Da očuvamo tradiciju: novi komad opreme, ergo autoportret. Još će neko pomisliti da sam narcisoidan…
A nije da nije, hteo sam da uredim da aparat slika sam sebe, a ja da se sklonim… Elem, nešto sam pregledao arhive fotografija, pa se setio kako sam tokom jedne od prvih sesija slikao sebe u onom izlogu servisa u Novom Miloševu (sećate li se? To beše prva u nizu drugog ciklusa “jedna na dan”). Ispalo zgodno da uslikam opremu… I onda, večeras se setih da bih mogao da slikam ovaj novi objektiv i da istovremeno pokažem njegovo ključno svojstvo, a to je skoro neverovatno ograničavanje dubinske oštrine. I tako, ispade ovo:
Danas je rođendan Petera Framptona, a njegov album Frampton Comes Alive! (1976) je jako uticao na moje muzičko odrastanje, tamo u vreme kad je bio aktuelan. Prva asocijacija je numera koja otvara album i nju biram za ovo nedeljno popodne. Doduše, ne sa tog legendarnog koncerta u Winterland areni u San Francisku, nego iz legendarne NBC TV emisije Midnight Special.
Romantična vremena. Dobra muzika. Nije prošlo ni dva meseca od te ploče, a Goran Bregović je nabavio svoj talk box. A kao što znamo, Brega celog života krade muziku samo od najboljih.
Ne mogu da postignem, pa to ti je. Šta ćete: valja ponekad i živeti, a ne samo raditi. Sećate se? Život? Ono kad prestane rad, a još imate snage da ostanete budni? Otkrio sam taj koncept pre nekog vremena.
Da, znam da se nekolicina preostalih pita kad će Suština pasijansa da se vrati na ritam koji je postojao pre godinu dana. Verovatno nikad: potrebno je malo bolje izbalansirati svakodnevno delovanje. Budem li posvetio svo slobodno vreme blogu, sve ostalo će morati da trpi. Neka ipak trpi sve podjednako.
Nažalost, bilo bi mnogo bolje kada bi miran život bio pravo objašnjenje usporenja. Eh, kamo te lepe sreće. Ni to što je ovonedeljni utovar manji nego inače nikako ne znači da gluposti oko nas ima manje. Znači samo to da sam bio bolje izolovan od tih gluposti.
Kaže jedan politički za neke radove na lokalnom stadionu:
…Izgradnja terena je finansirana sredstvima Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije.
Jebote, kakva crna sredstva Ministarstva omladine i sporta? Ne postoje sredstva u ministarstvima. To su sredstva iz džepova građana Srbije koja su u nekom delu propisanom budžetom data na staranje raznim ministarstvima. Pun mi je burag tih koji sebi pripisuju zasluge za ono što su radili mojim novcem.
Jedna od karakteristika genija Čarlija Čaplina jeste i u tome što je znao svoje mesto u kinematografiji. Bio je prva superzvezda nemog filma; taj karakteristični kreativni izraz je bio njegovo osnovno svojstvo kao glumca i kreatora. Zvučni film je bio medij koji nije dozvoljavao alternative – osim kada je bila reč o Čaplinu. Čak, bilo je očekivanja i nadanja da će Čaplin nastaviti da se bavi burleskama na način kako je to radio petnaest godina pre prvog zvučnog filma…
Postoji jako malo scena praćenih zvukom Čaplinovog glasa koje smo upamtili zauvek. Međutim, ova scena iz “Velikog diktatora” je i nešto mnogo više.
Sad, kad ste pogledali scenu, podsetio bih vas na neke činjenice.
Nastavite sa čitanjem… “Čarli Čaplin: Govor na kraju “Velikog diktatora””
Bili ste dete i bar jednom ste dobili neku igračku koja vas je ushitila preko svake objašnjive granice. Pomnožite to sa deset i razumećete kako sam se osećao kad sam tokom proteklog dana isprobao novi objektiv…
Empirijsko iskustvo koje sam danas doživeo je prvo takvo otkad se bavim fotografijom, a pritom ne mislim samo na devet godina iskustva u digitalnoj fotografiji, nego i “malo” dalje. Elem, posle godina čitanja o tehnici, unapred znajući šta želim da imam i kako da koristim, u subotu sam se dočepao davno planiranog komada foto-hardvera koji treba da mi služi za kreativno fotografisanje. Reč je o objektivu Canon EF 50 mm f/1.4 USM. Staklo koje govori sto jezika, koje radi sa deset puta manje svetla nego ono veliko. I onda sam se malčice igrao njime tokom prve večeri posedovanja… I tako, ovo je ceo kadar načinjen tim staklom:
Danas slušamo celishodno editovanu, produženu verziju čuvenog muzičkog epigrama “Last Train Home” fenomenalnog Pata Methenyja. Kad pogledate ovaj snimak uz muziku koja paše kao da je za ovaj snimak i pisana, biće vam jasan razlog produženja.
Sećam se kad sam čuo album Still Life (Talking) prvi put, još je nov na sceni bio. Ovu numeru, poslednju na strani A, slušao sam do besvesti. Mislim da sam tad prvi put čuo suvislo sviranje gitarskog sintisajzera. U to vreme, pojavili su se neki novi gitaristi – Jonathan Butler, čiji prvi album koji je izdat u Jugi sam voleo, i volšebni Stanley Jordan, velemajstor bez presedana. Svi su oni koristili gitarske sintisajzere, a onda se pojavio stari lisac Metheny i verovatno rekao u sebi “da vam čika Pat pokaže kako se to radi”. Izuvanje.
Sećate li se legendarne scene?
Ova minijatura je odraz čistog majstorstva. Pruža dokaz da i u umetnosti važi pravilo da su genijalne stvari uglavnom jednostavne po svojoj prirodi.
Sve kao neću da prikazujem fotke iz Mokrina, a na površinu isplivava jedna po jedna…
Prilično me grize savest što tokom dana nisam otišao u polje da lovim oluju. Mogao sam, sasvim sigurno, da upecam nešto vredno deljenja. Kada je dan takav, onda prebiram po arhivi. I gledajući tako, setim se jedne fotke koju sam, da izvinete, slikao govoreći sebi kako će biti dobra za projekat “jedna na dan”. A kad sam već rekao tako, baš sam mogao i bolje da se potrudim… Ali šta da radim kad je scena bila zanimljiva: ne mogu da je se odreknem ni pored te grozne najlon kese, ni pored pogrešno odabranog ugla slikanja…
Evo o čemu je reč:
