Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Danas bi mu bio rođendan, da nije puk’o sa Jupiterom još 2010…
HAL 9000, najpoznatiji računar u istoriji kinematografije, rođen je 12. januara nejasne godine – po knjizi, to je bilo 1997, a u filmu sam reče da je to bilo 1992.
HAL 9000 je naveden kao trinaesti najveći negativac u kinematografiji, prema listi Američkog flimskog instituta.
Nego, da se prisetimo…
Lik je dao otkaz na poslu, pa je onda “malo” putovao po svetu. Usput je toliko fotografisao da je na kraju napravio time lapse video zapis od tih mesta. Boga mi, dobra ideja za projekat… Jednog dana. Njegov rezultat izgleda ovako:
Uzgred, lik je putovao štedljivo. Izračunao je da ga je put oko sveta koštao manje nego da je samo sedeo u San Francisku. Više detalja pogledajte ovde. A ne propustite ni bucket list koji je lik sebi napravio.
Ponekad se prosto razvije i dalje od onog što si procenio. Samo je pitanje hoćeš li ga uhvatiti ili nećeš. Uglavnom se ne desi. Večeras se desilo.
Dan je bio od onih ludih, kad je stotinu tema napravilo preveliko rasipanje pažnje i koncentracije, pa sam pogubio konce. Tek u kasni večernji sat sam smirio loptu; a tada sam zamislio da napravim jednu scenu po motivima fotke koju sam video na portalu koji pravi pregled najboljih fotki dana na mreži Google+.
Naravno, sesija je otišla u nekom svom smeru, a posebno sam pošašavio tokom obrade, kad sam pokušao da dam notu apstraktnog sceni kojom sam bio zadovoljan… Mnogo pričam, evo fotke, pa vidite sami:
Dozvolite mi zrnce neskromnosti: ovo je nešto od najboljeg što sam ikad slikao. Kako god, rado bih održavao ovakav stil i ova fotka će ostati i kao beleška za nalaženje parametara u budućim sesijama, sa nekim drugim objektima, jer ovo je tehnika kojoj ću se definitivno vratiti.
Mogu da vam ispričam šta sam uradio da bih dobio ovo, ali imam utisak da bih banalizovao stvar. Kako god: mišn akomplišd. 
Pesmičuljci koje zviždućemo dok se krijemo iza dina na obali…
Od jutros kad sam oči otvorio do ovog časa, ne mogu da se otresem: stalno mi na pameti Games with No Frontiers Petera Gabriela. Ko zna kako je počelo i zašto se zalepilo. Pa dobro, kad je tako, prelazim u kontranapad: kažu, ako zaista poslušaš pesmu koja ti zvoni u glavi, prestaće. Nije moralo da prestaje, nego koristim priliku da podelim sa vama tu veličanstvenu pesmu.
Jeste li ikad ušli u tekst te pesme? Trebalo bi. Ne terajte me da je prevodim, pokvariću je.
Na današnji dan pre 374 godine, rođen je Nikolas Steno, otac geologije. Google je u čast tog datuma objavio prikladni doodle.
Ne, nisam znao za ovo ime pre današnjeg dana, a ako sam negde i naišao na njega, zaboravio sam to. Verujem da je i sa vama takav slučaj, jer nije mnogo ljudi koji se bave osnovnim principima geologije, pa da znaju za Stenoa.
Uglavnom, Danac Nicolas Steno (1638 – 1686) bio je katolički biskup koji je bio sklon nauci, pa se bavio raznim disciplinama kojih se dohvatio; bavio se anatomijom, ali prava ljubav mu je bila geologija, sa posebnim osvrtom na stratigrafiju (istraživanje slojeva stena) i paelontologijom (praistorijskim svetom). Moram priznati: interesantni i prilično progresivni stavovi za jednog visoko kotiranog pripadnika klera, pa taman i u redovima tzv. progresivnih struja zapadne crkve. Štaviše, Steno je bio konvertit: kada je imao 29 godina, prešao je iz luteranske crkve, u kojoj je odgajan, u katolicizam.
Principi građenja slojeva stena koje je Seno prvi artikulisao realno su predstavljali osnov iz kojeg je razvijena naučna geologija. On je prvi povezao položaj fosila u zemlji sa vremenom u kome je određeni sloj stene bio na površini; dao je hronološko tumačenje koje je pomoglo čak i Darvinu da razvije svoju teoriju o nastanku vrsta. Delo Dissertationis prodromus danas se tumači kao prvi naučni rad u oblasti stratigrafije.
Nemojte me terati da prepisujem ono što čitam o ovom zanimljivom čoveku: kliknite na gornju sliku, pa kopajte sami. Meni ostaje zanimljivo i to da se o Stenoa danas otimaju i crkva i nauka; papa Jovan Pavle II je beatifikovao Stenoa 1988. godine, što odgovara statusu “tek što nije svetac”. 
… u evropskom velegradu.
Primetan je pad vozila koji saobraćaju u Beogradu. Takovskom ulicom, na primer, sa kojom imam skoro svakodnevni kontakt, i u jutarnjem “špicu” se glatko prolazi.
Sledeću pesmu posvećujem vozaču autobusa GSP-a koji je višekratno uspevao da podigne sve putnike-starosedeoce sa sedišta galopirajući niz Takovsku. U popodnevnom špicu…
Gandalf se upoznaje sa Bilbom. Patuljci dolaze kod Bilba u kuću i objavljuju svoju nameru. Polazak na put.
Lica: Gandalf, Torin, Bilbo, Dvalin, Balin, Kili, Fili, Dori, Nori, Ori, Oin, Gloin, Bifor, Bofor, Bombur.
GANDALF: Pretpostavljam da treba opisati Hobite. Hobiti su… mali ljudi. Otprilike, manji od bradatih patuljaka. A nemaju brade… U vezi sa Hobitima skoro da i nema neke čarolije, sem one obične, koja im pomaže da tiho i brzo nestanu kad veliko glupo čeljade naleti stvarajući buku… Oblače se u jarke boje, najviše u zelenu i žutu. Imaju dobroćudna lica i smeju se prijatnim smehom… posebno posle ručka, koji uzimaju dva puta dnevno… kad god im se pruži prilika.
(Dolazi Torin Hrastoštit.)
GANDALF: Očekivao sam te, Torine Hrastoštite.
TORIN: Pređimo na stvar.
GANDALF: Stvar se povoljno odvija.
TORIN: Našao si…
GANDALF: Da!
TORIN: …četrnaestog za našu družinu?
GANDALF: Da! Jednog Hobita… ako znaš šta je Hobit.
TORIN: Ako je taj Hobit kao što su Hobiti nekad bili, onda je to jako neprijatno i dosadno stvorenje.
BILBO: Mi smo… veoma skroman i miran svet, i ne cenimo pustolovine. Opasne uznemiravajuće stvari! Između ostalog, zbog njih se uvek kasni na ručak.
GANDALF: Vidim da nemaš visoko mišljenje o Hobitima, ali gospodin Bagins je jedan sasvim izuzetan Hobit.
TORIN: Hm… Ne verujem da Hobit može biti izuzetan, ali kad smo se već tebi obratili, ti odluči. Ti si čarobnjak. A sa zmajem nema šale.
GANDALF: Samo vi budite spremni.
Nastavite sa čitanjem… “Hobit, prva scena: Neočekivani gosti”
Dakle, kvantitet će da odnese pobedu nad kvalitetom? To se nikad nije desilo, pa neće ni sad.
Vest nije nova, ali ja sam je saznao tek pre nekoliko dana: CNN otpušta pedeset fotografa zato što će “drugi rado uraditi isti posao besplatno”. Objašnjenje, u slobodnom prevodu, glasi ovako:
…Konzumerske i prozumerske tehnologije su sve jednostavnije i pristupačnije. Mali fotoaparati sada nude kvalitet za objavljivanje. Sve više tehnologije je u rukama sve više ljudi…
U pomenutom članku se tvrdi da je preispitivanje trajalo tri godine. Ma hajde, boktmazo, da nije pet?… Kakva je to analiza koja podrazumeva da će gerila-fotografija nadvladati profesionalnu? To se neće desiti; jedino je pitanje koliko je potražiocu foto-materijala uopšte stalo do relevantnog rezultata.
Nastavite sa čitanjem… “Reporterska fotografija kao partizanština”
Ako ste život proživeli ispod nekog kamena, onda niste čuli za ulične trke bikova… Pardon, trke sa bikovima. Kako da kvalifikujem ove koji trče? Bolje da prećutim.
Evo kolekcije uspešnih nabadanja.
Sami su to tražili.
Idemo dalje, nakon što sam se par dana vrteo oko opreme. Na redu je glavni objekat te teme.
Sad, mogao bih ja da predložim da pogodite zagonetni predmet, ali nećemo preterivati.
Ovo je moj Orfej (gitara se zaista zove Orfeo), akustična gitara koju imam od 1983. godine; doneo sam je iz polarnog kruga tog leta. 
Odavno sam se kanio da fotografišem svoju gitaru; da me đavo nosi, među nekoličak desetina hiljada uskladištenih digitalnih fotografija, imam jedva desetak sa gitarom (i to na kojima sviram). Imao sam zamisao o nekoliko krupnih planova i nekoliko perspektiva, ali problem je u tome što nemam dovoljno velik improvizovani studio da bih to izveo lako; prilično sam se namučio tokom sesije – dok sam našao neutralne uglove u neposrednoj okolini, dok sam ulovio sve kako sam zamislio, direktno ili uz pretpostavku kasnijeg isecanja… Na kraju, tokom trijaže sam našao nekoliko kandidata kojima sam zadovoljan, a odabrao sam ovu tek tako, bez osobitog razloga. Možda sam mogao malo da ohladim tu dominantnu boju, ali dobro je i ovako. Mišn akomplišd. 