Poslednji trzaj lepog vremena. Sad kad padne sneg, pa se otopi, biće blato do februara…
Uhvatili smo lepo nedeljno prepodne. Nisam mogao da odolim jednoj kombinaciji koja mi je upala u oči.
Boje su stvarno bile tako živahne. Kvalitet plave mi je pobegao negde u međukoracima, ali to neću da ispravljam: dopada mi se baš tako. Mišn akomplišd.
Nego, da ispričam nešto kad sam već tu.
Obezobrazio sam se poslednjih meseci, pa u nedeljni pohod na pijacu nosim fotoaparat u džepu ili u pletenoj korpi za pijačni bakaluk. Ne nosim foto-torbicu, kao obično. Tako bi i danas. No, kako to ponekad biva, nisam slikao ništa. A tek kad sam došao kući, shvatio sam da ne bih ni mogao: CF kartica je još bila u čitaču; sećam se, imao sam pet minuta do polaska na raspolaganju, pa sam hteo da vidim kako je ispala ova fotka… Nešto slično mi se desilo pre dvanaestak godina, kad sam od kuće za Beograd poneo praznu kutiju od CD-a koji mi je bio bitan da bih završio posao zbog kojeg sam i otišao u Beograd… CD je bio ostao u drajvu u kućnom računaru. Situacija je ispala benigna, jer nije bilo konkretnog plana. Ali ovo je upozoravajuća stvar. Istina, u torbici uvek imam rezervnu CF karticu i rezervnu bateriju, a na svako ozbiljnije slikanje idem noseći torbicu, pa ne bi bilo loših posledica. Svejedno: zaribao sam.
Zato sam se valjda i odmarao celog dana.
Statistika, naša dika, što poželiš, to naslika. Na primer, ja bih statistikom mogao da dokažem da postoji jedinstven uzrok za svaki razvod braka: to je sklapanje braka. Nepobitno je utvrđeno da 100% svih razvoda ima brak kao preduslov da se desi.
Svejedno: i dalje tvrdim da sam više zaboravio nego što će neki ikada znati. Međutim, ovo ne kažem iz prepotentnih pobuda, nego kao poražavajuće saznanje da ne mogu da prepoznam nijednog klinca koji o grani tehnike kojom sam se ja bavio zna mnogo više nego ja i istovremeno ume da to prenese drugima. Po mom računu, do sada je moralo da ih se pojavi barem pet takvih. Nijedan, jebote. Nijedan. Valjda niko više neće da radi za tepsiju ribe kao što sam ja predugo radio. Ne zameram im.
Bilo je to u vreme kad je još vladao običaj međusobnog objavljivanja ratova. To je čudan običaj i sadrži unutrašnju protivrečnost, jer objaviti nekome rat znači saopštiti mu da treba da bude uništen; no ipak na taj način protivnik istovremeno biva upozoren i time mu se olakšava odbrana od uništenja, ili delatnost uništenja počinje postavljanjem samome sebi preprekš. Zato ako sšm početak rata može da bude smatran za akt neprijateljstva, objava rata je ispoljavanje ne samo kurtoazije, nego i prijateljstva; ona je prijava protiv samoga sebe data u ruke neprijatelja, te prema tome i akt potpuno monstruozne nekonsekvencije. Nije nikakvo čudo što je s napretkom civilizacije i porastom logičnog mišljenja taj običaj potpuno zamro.
Solomun, naime, vladao se lakomisleno i neverovatno je zabrinjavao Gospoda. Bio je to čovek preterano razvijenog libida; ta okolnost mu je gutala masu vremena i novaca. Kako javljaju knjige o carevima, Jerusalim je tada hranio sedam stotina carskih žena i tri stotine njegovih konkubina; razlika među tim dvema kategorijama bila je, uostalom, veoma suptilna i teška za objašnjenje. Činjenica je da je okruglo hiljadu žena zadovoljavalo vladaočevu pohotu i hranilo se njegovim prihodima. Gospod je imao razumevanja i umeo je da se unese u ljudske slabosti — ako se može nazvati slabošću život sa hiljadu žena istovremeno. Ali mera je na kraju prevršila. Solomun 
je postao do te mere obestan da je počeo da popušta svojim ženama u religijskoj materiji — a treba znati da su to, većinom, bile osobe stranog porekla i sprijateljene s potpuno drugim bogovima, s kojima je Gospod bio notorno na ratnoj nozi. Solomun ipak, kao toliki mudraci, imađaše slab karakter i lako podlegaše raznim sugestijama. U časovima slabosti obećavao bi svojim ženama svašta, a posle bi ga bilo stid da se izvlači od obećanja. Žene su, pak, neprekidno tražile usluge za svoje bogove. Teško je čuditi im se — svako rado doprinosi slavi svoga boga, i to tim vatrenije ako to može da učini na tuđ trošak. Tako je, eto, došlo do strašnih stvari. Jerusalim je bio krcat hramovima koji su se prelivali u zlatu, a podignuti su u čast raznih bogova; nastao je potpuni haos. Vernici sami nisu znali kuda da krenu, najodvratnije sekte nekažnjeno su se ukorenjivale u centru prestonice, strani sveštenici šepurili su se na carskom dvoru; državna riznica je kopnela kao prolećni sneg. Zna se koliko novca treba izdati na kult jednoga boga — a šta tek da se kaže kad ih beše dvadeset ili trideset. Tu su ti Moloh, Oziris, Astoret, Amos — čitave gomile bogova koji su se bestidno osmehivali sa pozlaćenih kipova i udisali mirise tamjana što je goreo isključivo u njihovu čast.