Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
O besmrtnosti možemo da razglabamo nadugačko i naširoko. Ako je shvatimo kao stanje nemogućnosti umiranja, onda nije čudno što su ljudi kroz istoriju činili svakakve gluposti ne bi li postali besmrtni. Ni stari filozofi se nisu slagali oko ovoga pojma(Platon, Aristotel), a kada nema racionalnog objašnjenja, stvara se odlična podloga za manipulaciju.
Različite religije nam obećevaju život posle smrti, bilo da je bolji od onoga koji trenutno živimo ili da nas tamo negde čeka 1000 devica. 
Sike je moj rođak koji je pre pola života, zahvaljujući jednom vanrednom talentu kojim je raspolagao i dobro ga koristio, otišao u svet trbuhom za kruhom. Danas živi taman dovoljno daleko da bi se to moglo nazvati drugom planetom, a opet dovoljno blizu da kad mu padne klapna, samo sedne u kola i sjuri se u rodni kraj; to je formula na kojoj mu malčice čak i zavidim. Iz nekih samo njemu znanih razloga, Sike veruje u moj muzički ukus i ponekad me pita za mišljenje o nekome ili nečemu. Znajući da se on tim pitanjima ne razbacuje, a da moj stav ima uticaj na njegovo mišljenje, potrudim se da ne zloupotrebim to poverenje i pružim mu iskren i temeljit odgovor.
Jutros me na fejZbuku dočekala poruka od Siketa: “Ajde molim te, reci mi tvoje mišljenje o grupi Greta Van Fleet, ali onako kao što ti znaš, klinci su.”
Teško žabu u vodu naterati.
Auh, brate.
Zvao me, onomad, moj prijatelj Crni. Ima on običaj da se ne javlja mesecima jer se poslovno smuca po svetu, pa onda sednemo da popijemo koje pivce i rezimiramo gde je sve bio i šta je radio. Po pravilu, uvek me časti sa nekim diskom koji pokupi usput tako da se unapred radujem iščekujući da saznam čime će ovoga puta da me iznenadi.
Zoćko, reče mi, pripremi se da upoznaš Kate St. John, po našem je ukusu.
Sa muzikom Vana Morrisona sam se upoznao relativno rano kroz pesme grupe Them. Posle toga mi je bilo potrebno nekoliko godina da se dočepam nekog od njegovih solo albuma i bio sam ne malo iznenađen onim što sam našao na njima. Van je, u međuvremenu, odleteo u neku drugu vasionu, pa sasvim mogu da razumem slušaoce koji se nisu primili na tu njegovu novu muziku. Ja jesam, iz cuga, pa danas mogu slobodno da kažem da sam se Vanovih pesama naslušao više od mnogih drugih.
Razlog je jednostavan – teško je naći muzičara sa tako velikim diskografskim opusom za koji mogu da kažem da su mu dve trećine izdanja remek dela, a ostatak daleko iznad proseka.
Summer is here once again
So I’m told
But you won’t catch me in my shorts
I’d rather just sit in this bar and drink all day
Knowing that you’ll wander in through the door
Čim pesma počne ovakvim stihovima, jasno je o čemu se radi. Još jedna od onih kakvih smo se naslušali.
Ово сам шкљоцнуо само због водоторња и фабричког дима, јер их је по Вирџинији јако тешко ухватити у исти кадар. Где има водоторњева, ту је насеље, дакле нема индустрије, њу протерају даље. Али ово је крајњи југ, близу границе Северне Каролине, дакле скоро вукојебина. Може све заједно.
Шкљоц из руке док су кола у покрету, увежбало се то, светло је јако и експозиција ће бити кратка. Три четр сад
Фабрички дим је редак, а и ови облаци индустријске водене паре (што ми је неко после објаснио, ваљда ту праве папир). Добро, уштрикао сам снимак, вози даље, има још 350 км до тамо.
Posle mnogo peripetija (tetka ne može da obiđe baš sve muzičke prodavnice u potrazi za retkim izdanjima) napokon sam se dokopao albuma Nova Solis (1972) grupe Morgan i uspeo da sklopim kakvu-takvu sliku o njima. O ovom albumu sam se naslušao priča, a posle pažljivog preslušavanja materijala(sluške su obavezne jer se mnogo toga dešava u drugom planu), mogu samo da potvrdim da je Morgan Fisher muzički genijalac koji se, nekim čudom, nikada nije plasirao u prvu svetsku ligu iako joj, nesumnjivo, pripada.
Nije ni prvi ni poslednji kome se to desilo.
Veliku muku trpim u životu: prinuđen sam da radim mnogo, često i vikendom, život mi se pretvorio u dane mrmota. To samo po sebi nije neki problem, jer ne radim za ping-pong loptice, a pogotovo me nije On obećao Njima da radim bez pišanja i pauze vasceli dan za male pare. Nego bih voleo da slušam muziku, a ne smem. Problem se sastoji iz toga što često naleti nešto čemu bih odmah hteo da utvrdim poreklo, godinu, muzičare na snimku, čega još ima na albumu… I dok dlanom o dlan, upropastim radni tempo.
Ponekad ipak ne mogu da odolim: pustim bar Radio Paradise da me zabavi neki minut… Neki sat. Ili dva. Ili tri. Onomad je iz Bilove plejliste naišla ova numera:
A to se, nešto kasnije, pretvorilo u paničnu jurnjavu da postignem rok za neki posao koji sam morao na vreme da uradim. Jer – posle ove svirke, neizostavno sam morao da čujem još muzike grupe Manassas.
Upravo sam usred reggae maratona. I, znate šta – odavno se nisam ovako dobro osećao. Jer, i kada muzika utihne, neki njen deo ostane, ljuška me i prosto mi neko vreme ne dozvoljava da izađem iz tog filma. Slušao sam malo staritete, malo nove snage no, u suštini, ništa se nije promenilo u pristupu. I dalje se kroz reggae muziku propagira rastafarijanska ideologija koja previše idealistički za današnje uslove zagovara život u nekom boljem svetu oslobođenom od nepoštenja, zavisti i pohlepe.
Upravo onoga što je pokretač današnje dominantne ideologije.
Bliži se gotovo 10 godina kako sam se otarasio televizije (gledanje po koje utakmice se ne računa) tako da sam preskočio sve one zabavne emisije u kojima zasijaju mladi talenti. No, očigledno je ta vrsta zabave vrlo popularna pa me je komšija sinoć, prilično konspirativno, pozvao kod njega da čujem i ocenim pevanje novog domaćeg “čuda od deteta”. Bio sam pomalo skeptičan kada se pojavilo minijaturni dečak koje još nije pošao u školu, a sumnja se produbila kada je počeo da peva jednu od onih grandioznih balada Zdravka Čolića koje traže iskusnog pevača sa zlatnim grlom.
No, mali se virtouzno izborio sa pesmom ni u jednom trenutku ne gubeći intonaciju. Prosto čudesno!
U tom trenutku sam pomislio na The Jackson 5 i, naravno, Michaela Jacksona, koji je u trenutku kada su pobedili na sličnom takmičenju imao približno isto godina kao i ovaj naš klinac.
