Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Danas nema priče o mojih 125 – nisam se ni obavezao na to. Dok se ne otarasim tekućih obaveza, delim sa vama jedan neverovatan video klip.
Zapravo, predlažem da upotrebite ovaj link i pustite prikaz na punom ekranu. I budite malo strpljivi, pravo ludilo počinje posle oko dva minuta.
Komentar je izlišan.
(Tnx Bule)
A sad malo nepatvorenog rock’n’rolla za nedelju ujutru. Tri, četr’:
Davno beše… Bilo je to, što reče jedan moj prijatelj, onih godina kad je vazduh bio čist, a seks prljav… Pripadnici moje generacije (i oni tek malo mlađi) setiće se da su ova dva rokera 
bili puleni Milovana Ilića Minimaksa, koji ih je prvi put doveo u TV šou Od glave do pete, a kasnije ih je uredno puštao u radio emisiji Tup-tup ili ih montirao u razne izjave kojekakvih šalabajzera. Replika ajd’ odatle bre se odatle raširila kao arhetipska uzrečica za skretanje pažnje drugome da prestane sa lupanjem gluposti.
A sad, još jednom!
Stotinu aktivnosti na sve strane, valjda je jasno od smanjene aktivnosti na blogu. Valjalo je potruditi se na drugoj strani.
Luka je za mene jedan važan mladi čovek i ja jako poštujem njegovo mišljenje i zahteve. Danas je, uz malu pomoć svojih roditelja, kupio “novo kućište”, to jest novi računar, pa je taj odmah donet kumu na kanal. Instalirao sam operativni sistem i elementarnu zaštitu, a dok sam se ja tako bavio, Luka se bavio mojim sobnim biciklom. Setio sam se da ga nisam davno fotografisao… Pa kad sam već posvetio popodne njegovim potrebama, bio je red da on meni uzvrati poziranjem za fotku dana…
Elem, jesmo drugari i jeste mi kumče, ali nema labavo: neka ga babe i dede uče da okolo teku med i mleko – od mene može da sazna samo da će u životu morati da se izbori za svoje ideje, namere i potrebe. Jednog dana ću ovde preneti kako je jednom tekao jedan žestoki razgovor između Luke i mene. Tada je imao pet godina i tako me je potukao u viteškom nadmudrivanju da sam se oporavljao satima posle toga; uspeo je rečima da izvede ono što ni mnogo starijim od njega ne bi. Tog dana sam naučio da sintagma “naučiti nešto od dece” uopšte nije fraza.
Kad se sastanu dva prvoklasna umetnika, ponekad nastaju čuda. Kao na ovom snimku.
Ostavilo me bez teksta.
Plesač je Damian Woetzel (poznat i kao Lil Buck), a prati ga legendarni Yo-Yo Ma, jedan od najvećih živih violončelista.
Mala digresija: uopšte nije slučajno što se fantastični gala paket od 90 (!!) audio CD-ova na kojima svira Yo-yo Ma zove Outside the Box. Ovaj primer vam je valjda dovoljan.
(Via)
U mojoj varoši, nestale su prodavnice ploča, ali ima zaljubljenika u vinilne nosače zvuka. I u muziku, ako ćemo baš mak na konac.
Danas je dan prodavnica ploča, virtuelni praznik zamišljen kao dan kada se slave mesta na kojima smo nekad kupovali nosače zvuka. Jednu takvu epizodu sam opisao ovde, pa sam pomalo i lično vezan za ideju.
Da biste stigli na zvanični portal događaja, kliknite na ovu sliku ili ovde.
Sortiranje podataka je nešto što korisnici računara danas uzimaju zdravo za gotovo. U vreme kad sam ja učio programiranje, algoritmi sortiranja su predstavljali abecedu, ali i moguće sredstvo u realnom programiranju.
Stari drugar Dejan, sticajem okolnosti i jedan od najboljih programera koje sam imao zadovoljstvo da lično upoznam, skrenuo je pažnju na nedavno objavljenu kolekciju youtube klipova koji na krajnje nekonvencionalan, ali besprekorno jasan način objašnjavaju nekoliko najpoznatijih tradicionalnih algoritama sortiranja.
Shell sort:
Taman sam se pitao šta da vam zavarim za petak veče, kad na Radio Paradise zasvira 40,000 Headmen, i to živu verziju. Nisam imao kud.
Traffic beše velika grupa. Jedna od najvećih, do dana današnjeg. Dovoljno progresivno da izaziva rad malih sivih ćelija. Dovoljno bluesy da vam prija svako piće uz tu muziku. Dovoljno folk da vam bude toplo oko srca. I dovoljno rock’n’roll da vam krv proključa.
Nije čas da vam držim predavanje o grupi Traffic, ali da kažem da bilo koje ime iz prve postave grupe, formirane 1967. godine, u meni izaziva malecki, ali primetni talas jeze: Chris Wood, Dave Mason, Jim Capaldi, Steve Winwood. Svako je dao značajni deo sebe bendu, a potonja dvojica su opusu grupe ostavila neke od svojih najsvetlijih stvaralačkih momenata.
Lepo su mi rekli: “Džaba se mučiš, neće ti uspeti!” Tako je i bilo.
Dakle, danas sam isplanirao da napravim portret Vese u krupnom planu. Znao sam da neće biti lako, ali da ću biti potpuno onemogućen, to već… Uh, izvinite: Vesa je jedan zapadnoškotski beli terijer (westie). Ni manjeg psa, ni većeg galamdžije! Otprilike tako doživljavam priče o osobama na ekstasiju i guarani 
Ko je Vesu uspeo da fotografiše iz prve, taj je heroj. Ja sam danas napravio petnaestak ekspozicija na njemu – sve i jedna je škart!
Zato je Alisa priskočila u pomoć i evo rezultata:
Alisa je zlatni ritriver (ili što bi rekli oni sa B92 – zlatna ritriverka), a kad se preračunaju kereće godine u ljudske, već smo otprilike vršnjaci. A kakva je – ljudi moji, to kuče samo što ne progovori.
U dvorištu sa Alisom živi i Vektra, potpuno crna ženka labradora; pokušavao sam da ih slikam zajedno, ali Alisa je oduvek ljubomorna i ne dozvoljava Vektri da priđe kad je neko tu. E, Vesa je u posebnom boksu; da vam ne pričam zašto, ali ako ste ikada gledali onaj crtać u kome se Duško Dugouško nadmudruje sa đavolom sa Tasmanije – to je, otprilike, prva asocijacija… Nije ni čudo što nisam uspeo da ga uslikam… A još kad se setim da sam hteo da ga slikam kroz ogradu, izbliza i tako da ograda u prvom planu bude mutna… Ta fotka će ostati pusti san.
Još jedan prilog sa starog bloga koji će uskoro biti zatvoren, a šteta da se baci. Neka se nađe u arhivi. Ovo je drugi tekst o onima koji vrše, šta već vrše, po mom maternjem jeziku.
Moguće je da nisam u pravu što tvrdim da jezik mora da bude očuvan, jer se nekako volšebno i uvek neko vraća sa tezom kako je jezik živa tvar. Zaista se slažem sa tom tvrdnjom, ali moram da primetim nešto drugo: ta teza je često upotrebljena kao demagoški izgovor za odbranu sopstvenog neznanja. Među osobama koje se kriju iza te tvrdnje ima i onih čije primere sam opisao u svom prethodnom prilogu na ovu temu.
Zbog čega su ljudi toliko spremni da brane sopstvene greške? To mi nije sasvim jasno, jer nikad nisam trpeo loše posledice sopstvenih priznanja da sam pogrešio. Pride, nisam vičan psihologiji i sociologiji ponašanja, što su discipline koje bi verovatno mogle da objasne tu pojavu. Svejedno: to što je jezik živa tvar nikako ne znači da bi milion puta ponovljena greška smela da postane pravilo.
Rekoh “milion puta”, što će dobronamerni čitalac shvatiti kao stilsku figuru – preuveličavanje je primeren način naglašavanja u opuštenom ćaskanju. Međutim, moja briga je ovog puta usmerena na televiziju kao glavni izvor jezičkog smeća. Uz izuzetno retke izuzetke u nekim emisijama na samo nekoliko TV stanica, broj primera lošeg jezika se zaista bliži tom jezivom broju. Te primere je lako hvatati: izaberite bilo koji termin u bilo kom danu i menjajte domaće TV kanale tokom jednog sata. Odgovorno tvrdim: za to vreme ćete čuti najmanje deset izrazito upadljivih jezičkih grešaka. Ako budete pratili neku komercijalnu televiziju u udarnom večernjem terminu, za deset uhvaćenih primera će vam biti potrebno mnogo manje vremena.
Očekujte mnogo viralnih video teaser materijala: čak i najveće filmske kuće znaju koliko je važno agitovati na Internetu. Film Hobit svakako očekujemo odavno, a družina na Novom Zelandu se opako naoštrila da opet uradi doličan posao.
Peter Jackson je pre izvesnog vremena okupio veći deo ekipe koja je producirala projekat The Lord of the Rings u nameri da snimi film The Hobbit, po drugoj najpoznatijoj knjizi J.R.R.Tolkiena. Pre nekoliko dana je pala i prva klapa na snimanju filma. Tim povodom, pušten je prvi zvanični video klip na net:
Da ne komentarišem viđeno previše, jer je prerano. Samo dva detalja. Prvo, nadam se da će ovog puta ključni glumci biti bolje odabrani (a ne kao u LOTR, kada su pljuštali komentari da je valjalo zameniti glumce u ulogama Aragorna i Boromira – što je fakat). I drugo, da prenesem komentar koji sam napisao kad sam video ovaj klip na fb profilu prijatelja:
Obožavam pristup koji Peter Jackson ima. Ali, bez obzira na to, odavno sam naučio: kada idem na rock koncerte i kada gledam filmove zasnovane na knjigama koje držim u malom prstu, sva očekivanja ostavim u nekom zapećku – i prepustim se uživanju. Jednom kad to apsolviraš, uživanje može da bude potpuno.
I šta da kažem: sad moram da suspregnem bar dva očekivanja – ono o knjizi koju toliko dobro poznajem da sam je svojevremeno čak adaptirao iz jedne dramaturgije u drugu da bih je prilagodio jednom dečijem pozorišnom ansamblu bez novca 
i drugo o dostojnom sinhronizovanju slike tako da odgovara već snimljenoj epopeji o padu Prstena.
Ama, lažem k’o pas: ne mogu da dočekam da vidim kako će obraditi Beorna. U svojoj aktuelnoj ulozi baštenskog grizlija, to je lik sa kojim mogu najpre da se identifikujem.
(Via; tnx Marijo via FB)