И наравно, таман кад стигне нова фоткалица, и први пут је изнесем из куће, нацрта се баш облачно, оловно време, а и то куд смо кренули (ћерка вози, могу да фоткам успут!) није баш неко место него Волмарт. А баш сам хтео да видим да ли ће Фуџи да тера лепше боје него она Коника.
И јесте осветлао образ на успутном зеленишу, свака му част, а кад смо тамо стигли оставио сам га у колима. Јер у Волмарту је тужно, особље сморено, хучи вентилација али не успева да однесе мирисе пластике и детерџената, сви нешто покуњени и потиштени, јер то је Волмарт. Једни што јадни морају да раде у њему, други што немају пара да пазаре на неком веселијем месту. И све сиво осим цена и реклама. И баш тих дана, нова колица, загасито суморно сива. Бар не шкрипе, још нису провела довољно напољу на сунцу и влази. Претходна су била плава. На паркингу, користим прилику да иштрикам једну серију.
(велика)
Онај зид неким чудом није сив – све те кутије од шљако блокова су по правилу у боји камена којим су обложене. Волмарт се потрудио да бар споља изгледа другачије. Изнутра, пак, сваки изгледа исто, нема везе у ком крају САДа са налазите. Од оне буке и тихе људске вреве некад вам се мало сманта у глави, и одједном не знате у ком сте граду, дође вам да кренете ка излазу само да видите шта ли је то напољу.
