Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Naravno: Šandor Vilovski u legendarnom “Nevenu”…
Reći ću vam samo ovoliko: “Neven” se pojavio na DVD-ovima u prodavnicama jedne srede. Ja sam oba kompleta (dva puta trinaest epizoda) kupio već u petak. A od onda gledao ko zna koliko puta.
Elem, doktor Šandor Vilovski i njegova neodoljiva Mici! 
Neponovljivo! 
U danu za nama, stigla je vest o smrti još jednog štićenika boginje Talije.
U danu kad je Olivera Marković sahranjena u Aleji velikana, otišao je Dušan Janićijević, sjajni glumac. Imao je 79 godina, a upokojio se u svom rodnom selu Gornje Grgure kod Blaca.
Agencijske vesti možete naći na info portalima; sve su iste, pa pogledajte bilo gde, recimo ovde. Bilo bi čestito da su pripazili oko imena sela, ali to je sada manje bitno.
Pamtim ga kao sjajnog, karakternog i veoma ozbiljnog glumca. Sasvim slučajno, pre nekoliko dana, setio sam se njegove malene, ali fenomenalne uloge ćopavca u filmu “Vreme čuda” (ovde, pa ovde… “Pogodi ko te udari, gospode!…”). Danas sam se setio i epizodne uloge u filmu “Hajduk” (link za to nisam našao; ali, ako ste gledali film o hajduku Ivanu Kondiću, setite se replike “A šta ima mene da pozdravlja, pizda mu materina!”, nakon čega gospodin načelnik policije počinje da povraća).
U sećanje na sjajnog glumca koji je bio u stanju da reši najteže moguće uloge, ma koliko one bile male (jer nema malih uloga – ima samo malih ljudi), nalazim jedan insert koji nije lak za gledanje; nije bio lak ni za izvedbu pred kamerom, setite se toga dok budete gledali.
I kakva koincidencija: obratite pažnju na muzičku frazu u pozadini. Svakako ćete se setiti koji velemajstor to peva.
Slava velikom glumcu.
Sledi jedan od najlepših video klipova koje sam imao prilike da pogledam u poslednjih nekoliko godina. Jednostavno, svaki kadar oduzima dah.
Da ne filozofiram, ostavljam vas da pogledate. Mada, ako imate iole jači net, savetujem da pohodite HD verziju i pustite je preko celog ekrana.
Lični favorit: baja koji šeta među koralima u potrazi za lovinom na 3:08.
Hvala, Marinko!
Boktemazo, od onog zavitlavanja sa nacionalnom histerijom, umalo da omašim…
Danas je 4. jul. Počev od 1956, pa do ukidanja 2001. godine, bio je to Dan borca, državni praznik. To beše po ikonografiji komunističke ideologije, koja je pobedila u Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i zauzela pravo da retroaktivno postavlja kad je šta bilo, a šta nije, i šta je bitno, a šta nije.
Tog dana, održana je sednica Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (iliti CK KPJ) na kojoj je donesena odluka o podizanju oružanog ustanka.
Posle se to raspirilo kojekuda, a počelo je već tri dana kasnije, kada je Žikica Jovanović Španac iskoristio zgodnu priliku da ubije dvojicu žandarma koji su mu se nacrtali na zicer dok se ačio kao harambaša na seoskom vašaru i očigledno provocirao da dođe do neke ozbiljnije kavge…
Iliti: zašto se masovna histerija pružala zemljom Srbijom tokom jednog dana (a i sledećeg) nakon što je jedan teniser pobedio u Vimbldonu
Sve je počelo kad sam hteo da provedem nedeljno popodne u čitanju National Geographica, prijatno utabačen na krevetu, negujući stomačinu posle nedeljnog ručka. Prekinuli su me toliko puta da su na kraju u meni ubili svaku želju za čitanjem. Ne bi to ni bio toliki problem, nego televizor je bio uključen i proveo sam pet minuta blenući u program. A tamo su se izmenjivali ludaci na ulici i ludaci u studiju, svi se ponašajući kao idioti nakon što je onaj teniser pobedio na najuglednijem turniru u ovom mondenskom sportu.
Napomena: Mondenski sport, mondenska disciplina, mondensko bavljenje, ne zanima me uopšte koja fraza (od ovih ili nekih drugih) je najbolja da opiše sve to. Kada nekim sportom ne mogu da se bave sva deca iz komšiluka zato što nemaju novca za opremu i pristup terenu, ja to ne priznajem kao sport, pa da je stotinu puta olimpijski.
Elem, zatekoh se u limbu između dremeža i budnog stanja i dozvolih sebi da me usisa crna rupa. U tom talasu slabosti, desilo se tačno ono što nije trebalo da se desi: dozvolio sam sebi vrhunski luksuz da se iznerviram. U talasu gluposti koji je nastao u mojoj glavi, dotukao sam ono malo preteklih mentalnih kapaciteta na način koji je po vrednosti sasvim uporediv sa televizijom: dao sam sebi slobodu da raspravljam na istu temu na fejsbuku.
Upadam iz digresije u digresiju, ali ne mogu da odolim: čak sam doživeo da neko sa tri meseca iskustva na fejsbuku pokušava da mi objasni socijalni okvir tih rasprava, a zatim da ne odustane od svoje programirane priče ni nakon upozorenja da ja u modemskim komunikacijama imam dvadeset godina iskustva… A dok neki misle da je to normalno, ja i dalje ne mogu da pridam značaj raspravama sa ljudima koje nikad nisam pogledao u oči, a pogotovo ne mogu to da učinim tokom rasprava.
Rasprave su nebitne, nego mi je postalo zanimljivo svo to urlikanje i dranje. Video sam ponovo neke snimke iz nekog beogradskog kafića, a zatim i snimak sa neke terase u Grčkoj koju je okupirala pivska bratija (dok su žene sa decom stajale oko terase i bespomoćno posmatrale svoje muževe kako se ponašaju kao gorile). I tad mi se najzad ukazalo šta se to zaista dešava.
Nastavite sa čitanjem… “Psihologija krda, mitomanija i negativna selekcija”
Danas je preminula glumica Olivera Marković, jedna od omiljenih ličnosti teatra i filma.
Da ne ponavljam biografske podatke, već su ih pune stranice na informativnim sajtovima (ovde, ovde, ovde…), jer svi uglavnom prenose vest od Tanjuga (link je uklonjen jer više nije aktivan; edit okt.2011). Prisećam se nekih njenih filmskih uloga, a ovog časa se stidim jer ne mogu da se setim imena jedne veličanstvene predstave pozorišta iz Rijeke u kojoj je Olivera Marković igrala jednu od tri uloge i koju sam gledao na sceni u Kikindi, još onih godina kad… Uh, da ne lajem, nije red u ovom času.
Bila je sjajna glumica i vrsna pevačica klasičnih romansi. U slavu dive, jedna pesma koju retko čujemo; poslednji put, ovo smo slušali u karikaturalnom izvođenju u istoimenom filmu. Evo, došao je čas da se setimo da je reč o veoma ozbiljnoj pesmi.
Slava ti, Olivera!
Nevolja, kako stoje stvari, još ne znam sa kojim ishodom.
Noćas je pucalo po nebu sve u šesnaest. Dok sam ja poisključivao sve, već se nešto desilo. Moj glavni računar je van pogona. To znači probleme u hodogramu mimo osnovnog posla. A Suština pasijansa nije osnovni posao…
Ovo pišem sa starog računara koji mi stoji ispod stola kao čamac za spasavanje, baš za ovakve prilike; bilo bi preskupo da priuštim sebi zastoj tamo gde vadim lebac. Ali, zato ću možda malo zastati u osvežavanju Suštine pasijansa. Aftamacki prilozi će ići i dalje dok ih ima na lageru; priloge ću štekovati offline. Uto će glavni računar možda biti popravljen…
Do daljeg.
Imao sam ideju da će nešto na ovu temu da se pojavi, ali nisam ni sanjao da će postati moguće baš ovako nešto!…
Za Lytro kameru sam prvi put čuo juče, nakon što je neko fejsbučio informaciju. Da ne bih previše pričao na početku, hajde najpre da vam pokažem… Evo prigode: postavite pokazivač miša bilo gde na mutni deo fotke i kliknite… Posle opet kliknite bilo gde… I opet… I opet…
Pre nego što vam dosadi, skoknite da vidite celu galeriju… Ali, bitnije je da razumete da je ovo rezultat jedne ekspozicije!
O čemu je reč? Kakva je ovo zavrzlama? Postprodukcija?
Jeste postprodukcija, ali u fotoaparatu!… 
Kako se koji krug zatvori, tako se poplašim da je to nekakva životna rekapitulacija, bože me prosti. A onda shvatim da je prostije: samo toliko da smo bili u pravu češće nego što su nosati lelemudi pokušavali da nam predoče u svojoj ingenioznosti ispraznih kritika.
Dokumentarni film “Novi odmetnici” je u nastajanju, pa o njemu zasad možemo da prikupimo tek krpice informacija. Poslužiću se, i nadam se da je to uredu, tekstom koji može da se pročita na početku trejlera:
NOVI ODMETNICI
Autorski pokret jedne nove generacije umetnika, pesnika & prijatelja sa prostora bivših republika SFR Jugoslavije koji svoj dar iskazuju muzikom.
Muzički festival “Kotezi” je kultno mesto na kome su se njihove stvaralačke energije udružile.
Ovo je njihova priča…
Pogledajte trejler; ako imate problema da vidite kontrolu, idite na vimeo.com i tamo zalaufajte prikaz preko celog ekrana.
Veoma prijatno sam iznenađen što ovakav pokret postoji, a zadovoljan što je ova informacija doprla do mene. Vredno je pažnje, praćenja i uvažavanja.
Više informacija ćete naći i na sajtu posvećenom filmu.
(Tnx Žikica; Via)
Ovog puta nisu spameri, a nije kriv ni servis za skladištenje fotki koji koristim za povezivanje na SP: iz nekog razloga, spoljne slike se ne interpretiraju.
Ispitaću.
[UPDATE 14:30] Evo, sad radi. Bemliga.
U međuvremenu, izgleda da su se oni spameri malčice umorili. Ritam spamovanja je popustio. Baš ću da ih pustim do kraja vikenda, da vidim dokle će. Uočavam da nijedan prilog nije napadan više od jednom, pa je moguće da će se umoriti kad pokriju svih
400
priloga (tj. 401, računajući i ovaj). Ako se ne umore, instaliraću servis Captcha.
[UPDATE 14:31] Blokirao sam komentarisanje poruka starijih od 7 dana. Posle ću da vratim kako je bilo, samo da prođe žgadija. Računam, oni koji umeju da čitaju između redova ipak lakše računaju nego što čitaju teške kvazi-tekstualne zavrzlame.
Šta da se radi.
