Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sedih tražeć smis’o toga, ne govoreći ni sloga
Ptici, čije žarke oči moju dušu rasplamtiše;
Tako misleć misli bone, pustih glavu da mi klone
I u baršun da mi tone, po kom svetlo senke piše,
Naslonit se na taj baršun, po kom svetlo senke piše,
Ona neće nikad više.
(nastaviće se)
Al’ taj stvor u crnom plaštu, još mi u smeh goni maštu,
Ja naslonjač tad okrenuh bisti, gde se Gavran njiše
Na baršun mi glava klonu, te misao sabrah onu,
Tu misao tužnu, bolnu; kakvu meni sudbu piše
Ova strašna kobna ptica, kakvu meni sudba piše
Grakćuć stalno: “Nikad više”.
(nastaviće se)
Dok ja stajah još zatečen na odgovor spremno rečen,
“Nema sumnje,” rekoh, “ta je rič tek trica, ništa više
Od nesrećnog gazde čuta, kojega je sudba kruta
Pratila duž zloga puta, dok mu sve se pesme sliše
U tužaljke puste nade, pod teretom što se zbiše,
Od ‘nikada-nikad više'”.
(nastaviće se)
Ali Gavran sedi tamo i govori jedno samo,
K’o da duša mu i srce u tu jednu reč se sliše.
To je sve što on mi reče – dalje krila ne pokreće,
Dok moj šapat mir preseče: “Svi me druzi ostaviše,
Otići će i on kao nade što me ostaviše”.
Tad će Gavran “Nikad više”.
(nastaviće se)
Začudih se tome mnogo, što je jasno zborit mogo,
Premda te nejasne reči malo toga razjasniše.
Ali priznat’ mora svako da ne događa se lako,
Da živ čovek gleda tako, pticu što se nad njim njiše,
Životinju ili pticu, što nad vratima se njiše
S tim imenom “Nikad više”.
(nastaviće se)
Ovaj stvor u crnom plaštu, nasmeja mi tužnu maštu
Teškim, mrkim dostojanstvom, kojim čitav lik mu diše.
“Al’ ti kresta jadno visi”, rekoh, “kukavica nisi,
Strašni, mračni Gavran ti si, što sa žala Noći stiže,
Kako te na žalu zovu hadske noći otkud stiže?”
Reče Gavran: “Nikad više”.
(nastaviće se)
Prozorsku otvorih kuku, kad uz lepet i uz buku,
Kroza nj uđe gordi Gavran, svetih dana što već biše,
Nit da poklon glavom mahne, ni trenutak on da stane,
S likom lorda ili dame kroz moju se sobu diže
I na kip Palade sleti, što se iznad vrata diže,
Sleti, sede, ništa više.
(nastaviće se)
Kad u sobu ja se vratih, celom dušom tad zaplamtih:
Jači nešto malo više, udarci se ponoviše.
“Sigurno”, tad rekoh, “to je na prozoru sobe moje;
Pogledaću časom ko je, kakve se tu tajne skriše.
Mirno, srce, da vidimo kakve se tu tajne skriše –
Vetar to je, ništa više.
(nastaviće se)
U mrak mi je pogled pao, čudnom strahu sam se dao,
Sumnjajući, sanjajući, snovi mi se strašni zbiše;
Nedirnuta bi tišina, znaka nije dala tmina,
Rečena je reč jedina, šapnuta od zvuka kiše:
“Lenora” ja šapnuh tiho, jeka mi je vrati tiše,
Samo to i ništa više.
(nastaviće se)
Ohrabrih se iznenada, ne oklevah više tada:
“Gospodine il’ gospođo, izvinjenje moje stiže!
Mene teški snovi prate, a vi nežno baš kucate,
Tiho, kao da morate, vaši prsti vrata biše,
Da sam sanjiv jedva čuo” – Tu se vrata otvoriše –
Mrak je tamo, ništa više.
(nastaviće se)
