Tag: biblioteka

(Isečak)

…

Posle zalaska sunca, selo Čerkasovo je proglašeno za prestonicu, tamo je sproveden zarobljenik, tamo je improvizovan miting pobednika. Svi govornici su bili trešteni pijani, svi ponavljali isto: Maksimilijan Robespjer, Oliver Kromvel, Sonja Perovska, Vera Lasulič, kaznena ekspedicija iz Petuški, rat za Norvešku, i ponovo Sonja Perovska i Vera Lasulič…

Iz gomile su vikali: “A gde je tu Norveška?…” “Ko zna! – odgovarali su drugi – Bogu za leđima!” “Bilo gde da je, – čuo sam glasove – bez intervencije nećemo proći. Da bi se obnovila privreda razorena ratom, prvo se mora razoriti, a za to je potreban građanski, ili bilo kakav rat, potrebno je bar dvanaest frontova…” “Potrebni su beli Poljaci!” vikao je razroki Tihonov. “O, idiote – prekidao sam ga ja – kenjaš gurabije! Vadime, ti si blistav teoretičar, tvoje teze smo prikucali na naša srca, ali kad treba raditi, ti si smrdljivo govno! A šta će ti, budalo, beli Poljaci?…” “A zar se ja bunim – predavao se Tihonov. – Kao da su meni potrebniji nego vama! Norveška je ipak Norveška…”

U brzini i žurbi svi su nekako zaboravili da je ona već dvadeset godina članica NATO-a, a Vladik C-ski je već jurio u larionovsku poštu sa smotkom pisama i razglednica. Jedno pismo, sa objavom rata, bilo je upućeno kralju Norveške Olafu; ono je bilo sa povratnicom. Drugo pismo, tačnije – nije pismo nego čist list zapečaćen u kovertu, upućeno je generalu Franku: neka u tome vidi preteći prst, oficirčina, neka pobeli kao taj list, senilni razjebani kaudiljo!… Od premijera Velike Britanije Harolda Vilsona tražili smo sitnicu: skloni, premijeru, svoju glupu topovnjaču iz zaliva Akabe, a posle radi šta ti je drago… I, na kraju, četvrto pismo Vladislavu Gomulki: imaš puno i neotuđivo pravo na Poljski Koridor, a Jozef Cirankijevič nema na njega nikakvo pravo…

Poslali smo i četiri razglednice: Aba Ebanu, Moše Dajanu, generalu Suhartu i Aleksandru Dubčeku. Sve četiri su bile jako lepe, sa vinjetama i žirovima. Nek se raduju deca, možda će nas ti šmrkavci priznati za subjekte međunarodnog prava…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

Viši kontrolor Semjonič, zainteresovan po hiljadu prvi put, poluživ, razgolićen, izleteo je na peron i glavom je lupio u ogradu… Trenutak, dva ili tri je još stajao, njihao se kao zamišljeni prutić, a zatim je pod noge putnika koji su izlazili pljunuo, i sve kazne za vožnju bez karte šiknule su iz njegove utrobe i razlile se po peronu…

Sve sam to video svojim očima i o tome svedočim svetu. A sve ostalo već nisam video, o tome ne mogu pričati. Krajičkom svesti, najmanjim krajičkom, sećam se kako se lavina putnika koji su silazili u Orehovu zaplitala o mene i usisavala me da bi me sakupila i kao pljuvačku ispljunula na orehovski peron. Ali to joj nije uspevalo jer su oni koji su ulazili zapušavali vrata onima koji su izlazili. Vrteo sam se kao govno u klozetskoj šolji.

I ako me tamo Gospod bude pitao: “Zar je moguće, Venja, da se više ničega ne sećaš? Zar je moguće da si najednom zaronio u onaj san od kojeg počinju sve tvoje nesreće?…”, reći ću mu: “Ne, Gospode, ne najednom…”

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

A Semjonič je, među nama govoreći, veliki ženskar i sanjar, istorija sveta ga interesuje samo sa erotske strane. I kad su nedelju dana kasnije u oblasti Frjazevo ponovo nagrnuli kontrolori, Semjonič mi nije rekao “Moskva – Petuški? Sto dvadeset pet grama.” Ne, seo je kod mene za nastavak: “Pa, onda? Da li je on ipak pojebao tu Lukreciju?”

Ispričao sam mu šta je bilo dalje. S rimske istorije prešao sam na hrišćansku i došao sam već do priče o Hipatiji i… Ali, tada se naš voz kao ukopan zaustavio u stanici Orehovo-Zujevo, i Semjonič je krajnje zaintrigiran iskočio na peron…

I tako se to tri godine produžavalo, tako je bilo svake nedelje. Na liniji Moskva – Petuški bio sam jedini putnik bez karte koji Semjoniču još ni jednom nije dao ni grama, a uz to je ostajao živ i nebijen. Ali, svaka istorija ima svoj kraj, pa tako i istorija sveta…

Prošlog petka sam došao do Indire Gandi, Moše Dajana i Dubčeka. Dalje se nije moglo…

I evo, Semjonič je ispio kaznu, koraknuo je i pogledao me kao udav i sultan Šahrijar:

– Moskva – Petuški? Sto dvadeset pet grama.

– Semjoniču! – odgovorio sam gotovo moleći – Semjoniču! Danas si mnogo popio?…

– Prilično, – odgovorio mi je Semjonič samozadovoljno. Bio je pijan do besvesti…

– A, znači da ti mašta ludo šljaka? Znači: imaš snage da poletiš u budućnost? Znači: možeš sa mnom da pređeš iz sveta mračne prošlosti u slatki vek koji se “rađa”?

– Mogu, Venja, mogu! Danas sve mogu!…

– Od Trećeg rajha, četvrtog pršljena, Pete republike i sedamnaestog kongresa, možeš sa mnom zakoračiti u svet koji priželjkuju svi Jevreji, petog carstva, sedmog neba i drugog dolaska?…

– Mogu! – grmeo je Semjonič. – Pričaj, pričaj, Šeherezado!

– Onda, slušaj! Biće to dan, “izabran među svim danima”. Tog dana će Simeon na samrti konačno reći: “Sada otpusti roba svog, Gospode…” i reći će arhanđel Gavrilo: “Bogorodice devo, raduj se, blagoslovena si mešu ženama”. A doktor Faust će progovoriti: “Ovo je tren! Produži se i traj!” I svi čija su imena zapisana u knjigu života zapevaće: “Raduj se, Isaija!” i Diogen će ugasiti svoju sveću. I biće dobro i lepota, sve će biti dobro, i svi će biti dobri, i osim dobra i lepote ničeg neće biti, i svi će se sjediniti u poljupcu…

– Sjediniti u poljupcu? – zarzao je već nestrpljivo Semjonič…

– Da! Sjediniće se u poljupcu dželat i žrtva; i zloba i namera, račun, napustiće srca, i žena…

– Žena!!! – zatreptao je Semjonič – Šta? Šta žena?!!

– I žena sa istoka će zbaciti feredžu! Žena sa istoka če definitivno sa sebe zbaciti feredžu i ugnjetavanje! I leći će…

– Leći će!!! – sav se tresao.

– Da! I leći će vuk sa jagnjetom, ni jedna suza neće poteći, a momci će izabrati sebi devojke koje im se dopadaju, i…

– O-o-o-o-o! – zastenjao je Semjonič. – Da li će uskoro? Da li će biti uskoro?… – i počeo je kao španska ciganka lomiti ruke, a zatim je užurbano, zaplićući se u odeću, počeo skidati mundir, pantalone uniforme, i skinuo se do gola…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

U stvari, na pruzi za Petuški kontrolora se niko ne boji, jer su svi bez karte. Ako neki pijani otpadnik i kupi kartu, njemu je, naravno, neprijatno kad naiđu kontrolori: kad mu priđu tražeći kartu, on nikog ne gleda, ni kontrolora ni putnika, kao da bi najrađe propao u zemlju. Kontrolor njegovu kartu gleda nekako gadljivo, a njega gleda ubitačno, kao podlaca. A putnici – putnici gledaju “švercera” krupnim zakrvavljenim očima, kao da govore: dole gledaj, kvarnjačo! Grize te savest, a! A kontroloru gledaju u oči još odlučnije: vidi nas – možeš li nas osuditi? Semjoniču, dođi kod nas, mi te nećemo uvrediti!…

Dok Semjonič nije postao viši kontrolor, sve je izgledalo drugačije; tih dana su putnike bez karata gonili kao Indijance u rezervate. Lupali su ih po glavama Jefronom i Brokhausom, a zatim ih globili i izbacivali iz vagona. Tih dana su putnici bez karte pred kontrolorom bežali kroz vagone kao uplašeno krdo, za sobom su vukli čak i one koji imaju karte. Jednom, sam sam to video, dva mališana, prepustivši se opštoj panici, pojuruli su sa stadom i na smrt su bili izgaženi – ostali su da leže u hodniku stežući u pomodrelim ručicama svoje karte…

Viši kontrolor Semjonič je sve promenio: ukinuo je sve kazne i rezervacije. On je to radio jednostavnije: od putnika bez karte je uzimao po gram za svaki kilometar. Po čitavoj Rusiji šoferi od autostopera traže po kopejku za svaki kilometar, a Semjonič je uzimao upola manje: po gram za klometar. Ako, na primer, putuješ iz Čuhlinke za Usad, rastojanje je devedeset kilometara, sipaš Semjoniču devedeset grama i dalje putuješ mirno, razbaškaen na klupi kao trgovac…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Da skratim, “Revi de Pari” mi je vratila moj esej zato što je napisan na ruskom, samo je naslov na francuskom. Šta mislite, da sam izgubio nadu? Na međuspratu sam popušio još trinaest lula – napisao sam nov esej, takođe posvećen ljubavi. Ovog puta je ceo, od početka do kraja, bio napisan na francuskom, na ruskom je bio samo naslov: “Kurvarstvo kao viši i poslednji stadij bludničenja”. I poslao sam ga u “Revi de Pari”…

– I ponovo su vam ga vratili? – pitao je brkajlija, pokazujući tako da se interesuje za priču, ali nekako kroz san.

– Vratili su. Priznali su da mi je jezik blistav, sli osnovna ideja je lažna. Za ruske uslove, rekli su, to je, možda, upotrebljivo, ali za francuske – ne; kurvarstvo, rekli su, u nas još nije viši stepen i nije poslednji; u vas, Rusa, vaše bludničenje, dostigavši stepen kurvarstva, biće nasilno ukinuto i zamenjeno onanijom, i to obaveznom za sve; u nas, Francuza, iako nije isključeno, u budućnosti, urastanje nekih elemenata ruskog onanizma, ali sa slobodnijim izborom, u našu sopstvenu sodomiju u koju se uz rodoskrnavljenje – transformiše naše kurvarstvo, ali to urastanje će se odvijati u struji našeg tradicionalnog bluda i to bez prekidanja…

Ukratko, oni su mi potpuno sjebali mozak.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

– A u Sibiru?

– A u Sibiru – ne. U Sibiru se ne može preživeti. U Sibiru niko ne živi, tamo samo crnci žive. Hranu im ne dovoze, pića nemaju, a da se i ne govori o “jesti”. Samo im jednom godišnje iz Žitomira dovoze izvezene salvete – i crnci se o njih vešaju.

– Kakvi crnci? – trgao se dekabrist koji je gotovo zadremao. – Kakvi crnci u Sibiru? Crnci žive u SAD, a ne u Sibiru! Pa, recimo da ste bili u Sibiru. Ali, da li ste bili u SAD?

– Bio sam u SAD! I tamo nisam video nikakve crnce!

– Nikakve crnce! U SAD!

– Da! U SAD! Ni jednog crnca!

Svi su toliko otupeli, toliko je u svakoj glavi bilo magle, više nije bilo mesta za nedoumice. Ženu sa teškom sudbinom i sa ožiljkom a bez zuba – svi su zaboravili. I sama se nekako zaboravila, i svi ostali su se zaboravili; jedino je mladi Mitrič, da bi se u prisustvu dame pokazao badža, pljuvačkom nakvasio potiljak…

– Znači, bili ste u SAD – mrmljao je brkajlija – to je veoma, veoma posebno! Crnaca tamo nema i nikad ih nije ni bilo, to verujem!… Verujem vam kao bratu… Ali – recite: slobode tamo nije bilo i nema je?… Sloboda za taj kontinent tuge ostaje priviđenje? Recite…

– Da – odgovorio sam mu – za taj kontinent tuge sloboda je samo priviđenje, a oni su na to toliko navikli da i ne primećuju.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

– Da li je to sve, Mitriču?…

Vagon se zatresao od smeha. Svi su se smejali bestidno i veselo. Unuk se sav tresao, gore-dole, da levo-desno ne bi udarao svoje cevanice. Brkajlija se ljutio:

– A gde je tu Turgenjev? Dogovorili smo se: kao kod Turgenjeva! Ovde samo đavo zna šta se dešava. Neki sav u čirevima! Pa još i “piški”!

– Pa on je verovatno prepričavao film! – zabrundao je neko sa strane. – Film “Predsednik”!

Sedeo sam i razumeo starog Mitriča, razumeo sam njegove suze: njemu je bilo žao predsednika, zato što su mu dali takvo ime, i zida koji je pomokrio, i čamca, i čireva – svega mu je bilo žao. Prva ljubav ili poslednja tuga – zar tu ima razlike? Bog, umirući na krstu, naložio nam je da imamo sažaljenja, a ne da se podsmevamo. Samo ljubav i sažaljenje! Ljubav prema svakom prstu, prema svakoj utrobi. I sažaljenje prema plodu svake utrobe.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Šenuo i leži. Ne radi, ne uči, ne puši, ne pije, ne ustaje iz postelje, devojke ne gleda, ni kroz prozor ne proviruje… Daj mu Olgu Erdelji, i dosta. Naslušaću se Olge Erdelji, kaže, i vaskrsnuću: ustaću iz postelje, radiću i učiću, piću i pušiću, i kroz prozor ću gledati. Mi mu govorimo:

– Šta će ti baš Erdelji? Uzmi Veru Dulovu. Uzmi je umesto Erdelji, Vera Dulova divno svira!

A on:

– Baš me briga za vašu Veru Dulovu! Video sam vašu Veru Dulovu kad sam crkavao! S vašom Verom Dulovom ni da serem ne bih seo!

Vidimo, mali je sasvim pobenavio. Kroz tri dana ponovo idem k njemu.

– Kako si, još uvek o Olgi Erdelji sanjariš? Našli smo lek: ako hoćeš, sutra ćemo ti Veru Dulovu dovesti?

– Svakako – odgovara – ako hoćete da ja vašu Veru Dulovu udavim strunom od harfe, onda, molim, dovedite je. Ja ću je udaviti.

Šta da se radi? Mali crkava, treba ga spasavati. Pošao sam k Olgi Erdelji da joj objasnim o čemu se radi, ali nisam se usudio. Hteo sam čak i kod Vere Dulove, ali ne, mislim, udaviće je kao pile. Lutam uveče po Moskvi, tužan sam: one tamo sede i sviraju, zabavljaju se uz harfe, a od malog ostali samo kost i koža.

I sretnem bapca, nije bila baš stara, ali je bila mrtva pijana. “Rublju mi daj – govori – daj mi r-r-rublju!”. Tada mi je sinulo. Dao sam joj rublju i sve sam joj objasnio: ona, ta pičkica, bila je razumnija od Erdelji, a zbog ubedljivosti sam je naterao da ponese balalajku…

I tako sam je odvukao svom prijatelju. Ušli smo: on leži i tuguje. Prvo sam mu, još s praga, bacio balalajku. A zatim sam mu pod nos gurnuo Olgu, gurnuo sam je na njega… “Evo je, Erdelji! ako ne veruješ, pitaj!”

A ujutro vidim: otvorio je prozor, provirio je kroz njega i zapalio je. Zatim je počeo malo raditi, učiti, piti… I postao je čovek kao svi ljudi. Eto, vidite!…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

– A zašto je ta žena za tezgom dobra?

– Dobra je jer loša vam prazne flaše uopšte ne bi uzela. A dobra žena vam, uzme prazne flaše i u zamenu vam da jednu punu. Zato je treba poštovati… Zašto uopšte na svetu postoje žene?

Svi su ućutali. Svaki je pomislio svoje, ili su svi pomislili isto, ne znam.

– Da bi ih poštovali… Šta je rekao Maksim Gorki na ostrvu Kapri?

“Merilo svake civilizacije je odnos prema ženi”. Evo ja: dolazim u prodavnicu u Petuškama, donosim trideset praznih flaša. Kažem: “Gazdarice!”, kažem to promuklim tužnim glasom: “Gazdarice! Dajte mi punu, budite tako dobri…” I već znam, ako rublju ne dam: 3 60 minus 2 62. Žao mi je. A ona me gleda: vratiti, gadu, kusur ili ne vratiti? A ja nju gledam: da li će mi, gadura, vratiti kusur ili neće? Tačnije, tog trenutka ne gledam nju. Gledam kroz nju, u daljinu. I šta se pojavljuje pred mojim praznim pogledom? Pojavljuje se ostrvo Kapri. Rastu agave i tamarisi, a pod njima sedi Maksim Gorki, ispod belih pantalona dlakave noge. I preti mi prstom: “Ne uzimaj kusur! Ne uzimaj kusur!” Ja mu namigujem, kažem: biće nešto da se poždere. “Dobro, popiću, a čime ću se omastiti?”

A on: “Ničim, Venja, podnećeš. ako ti se ždere: nemoj piti.” I tako odlazim bez kusura. Ljutim se, naravno, i mislim: “Merilo!” “Civilizacija!” “Eh, Maksime Gorki, Maksim Gorki, blesav ili pijan si to izgovorio na svome Kapriju? Tebi je dobro – tamo ćeš žderati svoje agave, a šta ću ja žderati?…”

Masa se smejala. A unučić je vrištao “Kakve agave, kakve dobre kapre…”

– A zla žena? – rekao je dekabrist. – Zar nije potrebna i zla žena?

– Svakako! Svakako, potrebna je – odgovorio sam.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Bacao je na mene misli kao posednik zlatnike, jedva sam uspevao da ih pokupim. “Pa-a…”

– A, Nikolaj Gogolj…

– Šta Nikolaj Gogolj?

– On je uvek kad je bivao kod Panajevih zahtevao da mu na sto postave poseban ružičast pehar…

– I pio je iz ružičastog pehara?

– Da. Pio je.

– A šta je pio?

– Ko zna!

Pa, šta se može piti iz ružičastog pehara? Naravno, votka…

I ja i oba Mitriča radoznalo smo ga slušali. A on, brkajlija, smejao se unapred uživajući u novim trijumfima…

– A Modest Musorgski! Bogo moj, a Modest Musorgski! Znate li kako je pisao svoju besmrtnu operu “Hovanščina”? To je da se smeje i plače. Modest Musorgski leži pijan u jendeku, prolazi Nikolaj Rimski-Korsakov, u smokingu je i sa bambusovim štapom. Zaustavlja se Nikolaj Rimski-Korsakov, promuva svojim štapom Modesta i govori: “Ustaj! Idi se umij i sedi da dovršiš svoju božanstvenu operu “Hovanščina”!”

I evo ih, sede – Nikolaj Rimski-Korsakov sedi u fotelji, prebaci oje nogu preko noge, u ruci drži cilindar. Preko puta njega – Modest Musorgski, umoran, neobrijan – zgrbljen na stolici, znoji se i piše note. Modest bi se na stoličici napio: šta će mu note! A Nikolaj Rimski-Korsakov, s cilindrom u ruci, to mu ne dopušta.

A čim se za Rimskim-Korsakovim zatvore vrata – Modest baca svoju besmrtnu operu “Hovanščina” i jurne u jendek. Zatim ustane i ponovo se napije! Između ostalog, socijal-demokrati…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)