Pa eto, bogojavljenje… Kosmičkom koincidencijom, na današnji dan pre tačno 202 godine, rodio se veliki pesnik i pisac; ali Google sad nema vremena da pravi doodle kojim će da obeleži taj datum.
Edgar Alan Po se rodio u Bostonu 19. januara 1809. godine. Živeo je burnim i čudnim životom, jer ga je sudbina bacakala od nemila do nedraga. Čak i njegova smrt, posle svega četrdeset godina života, obavijena je velom misterije koja kao da dolazi pravo iz njegovog opusa.
Za relativno kratko vreme koliko se bavio spisateljstvom (aktivno je pisao od svoje 26. godine života), Po je napisao mnogo sjajnih pesama, gomilu fenomenalnih pripovedaka i nekoliko obimnijih dela, među kojima je avanturistički roman “Avanture Artura Gordona Pima” najpoznatiji. Među ljubiteljima njegovog dela pronaći ćete razne tvrdnje o tome u čemu je bio najbolji: po nekima, to je poezija, drugi će podsetiti na njegove sjajne kriminalističke priče (“Ukradeno pismo” se smatra jednom od najboljih detektivskih priča na engleskom jeziku). Jedino oko čega će se većina slaže: mračnjaštvo i morbidnost koje je Po ispoljavao u svojim delima, pogotovo u poeziji, neprekidno su na granici podnošljivog.
Edgar Alan Po ostaje u fokusu stalnog interesovanja zbog dva dela koja se danas smatraju nezaobilaznim delom svetske književne baštine. Jedno delo je poema “Gavran”, koja vam je predstavljena na stranicama Suštine pasijansa (overite osamnaest linkova u zoni komentara, to su strofe), sve sa grafikama Gistava Dorea (uzgred, čiji radovi izgledaju kao da su dva umetnika bili braća blizanci). Drugo čuveno delo je “Anabel Li”, tragična ljubavna pesma koju je napisao po smrti svoje supruge.
Vašoj pažnji posebno preporučujem priče “Crni mačak” i “Pad kuće Ušer” i već pomenutu “Ukradeno pismo”. A ako ste spremni da iskušate svoju sposobnost slušanja dobrog engleskog jezika, obavezno pogledajte TV film “An Evening with Edgar Allan Poe” u kojoj fenomenalni Vincent Price pokazuje publici kakvog je kova kao glumac i tumač Poove proze. A na jutjubu ima još toga.
Nastavite sa čitanjem… “Edgar Alan Po: Život i delo umetnika”
Društveni trenutak u kome su Principi objavljeni bio je nepovoljan po nauku. Još uvek je bilo sveže sećanje na 
Opšti je utisak da Principi usmeravaju čitaoca ka Njutnovom viđenju Prirode, koje je potpuno saglasno i u ravnoteži: sve što opažamo možemo objasniti, i to na takav način da se objašnjenje može primeniti i na one fenomene koje još uvek nismo opazili. Ovo je esencija Njutnovog Sveta, ali i esencija savremene nauke. U ovom smislu, Principi su knjiga koja nije izgubila ni delić aktuelnosti. Prisetimo se za trenutak poznatog događaja iz istorije nauke, rasprave advokata kvantne teorije (u prvom redu Nilsa Bora) sa Ajnštajnom. Kvantna teorija primećuje da na mikro nivou, duboko u strukturi materije, u prostorima nezamislivo malim, postoje osnovne gradivne jedinice (elementarne čestice) koje se opiru tačnom merenju, kojima ne možemo istovremeno tačno znati sve veličine fizičkih karakteristika. Umesto toga, kvantna teorija pruža pouzdan način da saznamo verovatnoće, šanse za određivanje veličina fizičkih karakteristika. Ovo je unelo duboki nemir u Ajnštajna čije je viđenje Prirode zahtevalo da se svemu zna gde je, i koliko brzo se kreće, pa on do kraja života nije bez dubokih rezervi prihvatio kvantnu teoriju, čime je izvršio simbolično naučno samoubistvo. Ubeđen sam da bi Njutn bez problema prihvatio kvantnu teoriju, jer ona jeste objašnjenje za ono što opažamo. Slobodan sam čak da primetim kako je Njutnova ličnost bila engleski prijemčivija za nestašluke elementarnih čestica, u odnosu na Ajnštajnovu germansku potrebu za bezuslovnom tačnošću. Konačno, možda najšašaviju ideju (magnetne monopole) kvantna teorija duguje upravo Englezu, 
Godine 1687. engleski naučnik 
– Čujem da držiš Tolkina u malom prstu. Je li istina da si pročitao „Gospodara prstenova“ triput?
Bilo je to u vreme kad je još vladao običaj međusobnog objavljivanja ratova. To je čudan običaj i sadrži unutrašnju protivrečnost, jer objaviti nekome rat znači saopštiti mu da treba da bude uništen; no ipak na taj način protivnik istovremeno biva upozoren i time mu se olakšava odbrana od uništenja, ili delatnost uništenja počinje postavljanjem samome sebi preprekš. Zato ako sšm početak rata može da bude smatran za akt neprijateljstva, objava rata je ispoljavanje ne samo kurtoazije, nego i prijateljstva; ona je prijava protiv samoga sebe data u ruke neprijatelja, te prema tome i akt potpuno monstruozne nekonsekvencije. Nije nikakvo čudo što je s napretkom civilizacije i porastom logičnog mišljenja taj običaj potpuno zamro.
Solomun, naime, vladao se lakomisleno i neverovatno je zabrinjavao Gospoda. Bio je to čovek preterano razvijenog libida; ta okolnost mu je gutala masu vremena i novaca. Kako javljaju knjige o carevima, Jerusalim je tada hranio sedam stotina carskih žena i tri stotine njegovih konkubina; razlika među tim dvema kategorijama bila je, uostalom, veoma suptilna i teška za objašnjenje. Činjenica je da je okruglo hiljadu žena zadovoljavalo vladaočevu pohotu i hranilo se njegovim prihodima. Gospod je imao razumevanja i umeo je da se unese u ljudske slabosti — ako se može nazvati slabošću život sa hiljadu žena istovremeno. Ali mera je na kraju prevršila. Solomun 
je postao do te mere obestan da je počeo da popušta svojim ženama u religijskoj materiji — a treba znati da su to, većinom, bile osobe stranog porekla i sprijateljene s potpuno drugim bogovima, s kojima je Gospod bio notorno na ratnoj nozi. Solomun ipak, kao toliki mudraci, imađaše slab karakter i lako podlegaše raznim sugestijama. U časovima slabosti obećavao bi svojim ženama svašta, a posle bi ga bilo stid da se izvlači od obećanja. Žene su, pak, neprekidno tražile usluge za svoje bogove. Teško je čuditi im se — svako rado doprinosi slavi svoga boga, i to tim vatrenije ako to može da učini na tuđ trošak. Tako je, eto, došlo do strašnih stvari. Jerusalim je bio krcat hramovima koji su se prelivali u zlatu, a podignuti su u čast raznih bogova; nastao je potpuni haos. Vernici sami nisu znali kuda da krenu, najodvratnije sekte nekažnjeno su se ukorenjivale u centru prestonice, strani sveštenici šepurili su se na carskom dvoru; državna riznica je kopnela kao prolećni sneg. Zna se koliko novca treba izdati na kult jednoga boga — a šta tek da se kaže kad ih beše dvadeset ili trideset. Tu su ti Moloh, Oziris, Astoret, Amos — čitave gomile bogova koji su se bestidno osmehivali sa pozlaćenih kipova i udisali mirise tamjana što je goreo isključivo u njihovu čast.