U svakoj borbi neko biva osramoćen. Ali se svet i dalje kotrlja
Lekcija XV
Jailja ili bespuća herojstva
Ovo je povest dveju žena i jednog Äoveka, koji ipak zajedno nisu joÅ¡ predstavljali trougao, povest Devore, Jailje i Sisare. Prve dve behu žene, a Sisara — Äovek. MeÄ‘u njima stvar izgledaÅ¡e ovako:
Gospod je razradio za sebe naroÄit, ali dosledno primenjivan sistem nadzora nad svojim narodom. Kad god je ovaj, naime, zanemarivao da se pridržava nekih propisa, bivao je predavan u ruke neprijatelja koji su, ratnim osvajanjima, pretvarali judejski narod u roblje i muÄili ga do mile volje. I stoga, kad god bi narod zapadao u ropstvo, znao bi, samim tim, da je prekrÅ¡io neka božja nareÄ‘enja, Å¡to je opet budilo u njemu skruÅ¡enost i sklonost ka popravljanju, zahvaljujući Äemu je mogao ponovo da se oslobodi; taj sistem samoregulacije delovao je besprekorno i precizno kao elektronski mozak.
Tako je bilo i ovoga puta. Zbog svoje krivice sinovi Izrailjevi pali su pod vlast Hananaca. Car ovih poslednjih beÅ¡e Javin — liÄnost u kasnijim dogaÄ‘ajima drugorazredna — a vojsci njihovoj vojvoda beÅ¡e Sisara. Javinov saveznik beÅ¡e Ever, a njegova žena, Jailja, beÅ¡e Sisarina prijateljica u najboljem znaÄenju te reÄi. MeÄ‘u Izrailjcima, pak, sudijsko zvanje imaÄ‘aÅ¡e Devora, odluÄna i Äestita žena.
Devora beÅ¡e ona koja je dala inicijativu za ustanak Izrailja protiv vladavine Hananaca i koja ga je dovela do pobede. Devora beÅ¡e snažna i odluÄna žena koja je, u retko susretanom jedinstvu, spajala u sebi silovitu strast sa sposobnostima stratega. I baÅ¡ ona, vatrena proroÄica, sada razjarenost naroda, održala je vatren govor kojim se pozivala na oružanu borbu protiv ugnjetaÄa, ona je ulivala hrabrost u mekuÅ¡na srca, ona je narod, rastoÄen dvadesetogodiÅ¡njim ropstvom, nadahnula za ustanak. Ona, neustraÅ¡iva sudilja, pozvala je k sebi dvanaest muževa, meÄ‘u kojima i Varaka iz plemena Neftalimova, i u njihovim srcima je usmrtila kolebanja i kukaviÄluk, nedostojne ljudi.
Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – KljuÄ nebeski (lekcija 15)”
Veliki astrolog cara Iroda podneo je caru sledeći izveštaj:
U najviÅ¡oj sferi neba nalazio se otmen bar, gde je Jehova navikao da prima izveÅ¡taje sa zemlje od svojih izaslanika i gde je, takoÄ‘e, navraćao Sotona. Bar je nosio Å¡aljiv naziv “COCOFLI”, Å¡to je bilo skraćenica od niza naziva koji su oznaÄavali razne stepene uzajamnih odnosa dvaju konkurenata: Coexistence — Cooperation — Friendship — Love — Identity. Gospod seÄ‘aÅ¡e tamo jednom pijuckajući svoje omiljeno piće: ćehoćinski rasol. UÄ‘e Sotona i klimnuvÅ¡i lako glavom zatraži od barmena konjak. Neko vreme je puÅ¡io cigaretu oslonjen o Å¡ank i kao nenamerno puÅ¡tao kolutove oÅ¡trog dima u lice Gospoda koji se guÅ¡io, crven od ljutine; potom Sotona reÄe barmenu, glumeći ravnoduÅ¡nost:
Knjiga Isusa Navina obaveÅ¡tava o poznatoj Å¡pijunsko-muziÄko-obiÄajno-koljaÄkoj aferi koja se dogodila u gradu Jerihonu. Isus je, naime, dobio uverenje od Boga da će osvojiti grad Jerihon — a takoÄ‘e i ostale zemlje. Ipak, ne zna se zaÅ¡to, nije se zadovoljio tim obećanjem — iako je mogao leći da spava poÅ¡to je već bio siguran u pobedu — već je, pre no Å¡to je pristupio opsadi, poslao, za svaki sluÄaj, dvojicu agenata kontraobaveÅ¡tajne službe, dobro snabdevene, kao uvek u takvoj situaciji, tamoÅ¡njom valutom. Bili su to mladi momci, sasvim bistri, samo neÅ¡to lakomisleni. Tek Å¡to su uÅ¡li u grad, odluÄili su da isprobaju razne tekovine civilizacije kakve dugo nisu imali u vojnoj službi; imajući u džepu podosta gotovine, krenuÅ¡e uveÄe ulicama tražeći kuće s crvenim fenjerom, a takvih beÅ¡e nekoliko u tome gradu, slavnom zbog svoga visokog kulturnog nivoa. Brzo naÄ‘oÅ¡e željeni objekat i, voÄ‘eni nezemaljskim nadahnućem, naiÄ‘oÅ¡e na jednu damu po imenu Rava.
Priroda retko sjedinjuje, u jednoj liÄnosti, snagu karaktera i snagu intelekta. To je opreznost s razlogom predviÄ‘ena i mogla bi odliÄno da nas navodi na divljenje prema Tvorcu da nije mnogobrojnih drugih naÄela po kojima je on uredio svet. Ovde se ipak radi baÅ¡ o takvom naÄelu koje je veoma pohvalno. NaroÄiti sluÄaj toga naÄela je Äinjenica da priroda izuzetno retko sjedinjuje vojniÄki talenat sa Å¡irinom duhovnih horizonata i opÅ¡tom inteligencijom. Stvar je razumljiva, jer su to meÄ‘usobno suprotne vrline. Odista je lako zapaziti da vrlina vojnog stareÅ¡ine poÄiva na tome Å¡to on treba da iskaže samostalnost samo u granicama nareÄ‘enja. Svako nareÄ‘enje ostavlja izvesna prazna mesta za nepredviÄ‘ene okolnosti, a stareÅ¡ina treba da ih ispuni najispravnije Å¡to je moguće, kako bi bio ostvaren glavni cilj nareÄ‘enja. Ali stareÅ¡ina je izgubljen ako poÄne da premiÅ¡lja o neÄem Å¡to leži izvan nareÄ‘enja, na primer o opÅ¡tem cilju kome nareÄ‘enje služi; vrednost stareÅ¡ine poÄiva na sposobnosti ograniÄavanja svoga vidokruga. PreviÅ¡e inteligentan oficir kome je nareÄ‘eno da zametne kratku Äarku, poželeće, u pogodnoj prilici, da dobije ceo rat ili sasvim da spase ÄoveÄanstvo: u rezultatu on gubi Äak i malu bitku. Inteligencija, naime, ima prirodnu sklonost ka stalnom prekoraÄivanju granica, koje sama sebi nameće ili koje joj nameću drugi; teži ka konfrontaciji raznih taÄaka glediÅ¡ta, ka razmatranju razloga koji su u suprotnosti sa odlukama ili primljenim nareÄ‘enjima; loÅ¡e podnosi subordinaciju i red, a na marÅ¡iranje u korak gleda s prezirom. U rezultatu može da dovodi do istih posledica kao i slab karakter: lako raÄ‘a dezertere. U prirodu talenta jednog vojnika spada sposobnost za taÄno ograniÄavanje ciljeva kakvi se žele postići.
Valaam, sin Boerov, krenu na službeno putovanje po nareÄ‘enju božjem u važnom državnom pitanju, a putovaÅ¡e na magarici. Bogu se ipak ne dopade put koji ovaj izabra, te posla anÄ‘ela da Valaama zaustavi. Ali uÄini istovremeno da anÄ‘eo s maÄem velikim vidljiv beÅ¡e samo magarici — Å¡to se, uostalom, ne jednom deÅ¡ava. Videći prepreku, magarica se ponese racionalno i skrenu s puta; Valaam, koji anÄ‘ela ne viÄ‘aÅ¡e, takoÄ‘e se ponese racionalno i poÄe je tući Å¡tapom hoteći je prisiliti da se vrati na put. Stvar se ponovi triput, dok najzad Bog ne udeli dar govora magarici, koja glasno njaknu: 
PITANJE: Å ta misle Egipćani i Faraon o milosrÄ‘u Boga?
Nekoliko pokolenja Avramovih potomaka imalo je, kao i on, hroniÄno neplodne žene; tu Äudnu pravilnost redovno je lomila intervencija Boga, koji je svaki put nekako stvar udeÅ¡avao da su se deca ipak raÄ‘ala. Bio je to najpre sluÄaj Rebeke, Isakove žene. Sa pomoću Božjom rodila je ona blizance — rutavog i snažnog Isava i glatkog Jakova.
Istoriju Avrama i Isaka fiziÄki su interpretirali Seren Kjerkegor i njegovi nastavljaÄi kao problem straha: Avram treba da žrtvuje sina po Božjoj zapovesti, ali otkuda sigurnost da to nije nareÄ‘enje Boga, a ne satansko kuÅ¡anje, iluzija ili ludilo? Otkuda sigurnost da on ispravno tumaÄi sebi nareÄ‘enje? Drugim reÄima: polazna postavka egzistencijalne interpretacije Isakovog problema jeste pogled da krajnja odluka leži u Avramovim rukama, da on ne može ovladati nepokolebljivom sigurnošću u pogledu izvora nareÄ‘enja ni njegove sadržine, da je razdiran strahom jer, možda, žrtvuje sina uzalud. Avram istupa kao oliÄenje ljudskog nemira naspram situacije u kojoj postoji prisila izbora izmeÄ‘u velikih vrednosti i nedostatak spoljaÅ¡njih razloga za njegovo izvrÅ¡enje.