Tag: fotka u podne

Годишњи од три дана (8): вечерња шетња

Поред Римског купатила смо прошли још преподне, али нисам задовољан снимцима, делује да ћу прегоретине тешко закрпити (испоставило се као тачно). Плави је сат, сунце увелико зашло а Канон не да надокнађује мањак светла него после у обради имам проблема да то довољно угасим да ипак личи на вече.

e70_0031220160924_20_30_00Ово је захтевало да га у Лечењу заврнем за скоро две бленде, да би се уопште приметило да тамо у позадини, на оном хотелу и киосцима, светле сијалице. Клупе су већ на местима – док је трајао онај фолклор, пола их је било однето да би се направило гледалиште на тргу. Са два тракторчета неколицина момака их је покупила и разместила по парку за пола сата. И трава свуда подшишана (осим на једном тениском игралишту, које се изгледа дуго већ не користи), канте за отпатке уредно испражњене… Ипак смо у Србији, и овакве оазе опште организованости су баш ретке. И овде има понеки напуштен објекат, чак један огроман недовршен хотел на сред штрафте, ал’ и тај се некако уклапа, макар силуетом.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (8): вечерња шетња”

Годишњи од три дана (7): фолклор

У бањски фолклор спадају и разни сувенири. Сви смо ми, мање више, одрасли у кућама где се вукло бар по три комада којечега са натписом “Успомена из Врњачке Бање”. Шерпице, џезве, комади дрвета са фотком оне зграде са бродским прозорима. И мени би баба понекад испржила живинску (енгр. пилећу) џигерицу у таквој шерпици.

e70_0026120160924_13_53_44mТако преподневну шетњу проводимо шетајући се, и разгледајући сувенире. Примећујемо да та бањска култура иде тако далеко да домаћи нису нимало нападни, нико никог не вуче за рукав, нема торбара и изнад свега, ниоткуда не пиче народњаци! Оно, ни остала музика, напросто нико не одврће озвучење. Ако и то спада у фолклор, свака част.

Сувенир, ипак, купујем, али не ову досетку са слике него опет, по традицији, нешто што ће се дуго користити – пепељару. И то са натписом на ћирилици, која се и овде нешто проредила.

Да ли је од тог ваздуха или од те воде, обрћемо поприличну шетњу – од хотела до кружног тока (практично првог већег трга кад се уђе са друма) па скроз до другог краја шеталишта и, наравно, назад. Уз мост најближи центру има два кафића са огромним терасама. Један сам снимио претходно вече, јер има занимљиво окачена светла, али на крају нисам био задовољан резултатом. Нису, изгледа, ни они задовољни пазаром – вазда им столови зврје празни, док код ових лево треба оштро око да се упеца место. Хватамо једно, наравно, ваљда и ти редовни гости знају зашто седају баш ту.

e70_0027220160924_14_33_02Нешто се изменило и у том фолклору око турске домаће кафе. Некад се добијала коцка-две шећера и готово. Сад како где, осим шећера следи и понеки слаткиш. Пре два дана, у Београду, у безвезном кафићу на паркингу тржног центра, добили смо слатко од грожђа са прописном чашом ледене воде, као да смо неки гости. Овде, један комад ратлука замотан у целофан. А и сладолед је одличан, и Канон некако изабра да га изоштри ваљано, а можда сам почео да улазим у штос са тим шта он ради и шта ја треба да му радим.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (7): фолклор”

Годишњи од три дана (6): овај мост неће никуд

Разлика између пуног пансиона и само ноћења је толико ситна да се нисмо ни размишљали. А и занимало ме шта то кувају да им се исплати. Схватио сам да још један онакав оброк може да упропасти одмор: преспавао бих га варећи. И одлично је испало, гладни нисмо били, а у свако доба смо били у форми за шетњу.

Наравно, вечерња шетња служи и томе да испробам како се нова фоткалица сналази са слабим светлом. Намерно нисам ограничавао осетљивост, него га пустио да се разбашкари, да видим какво ће зрно да испадне. Хоће ли вући у шмрљаво есембе или у мрко-алгасто или тако неку ругобу, или ће ипак изгледати лепо? Међутим, испало је да сам прво испробао блиц.

e70_0020620160923_20_33_44pЗа неупућене (у које убрајам и себе), ово је Мост љубави. Као што се на другим местима туристичке природе баца кинта у фонтану или изводи неки други пригодан обред, овде се неко досетио да се надовеже на стихове e70_0019920160923_20_33_06-2Десанке Максимовић и од њих развије ситан бизнис. Како се то у ствари десило, нек истражује ко има времена, заузет сам писањем :). Заљубљени закаче свој катанац, са све именима исписаним на њему, на ограду моста, и то онда ту стоји ко зна докле. Ваљда једном годишње одсеку оне што су баш зарђали (а можда су се и парови дотле већ разишли а можда и нису, ко ће то знати – да наиђу свакако не би могли да нађу свој катанац испод десетина других, новијих).

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (6): овај мост неће никуд”

Годишњи од три дана (5): гле, стигли

Од Чачка се долина већ толико шири да више личи на равницу са задебљаним ивицама. Пут је у веома добром стању, мислим да би Грба пао у несвест кад би видео такав пут од њега до мене. Намеравамо да стигнемо до Лесковца, па се не задржавамо нигде. Краљево скоро да промиче поред нас, пролазак није тако забуњен као кроз Чачак.

Од Крушевца би требало да кренемо некуд на југ, можда бих чак стао негде где имају бесплатну бежичну, извадио лептоп и погледао куда даље. Међутим, скоро је подне и размишљамо о ручку. Пролазимо Мрчајевце, који су својевремено постали познати по свом попу (који је пред камерама тврдио да пола партијаца из места редовно долази у цркву). Размишљам  колико смо само села са звучним именима већ прошли – Пироман, например – но већ ће се наћи неки новинар да их покупи и сложи текст.

У том наиђемо на Врњце. У истом језичарском маниру почнем да размишљам шта је то у једнини, врњац или врњак, и шта му је то уопште, сећа ли се ико шта је та реч значила. И онда челоклеп, аман бре па Врњачка Бања је овде. Скроз заборавио… ајмо тамо на ручак. Возимо се главном уз поток докле може, а онда апсолутно насумице скренем лево и онда паркирам код неког кафића, изгледа затвореног – нека жица навучена преко улаза. Идемо да се прошетамо.

e70_0014820160923_12_25_00

Прво што уочавам је архитектура. Сви ти доксати, разуђени кровови, терасице, прилагођавање расположивом простору.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (5): гле, стигли”

Годишњи од три дана (4): Тучково – Чачак

…некакав каменолом, шта ли је. Али више личи на некакву рафинерију, хм, шта ли ће то бити. Ма мора да овде праве креч. Е јесмо кречане кад нисмо одмах сконтали. А гле, са десне стране огроман паркинг, права камионџијска кафана. Дакле, десни жмигавац, кафа!

Пошто нам синоћ није било ништа од седења напољу, а сад смо се и мало боље обукли, заузимамо један сто на тераси. Ту је и аутобуска станица (табла и стреја), пише Тучково. Према Википедији, преполовило се село, некад је имало 300 становника.

e70_0010720160923_11_10_00

Кафа се сад зове домаћа. Доста смо је и звали турском, и то без везе – ем је нису Турци измислили, ем они више пију чај (што би ваљало проверити једном). Дубока, дно се не види, добра. Да ли је то та вода или тај ваздух, ал’ пријало је. Примећујемо да је још увек рано:

e70_0010920160923_11_10_00

јер орлови лете рано, аха, па да.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (4): Тучково – Чачак”

Годишњи од три дана (3): силазак у маглу

Петак. Доручкујемо остатке од синоћњег ћевапа. Нешто се сећам да су били мањи кад сам био клинац… једна од ретких ствари које се нису смањиле од онда. Крећемо. Срећа па сам одустао од гепееса и путоказа, него онако интуитивно кренуо путем који сам као запамтио, иначе бих кренуо ка најближој пумпи у Мионици. Коју смо прошли јуче…

Некако сам очекивао да ћу видети облаке одозго, није шала километар висине, и обистинило ми се. Наравно, где је добро место за паркирање, није добар видик. Ал’ сврби окидач…

e70_0006720160923_-8_55_00-2

Из режије ми јављају да ми се променио микрофон… тј ово је сад сирови снимак, уредно обрађен. Овај се још и не разликује толико од оригинала; већ на суседном сам морао да се помучим са клизачима.

e70_0007020160923_-9_35_00-2

Е сад, зашто вуче мало у розе… новајлија, шта ћу.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (3): силазак у маглу”

Годишњи од три дана (2): Кафана код Вулета

…и стигнемо у кафану код Вулета. Вуле је отприлике двојник Додиков, можда су и род, и мада не изгледа трезан, будно све прати и ништа му не промиче. Кафана није баш дашчара, јер се добрим делом састоји од старог вагона (откуд вагон на вр’ Дивчибара, ђаво ће га знати), али је поприлично шарена, весела, и делује топло иако смо изабрали да седимо под стрејом и јуначили се на +13 само у јакни и кошуљи.

e70_0002920160922_17_32_00-2-2

За тих сат-два, колико смо ту преседели, продефиловало је неколико ликова. Долазио је ветеринар да повади конце недавно стерилисаној керуши. Око те операције од пет минута било је бар три телефонска разговора (ослушните кад људи причају и обратите пажњу колико пута понављају једно те исто, зато ни не може бити реализма у књижевности, ко би то читао), бар две три верзије исте приче о керуши (нађена ту у крају, смиловао се неко из Београда да је узме чим приздрави, већ је чипована и вакцинисана, само још ово да прође), а и тај је неки тежи болесник (чули смо и медицинску историју његову). Онда следи и дужа e70_0003420160922_18_45_00-2-2прича о бројним псима које разни остављају ту, јер ето има туриста и угоститељства па ће се већ наћи ко ће да их храни, кад су већ власници дошли до тога да једва прехрањују себе. И стварно, паса има на све стране, и не изгледају лоше и нису ни гласни ни нападни. Бројем претежу они ситни, јазавичар-авлијанери каквих има свуда, ал’ има и крупнијих.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (2): Кафана код Вулета”

Годишњи од три дана (1)

“Шоферска је туга преголема…”, а има бар још пет заната са сличним стиховима. Програмери, јебигица вели, немају ни то, нема се кад. Зато је продужени викенд пуна капа, кад се ухвати. Од свих комбинација које су биле у игри, одлучили смо се за авантуру, по Грбиној дефиницији (“недостатак планирања”). Оквирни план је био да се прво набави нова фоткалица, а онда на југ, отприлике до Лесковца и назад.

Фоткалица је испала једини део плана који је ишао по плану – легао је нов Канон 70Д, те очекујте да ћу тим да вас давим наредних недеља, како већ буде наилазило. Одмах по набавци кренули смо правцем Сурчин-Обреновац, али то није могло тако одмах. Ја сам увртео у главу да сам запамтио да се иде Гагариновом до краја па десно па лево – е није, него треба ћошак пре краја. Путокази су, наравно, за сека Персе, није српски да се стављају, а гепеес је за луђе од мене: интерфејс је скроз нејасан (а нисам без искуства на тој ливади) а госпоју јако нервира кад почнем да се петљам с тим. А онда кад се она нервира изнервирам се и ја те ми буде паметније да баталим. Можда наредне године, ако га не бацим у међувремену. Зато, мало дужим путем кроз Нови Београд, док не утрефим где да изађем на ауто-пут, па кроз аеродром у Сурчин.

Туристички гледано, Сурчин је једно од оних малих општинских седишта где се намножило ситне привреде дуж главног сокака – све неки сервиси, стоваришта, а ако је и било неке производње, извињавамо се што је нисмо приметили. Много је занимљивији крај пре моста, јужно од Јакова, где је размак између прве и друге долме сто и више метара, душу дало да се стане (а и наше бешике су биле захвалне).

img_000620160922_13_45_00-2

Пошто је ово шкљоц број 6 на новој фоткалици, добро је испало и овако. Јер, прва брига је била да стигнемо негде за дана и да преноћимо, а подешавање кад седнемо негде. Елем, у овом тренутку Канон шкљоца само јпег, без сировог формата, а у часовнику му је 1-I-2001, време између поноћи и 1:00, и у том сату се вртео наредних тридесетак сати, док нисам то подесио.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (1)”

Једна од пре: уочи, хм, мачку

Ово би по свему требало да је једна од оних где треба уочити мачку – ово је мачији валов, у њему је храна за мачке, и непуних десетак минута пре овог снимка у кадру је било неколико мачака. Као и десетак минута након њега. Мачке су присутне, али само духом. А и физички, пола метра ван кадра.

Јер кад ово двоје дођу да једу, разлаз. А да једу, једу. Знају шта је доста, али је то доста баш подалеко, и њихов оброк траје и траје. И мада се ради о јако плашљивим зверкама, апетит је јачи и брзо се навикну не само на моје присуство, него и на блиц. Зато овај снимак није захтевао неки посебан труд.

eos_4119020160428_20_07_00

(велика – вреди погледати због детаља)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: уочи, хм, мачку”

Једна од пре: свежа лимарија

Е не, варате се, није аутомобилистичка тема. Опшив на забату и кућица за лотру. И први лимар за кога могу да се закунем да је поштен и савестан мајстор свог заната, све ради како треба па још мало приде, и још мало боље него што смо ми то замислили. Ако вам треба, јавите ми се.

Овог лета смо на башти имали случај Густава. Пао део плафона на једном месту, а и том забату већ пола дасака фали. А онда још једно шеснаест пута “е, мајстори, кад сте већ ту, ајде да средимо и ово”. Раде већ два месеца и још нису готови, а нису лењи. Крај се назире…

eos_4217920160805_20_04_06

(велика)

Колеге самураји можда неће познати место где су већ једном седели, јер ово је да га рођена мати не позна. Већ је и комшилук приметио да се ту нешто сија, чак из другог сокака, бљешти им нешто.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: свежа лимарија”