Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Mislio sam da ću se, za razliku od prošlog puta, sada nonšalantno izvući. No, Grba me je, čuvši da ću nedelju dana bazati po Istri, samo očinski potapšao po ramenu i izjavio “idem ja do madraca”. Pretpostavio sam da je to zbog Jasninog perkelta kojim nas je upravo nakljukala, i koji od čoveka zahteva laganu dremku posle konzumacije – no, poznavajući neka alternativna značenja tog izraza odlučio sam da ne rizikujem, te da ponizno pripremim foto putopis s ovog lutanja…
Последњих недељу-две пред повратак кући, наша зграда од седам спојених кућа се некако начелно празнила, по начелу истовремености. У броју један, комшија није био задовољан газдом и увалио му педалу након неколико година.
У броју два, развод у току. Госпоја нашла неког обдаренијег, чак су и неки видео снимци стигли да круже по фирми где су обоје радили. У броју три смо ми, а ни ми нећемо дуго. У броју четири, једна ситна наџак баба са две ћерке – више наџак него баба, вазда нешто закера и гледа да јој неко други поправи нешто по кући. До ње, некакав поп, који целе зиме храни галебове хлебом, и то целим кришкама, што овима испадне или се распадне чим полете, па комади стигну на наша задња дворишта, одакле га не покупе галебови него пацови… У броју шест, онај што је имао куче што арлауче одавно није ту, а ова мати и ћерка што су уместо њега, управо су избачене из стана, шта су стрпале у кола стрпале, а остале ствари однела агенција (сад за некретнине или утеривање дугова, бемлига) а ово што ни они нису хтели да однесу…
…је остало на ивичњаку. У броју седам је био неко па отишао, па се уселило неко од његове деце, па и то отишло.
