што њој баш није ишло под мараму, но би питала “а шта је било после”
У првом делу епа о сплавовима сам нешто дробио о свемирској константи, “кад се помноже амбијент и клопа добија се број који не може бити већи од неке тамо константе, коју још нисмо утврдили” и пренео критику незадовољног госта да “нећете нас убедити да карађорђева од у вр главе 200г има свих 350г како пише у јеловнику”. Што се нас, тада присутних за столом, тиче, то је било то, оладили смо уста и наредне године нисмо крочили на тај сплав.
Неко други је био критичнији.
Ово је снимљено отприлике годину касније. Чега годину? Па, дана… мада су покушавали да нам потуре разне друге, тамо неке године спорта, године туризма, године овога и онога, ал’ опиремо се напретку, бандоглави какви јесмо. Може и годину месеци, ал’ даље не попуштам.
Ово није снимљено тако давно. Пре свега две недеље. И није на Месецу него на километар одавде.
То што се сви трагови виде као да је ово месечева прашина, то има седам јаких и ваљаних разлога. Као прво, ово је фина банатска прашина, са доста глине, јер ту се зидало пре неку годину, још то није покрила црница ни трава, а ваљда ни неће никад јер ту је стаза.
Као друго, није било ветра, нема шта да заметне трагове. Мени је остало само да шкљоцнем, а вама да пребројите колико различитих ђонова и гума је овде оставило свој траг.
И немој да би неко гунђао кад крене киша. Треба кише. Прашине смо већ имали за ову годину.
Ја цензуру? Свашта ћемо дочекати, кажем ја себи. Међутим, има ту неког врага, данас свака шуша (не мислим на људе који се презивају Шуша) узима за право да цензурише ово или оно из неких својих разлога. Гугао цензурише лица и регистарске таблице на свом уличном гледалу. Цевка ту и тамо цензурише лица, а редовно цензурише оне три речи у енглеском (а можда имају и четири… не, реч за курац уопште немају, тј имају неколико али свака у ствари значи нешто друго). Свака друштвена група има право да забрани осталим друштвеним (и приватним!) групама коришћење одређених речи. А ко одређује те речи? Они сами, или им неко помаже.
А шта бих ја цензурисао из сопствене производње? Пре свега, ствари које би могле да ме доведу у неприлику са адвокатима, да не бих надрљао због неовлашћено објављивање копирајтованог садржаја (види мама, без генитив!). Да пробамо како би то изгледало.
Ово је први покушај. Рађено Шантом, цензурисано алатком за размрљавање (за сада без бољег назива), изгледа шмрљаво као што свака цензура која држи до себе и треба да изгледа. Ал’ нисам задовољан, неко би могао по бојама да погоди шта је ту писало. Идемо даље.
Кад сам оно 2005. долазио на летовање кући, био је проблем шта са вишком снимака, јер нисам имао лептоп. Решило се тако што ми је будући Шеф спржио све на цеде (или је био деведе, ко ће се сад сетити) и омогућио да испразним картицу и кренем испочетка. Зато је први снимак тада чекао нешто упечатљиво, напросто сам штедео филм. Од аеродрома до силаска са аутобуса нисам снимио ништа; прешао још скоро километар по старом крају и још ништа. И онда ово.
Четрнаест година и две недеље касније, стотинак метара низ исти део пруге, па у супротном смеру, ово.
Фркће окисо коњиц и кружи над мојом главом / срећа моја што краве не лете
Сваке године дочекујемо новембар у отприлике таквом расположењу. Да ли је до тога што смо сви у школи читали ту песму В. Илића (није Веља) те заувек остали хипнотисани њеним дејством, или је код нас новембар стварно такво зло од месеца, ко ће га знати. Убеђен сам, онако аматерски, да је Том Вејтс једном провео новембар овде. Такво самоубиство од песме не иде без ваљаног надахнућа.
Нисам ухватио вране где сам хтео… али виде се десно, иза бандере
Зато новембра слабо и фоткам. Овог пута, кад смо већ кренули да чекамо бус по баш таквом времену, и кад је већ фоткалица о рамену… ајде, што да не. Иштрикао сам целу серију, у ствари само седам комада… јер, новембар је, доста му је и толико.
Тај крај линије је углавном гађао Кинту или Граднулицу, нема тамо никаквих Ливада
Већ не знам колико фотки сам окачио овде из категорије “снимљено из буса ноћу, пред семафором”. А у ствари ме много више привлачи атмосфера у самом бусу. Но, препрека је увек било онолико – гужва, килаво светло, крнтија се тресе, тврдо огибљење поскочи кад прегази пикавац… ма све.
Поврх тога, јако се ретко и затекнем у бусу. Скоро да сам почео да планирам да напросто седнем и возим се до краја и назад, па шта ушкљоцам, ушкљоцао сам. Кад, виђе врага: урадио сам шта сам хтео још пре пет година, ама слабо је памћење…
И у ствари има све што сам хтео да има. Можда понеки путник?
Ишао сам тада на један од бројних састанака одбора за прославу 40 година матуре (а отад прослависмо и 45), и најзад успео да ухватим аутобус. До најближе станице ми треба скоро 12 минута, а да идем пешке скроз око 40… тако да и није била нека штета она два-три пута кад ми је побегао. Ал’ овог пута сам пошао мало раније.
Почело је са кломпама, старе се већ офуцале на башти, ајд у набавку. Што је у ствари само изговор да мрднем дупе са столице одлепим очи од монитора и изађем мало да видим света. Кломпe? Више нема да се купи. Тј има некакве имитације од пластике, хвала лепо. Обишао све дућане, нема, ај’ на пијацу.
Нема ни тамо. Последњи пут су виђене преклани, а онда је ваљда умро мајстор који прави дрва, тј ђонове. Као да је за целу земљу био остао тај један. Можда и јесте.
Један покушај набавке је замало успео. Колега из фирме, Холанђанин, навраћао овамо па ми је он донео један пар, бирао сам из каталога шта да ми донесе. Испостави се да су шведске, одлично дрво, одлична кожа… али за неку ногу са нижим рисом. Наливао сам их алкохолом и придигао то колико толико, ал’ последња три милиметра никако. Пошто је ђон један комад дрвета, развио бих жуљеве као некад, на тим местима ми је кожа још увек грубља. Хвала, не бих испочетка. Нога балканска, кломпа шведска, свашта.
Ствар се срећно завршила тек годину и кусур касније, нашао радњу Копитарне из Цеља у Врњачкој бањи, легле ко саливене. Но, данас госпоја пазари, ја обилазим она три обућара што раде на пијаци, а понео сам и фоткалицу. Не волим баш пијацу, буде увек исто. Искушењу ипак не одолевам, ово је морало да се шкљоцне.
Нисам имао срца да окидам серију са разним параметрима, човек се тако лепо упозирао да сам само бацио поглед на екранче, направио задовољну фацу, наклонио се и бина лево.
Не знам шта је дућанџија очекивао од ове фотке, ал’ је уредно и без позива сео да позира. Можда сам хтео да снимим овај метеж, да се усредсредим на ове вентиле са зеленим ручицама или неки детаљ међ славинама и међ муфом… јок, кад се човек овако нацрта, фотка мора да изађе овако, нема врдања.
По беспућима интернета су се запатиле разне блентаве идеје. Скоро да би се рекло да баук мема (мемеа? свакако не мима) кружи Мрежом. Мем би требало да је вирална идеја, која се отме свом творцу и чудном брзином се рашири. Та идеја, да постоје такве идеје, се брзо изродила у некакве лоше цртеже или фотке са натписима. Лоши цртежи се вуку годинама јер нико не уме да их затуче; фотке живе по неколико дана.
Једна од тих идеја је да постоји посебан словенски чучањ, тј да Словени једини умеју да чучну тако да се целим стопалом вежу за планету, док је остатку света проблем да им и пета буде на тлу. Морао сам да пробам, и не иде ми баш, мора да сам неки изрод. У ствари ишло је, пре скоро 40 година, над војним чучавцем, у оном посебном стању есембе нирване. За овог момка видим да није баш успео, али се није ни трудио.
Дечко телефонира и ни не покушава да достигне било какав степен смирења; он не тихује. Сео би на било шта, али ничег нема сем бетонских саксија.
Толико о чучњу – јер је он разлог за ову фотку. Чим сам га спазио, одмах ми је прошла кроз главу цела та прича о словенском чучњу. Пошто је ово снимљено из буса док стоји пред семафором, није било превише времена за размишљање, само сам ухватио кадар и шкљоцнуо. После сам се мало разочарао, кад сам при обради приметио да не додирује петама бетон. Ето ни он. Ваљда је то утицај те америчке морнаричке тзв. фризуре.
“Само глина, само глина, све ће да извуче” – Панта Шикља Нафта
Већ сам спомињао како ме опчињава призор осветљених прозора, и како га често шкљоцнем. По правилу, то су неки туђи прозори, негде високо или чак преко долине. Но, никад се не зна у којој игри ћу постићи аутогол.
На таквим призорима ме обично привлачи то индиректно завиривање у туђе животе, кад се види можда само крај лустера или ормана, више ни не треба, довољно је да се зна да тамо има људи. А на овој фотци се баш види да нема никог. Јесам ли скрљао концепт?
Кад је Зоћа пре неки дан писао о Земљи, ветру и ватри, упалила ми се сијалица: па ја сам њих видео уживо!
Прво да мало нацртамо место. Вирџинија Бич је град уз обалу – дакле иде океан, па песак, па низ хотела уз плажу (до отприлике четрдесет друге улице, после иду приватне виле до ушћа), па Атлантска авенија, па Пацифичка, па Балтичка (не питајте за логику, понестало), па онда колико толико нормалне улице.
