После оне ноћи пива, почео сам да пребирам по фоткама које сам снимио по граду у последње две-три године, и схватио да сам помало опчињен тим кривим сокацима и враћам им се често.
Можда је томе крива и навика да у град идем колима, која, наравно, морам негде да оставим, што онда значи да до главне улице не долазим бициклом, шором средом као некад, него управо кроз те криваке. А има ту и радне навике, у један од њих сам неких година ишао на посао.
Ово је иза угла од оне претходне. Место са најужим тротоаром је наспрам жуто осветљене фасаде у дну.
(велика – овог пута препоручујем да се погледа)
Снимљено је са предумишљајем. Ишао сам бициклом до клуба, и понео статив, везан банџијем за пактрегер (тако се то зове и дан данас). После састанка сам кренуо полако и стао где ми се стајало, монтирао канона на статив и онда се патио са изоштравањем. Јер ово је онај руски објектив, јачине 2,0 (стандардни зум је 3,5), нашрафљен обичним металним адаптером без електронике, дакле изоштрава се само ручно. Нешто се ту не слаже и често ми се деси да у тражилу успем да оком изоштрим оно што у ствари није оштро. Буде то оштро, али не тамо где сам ја хтео.
