Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Težina današnjeg priloga je tolika da bi trebalo da vam je dovoljno bar do kraja nedelje.
Anegdota kaže kako je, tamo negde 1971, jedan fan Led Zeppelina uspeo nekako da se probije iza scene posle koncerta, pa čak i da dopre do Jimmyja Pagea. U pokušaju da pokaže svoju posvećenost, brže-bolje je izjavio kako je gitarski rif u “Black Dog” nešto najbolje što je ikad čuo. Jimmy je zamišljeno povukao dug dim iz svoje cigarete, pa samo rekao:
– Meni je očigledno da ti nikad nisi čuo “The Width of a Circle“.
Nije nikakva tajna koliko poštovanje je Mick Ronson uživao među kolegama.
Američki rock’n’roll srednje struje je prepun pravih frajera, ljudi koji su ‘ladni ko špricer u svakoj situaciji, osim kad im je instrument u rukama. Tada postaju zveri. Jednog od takvih naročito gotivim: znate ga dobro i vi.
Budite slobodni da me nazovete subjektivnim, štaviše neobjektivnim, ali uz sav trud koji nije bio mali, a mi nije bilo teško da ga uložim, ja nisam uspeo da pronađem ni iole slabu tačku u karijeri tog mangupa. Najzad, Joe Walsh je čovek kojeg ne interesuje mnogo šta ćete misliti o njemu, a neka moja detektivska naglabanja njegove fonografije dovela su me do zaključka da je reč samo o trenutku u kojem bi on objavio nešto, kada je zbog nekog lokalnog konteksta bio trenutno omiljen ili neomiljen, pa bi ga dežurne kritičarske zamlate podigle u nebesa ili otresale kao blato sa cipela.
A za sve to vreme, čovek bi svirao kao da ne postoji sutra, a tu muziku promišljao i stvarao kao da je došlo krajnje vreme da neko zasuče rukave i pokaže svetu kako se to radi.
Jedan lik je ispod ovog klipa na Cevki napisao komentar: “Ne zaboravite da dišete.” To upozorenje je bilo na mestu.
Za početak, nema tu šta veliko da se priča. Pustite ovaj video, pojačajte glasnoću zvuka, a ako osetite potrebu da đuskate, slobodno ustanite sa stolice i zanjišite kukovima.
A onda, kad budete drugi put gledali i slušali, pokušajte da se setite kad ste poslednji put bili svedok tolikog gitarističkog kapaciteta u jednom snimku.
A šta tu ima da se priča? Uzmeš gitaru i zaprangijaš… Osim činjenice da to baš i nije tako lako, ako želite da opstanete na tržištu i usput sačuvate zdrav razum.
Odavno se pitam kako da pristupim ovoj pesmi, sa sve kič-prologom, ne bih li je objavio ovde, a baš me je žuljalo da to uradim. Onda sam ukapirao da postoji samo jedan način.
Samo trenutak…
E, tako i nikako drugačije. U čelo. Kao što treba da bude sa prangijaškom muzikom.
Ovakvo sviranje ne pada s neba.
O gitaroškim bogovima napisali smo veliki broj tekstova. Svako od nas se trudio da detaljno obrazloži zašto neki muzičar zaslužuje taj epitet, pokušali smo da raskrinkamo lažne bogove i komisijski utvrdili da ne može da postoji samo jedan. U našem Panteonu sedi ih više, a svako od nas proglašava vrhovnog u zavisnosti od sopstvenog ukusa.
Boginje gitare do danas nismo razmatrali. 
Radi političke korektnosti i zbog opasnosti da nas neko od čitalaca ne proglasi mizoginima, nije loše da otpočnemo sa kanditaturom za boginje. Moj predlog je Kaki King.
Što ti je čovek prokletinja. Hteo bi sve da zna, pa onda upadne u stupicu plitkosti, jer dan je uvek prekratak. Kako sam se samo ogrešio o ovog čoveka…
Ova rubrika ne bi trebalo da se bavi ličnošću autora teksta, osim po nekoj pričici ili anegdoti koja pokriva atmosferu i daje novu dimenziju muzici koju slušamo. Ovog puta je drugačije: uz opasnost da se ovo pretvori u posipanje pepelom, moram da se suočim sa činjenicom da ne samo da sam propustio da blagovremeno upoznam opus jednog značajnog muzičara, nego sam ga jednom prilikom i ocrnio bez suvislog razloga.
Ali prvo šakom u čelo.
Nemam kud.
Ko bi to mogao da zaboravi? Kovao se komadić istorije rokenrola i bili smo toga svesni na neki predivan, naivan način. Dečačke godine.
Dakle, bilo je proleće 1978, život je bio lep tih godina, “Sultani svinga” su osvojili radio stanice i top-liste. U nekom omladinskom časopisu, neki mnogo pametan lik je tvrdio da je pesma nesumnjivo veličanstvena, ali je nastavio sa tezom kako je to čudo za tri dana, kako ćemo ih zaboraviti do dogodine, kao i stotine pre njih i posle njih. Evo, videćete kad se na jesen pojavi album – reče kritičar i ostade živ.
U, ala se taj zajeb’o…
Sad zamislite klinca od upravo navršenih trinaest godina, već opsednutog velikim hitom grupe Dire Straits, obaška već najarcanog željom da osvoji tajne gitare, koji čuje prve tonove prve pesme na prvom albumu prve grupe čijem rođenju je pola godine ranije bio aktivni svedok.
…Mada sam ja sasvim siguran da hoće. Svaki njegov album je muzički ekvivalent oluje, grmljavine, ima tu maličak i zemljotresa. Ako ne verujete, slušajte ovo:
Ne, ne: sačekajte do kraja. Nikad ne sudite o muzici Richarda Thompsona dok ne čujete celinu.
Iako je vreme ludovanja za “najvažnijom sporednom stvari na svetu” i naslov ovoga priloga sugeriše nešto vezano za fudbal, odmah ću da vas razočaram: ništa od svega toga. 
Samo se naslov ove pesme zgodno namestio, kao korner… 
Neki moji drugari su skloni da forsiraju preporuke raznih gitarista, naročito onih prangijaša iza kojih leti perje ili onih koji po njihovom mišljenju imaju “nešto posebno”, pa se prilično začude kad naiđu na moju potpuno hladnu reakciju. Ne osećajući potrebu da se pravdam zbog svog stava, a znajući da većina nije izložena muzici u tolikom obimu koliko je to meni normalno, puštam ih da misle šta hoće. No, jedan mi reče: “Ostario si: nekad si sekao vene na ovakvu muziku!”.
Na stranu što zbilja ima one muzike za kojom sam nekad klicao, a danas sam ravnodušan jer sam je prerastao, a naročito što baš u slučaju primera koji je prethodio toj izjavi nikad nisam voleo takvu muziku (posredi je bio Joe Bonamassa, plastificirani gitarski heroj koji nikad neće imati moje poštovanje), malo sam se zamislio nad tom konstatacijom: zaista, ko su gitaristi koji pobuđuju moju pažnju? Recimo, ima li u mlađoj generaciji ikoga osim Dereka Trucksa da je uspeo da zadrži moju pažnju?
Nedavno me podsetiše na ovog dečka: o, da! Zapisao sam fusnotu da se njime pozabavim, pa kako sam zapisao, tako sam i izgubio belešku. Zaboravio sam: podsetnik u kalendaru je jedino mesto koje čitam svakodnevno…
