Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Amerikanci obožavaju akronime, pa je meni zapalo da odgonetnem šta to znači VAST. Današnja tehnologija nesebično pomaže (VAST je, po zamisli autora, Visual Audio Sensory Theater) što je veoma ambiciozan pristup stvaranju muzike, a rezultati koje je postigla grupa ovog imena je… Recimo, problematična.
Tako je uvek kada jedan čovek preuzme sav teret na sebe.
Počinjem da verujem da živim u vrlo raspevanom komšiluku. Iako sam moje muzičke aktivnosti sveo na najmanju moguću meru (retko uključujem onih 2x350W da mi nova upravnica zgrade ne bi lupala na vrata i pisala prijave), moj komšija iznad kao da ne mari za nova pravila ponašanja u zajedničkom domu. Čini mi se da se ponovio pojačalom pa me već nekoliko sati voza od Santane do Smaka, ne preskačući onaj poznati rif Deep Purplea koji znaju svi gitaristi. Ne znam šta će mu reći komšija iznad njega, koji je sklon starogradskoj muzici i odličan pevač. Tek, da konstatujem, preseo mi je ručak.
Da se nekako spasim, nabacujem sluške i tražim folder sa pristiglim albumima.
U rock’n’rollu postoje neki tihi velemajstori koji se ponašaju kao da im nije stalo do osvajanja scene, sticanja velike popularnosti ili nametanja svog sadržaja. Umesto toga, oni svoj svirački talenat najčešće upošljavaju kao radna snaga za potrebe drugih, a autorski kapacitet raspoređuju u hedonističkom tempu, nudeći se neiskvareni, onakvi kakvi su. Ako i ne steknu veliku popularnost, takvi ljudi najčešće stiču nešto mnogo vrednije i trajnije: iskreno poštovanje onog dela publike koji je prepoznao taj majstorluk.
E, takav je čovek čiju muziku danas slušamo.
Money won’t help you to win a new look at things
Loving can bring you down so you fall
Then why do you still try to get up at all
Your good and bad side showing through
Problems are a part of you
Među mnogim frazama izrečenim o muzici, pogotovo kada je reč o izraženo autorskim radovima, poznata je ona koja kaže da se muzičar ne dokazuje svojim prvim, već drugim albumom. Verujem da tu ima dosta istine: više puta do sada, pokazalo se da su neki u jednom času izuzetno popularni muzičari zapravo igrali na jednu kartu i da posle početnog uspeha nisu imali više šta da pokažu. To se ponekad završi kvalifikacijom one hit wonder, mada ja imam običaj da kažem da je reč o sindromu one trick pony.
Ali, nećemo danas o njima: te slučajeve pominjem samo zato da bih bolje istakao hrabrost onih koji su ispravno pretpostavili da će uspeti čak i ako ih publika ne primi blagonaklono kada sazna šta se nudi u drugom autorskom radu i pod kojim okolnostima se taj materijal nudi. Jedan takav primer će kroz nekoliko dana obeležiti četrdesetu godišnju od izlaska, što je odlična prilika da ga se prisetimo.
Elem, danas pričamo o albumu Please Don’t Touch (1978), drugom solo radu koji je bio prelomna tačka u karijeri Stevea Hacketta.
Bila je zima 2010. Stiže mi mail od kolege s posla, u njemu kaže: “Jesi li čuo? Na leto dolaze Eric Clapton i još jedan u Beograd! Znam da Claptona voliš, pa da te pitam – hoćeš li ići na koncert?”. Moj odgovor je usledio odmah: “Sedi, jedan. Kao prvo, ne dolaze Clapton i još jedan, nego Steve Winwood i još jedan, ni taj nije loš. Kao drugo, mene se za takve koncerte ne pita hoću li ih pohoditi, nego kad sam kupio karte i koja mesta sam već odabrao.” Nije se čovek naljutio, dabome, pogotovo nakon što sam mu dao par naznaka na proveru, što je uključivalo i špil linkova na Cevki gde je mogao da čuje šta treba, pa i da se počeše gde ga nije svrbelo.
Zajednički muzički rad Erica Claptona i Stevea Winwooda je nevelik, ali izuzetno važan. Međutim, postoji nešto još važnije, a posledica je tog susreta.
To je uticaj Stevea Winwooda na muzičko i, naročito, autorsko odrastanje Erica Claptona. Taj uticaj je bio ključni u karijeri velikog gitariste i mogao je da se čuje sve dok nije prevagnuo uticaj J.J. Calea i onog stila koji smo kasnije nazvali Tulsa sound.
I’m slick as a dealer in a green eyeshade
Aces up his sleeve and he’s not afraid
The mayor and his uniformed monkeys have been well paid
Odavno se kanim da vam ukažem na čoveka koji nam nekako uvek prolazi ispod radara. Bruce Cockburn (čita se ‘Koburn’) je kanadski folk-rock virtuoz na gitari i spada u onu klasu muzičara za koje imam običaj da koristim frazu “zbunjuje me”. Da bih vam objasnio zašto tako mislim, moraću tu misao da razložim na proste činioce. Ali, da ne zaboravimo najvažnije: muziku.
Možda već slutite šta sam hteo da kažem, zar ne?
Ako nemate ništa protiv, ovo nedeljno popodne ćemo utrošiti na rekonstrukciju ne baš tako redovnog podlistka rubrike čiji nezvaničan naslov glasi “Zašto, o zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan“. Imamo za tu potrebu nekoliko prvoklasnih kandidata koje stalno držimo u rukavu, a tek ponekad ističemo u prvi plan. To su, najčešće, oni muzičari za koje kažemo da su van kategorija, što znači da nema svrhe porediti ih sa bilo kim drugim.
Jedan od tih ljudi je i Richard Thompson, naš stari znanac.
Danas bih, pak, hteo da zastanemo na čas i osvetlimo i druge aspekte muzičkog dela tog majstora, a ne samo one koje ima u prstima.
“A šta ti imaš protiv Susan Tedeschi”, upita me poznanik, “pa ona je sjajna pevačica, a nije loša ni sa gitarom”, reče. Slažem se sa izrečenim konstatacijama o kapacitetu dotične. Štaviše, ima tu simpatičnog materijala. A negde sam o njoj pročitao “kada zapeva Susan Tedeschi, možete čuti kako se zvuk valja od Misisipija na jugu do Čikaga na severu”.
Sve je to u redu. Ali, kriva mi je nešto, i to mi je mnogo kriva. Kriva mi je što je kategorija blues-rocka, hibridnog žanra u kojem dominira odlična gitarska svirka, praktično izgubila najbolje što ima, a preko dvadeset godina smo čekali da se takav baja pojavi. Kriva mi je što ovog više nema:
A taj greh se ne može tek tako oprostiti.
