SteciÅ¡te onih koji umeju da Äitaju izmeÄ‘u redova
Dok raduckam po kući, obiÄno pustim da mi u pozadini svira Radio Paradise, koji percipiram krajiÄkom sluÅ¡nog aparata. I ne obraćam preteranu pažnju na ono Å¡to emituje. No, ludi Bill ima obiÄaj da mi neoÄekivano nabaci neku pesmu iz korne koja mi dirne živac, pa mi niÅ¡ta drugo ne preostaje nego da privremeno batalim posao i pogledam u plejlistu kako bih zabeležio pesmu koja me je ÄaÄnula i kasnije se navratio na nju.
Tako bi i ovoga puta.
Zajedno sa Bobom Marleyjem i Bunnyjem Wailerom, Peter Tosh je bio kljuÄna figura u grupi The Wailers viÅ¡e od decenije (1963–1976). Niko ne zna koliko bi dugo trajalo njihovo prijateljtvo da se muziÄki biznis nije umeÅ¡ao u celu priÄu. Kako je globalna popularnost reggae muzike sve viÅ¡e rasla poÄetkom sedamdesetih, tako je Marley, zahvaljujući marketingu, postajao njena centralna figura. Wailer i Tosh su, jednostavno, marginalizovani, iako su bili autori nekih od kljuÄnih pesama grupe.
Å ta im je ostalo sem da krenu sopstvenim putevima.
Onomad sam po ko zna koji put naiÅ¡ao na naslove u kojima se pominje Sinead O’Connor. ViÅ¡e nemam stomak da Äitam tekstove koji se nalaze ispod njih jer mi je muka od prepisivanja gluposti koje se množe neverovatnom brzinom i tabloidiziranja njenog nesrećnog života i zanimljivog muziÄkog opusa.
Nije ona nesrećna zbog toga što pravi gluposti, već pravi gluposti zato što je bolesna.
