SteciÅ¡te onih koji umeju da Äitaju izmeÄ‘u redova
Strpljenje. Strpljenje kao takvo.
IzaÅ¡ao sam u dvoriÅ¡te sa aparatom u rukama u Ävrstoj nameri da uhvatim ili munju ili pticu u letu. I dok sam se ja tako divio oblacima, proÅ¡li su neki golubovi, pa sam ih promaÅ¡io. Olako sam shvatio zadatak: trebalo mi je preko dvadeset minuta da uopÅ¡te neÅ¡to uhvatim u objektiv…
Da se vratim jedan korak…
Iskreno da vam kažem, da se nije desila kiÅ¡a sa komadićem mini-oluje u nedelju popodne, ne bih se vratio ovoj subotnjoj fotografiji. Bio je ovo moj prvi izbor za fotku dana za 6. jul, ali je u poslednji Äas presudilo to Å¡to sam se navadio da uhvatim one kapi kiÅ¡e… A zapravo sam hteo da vam pokažem ovo:
A onda je tresnula kiša…
Fotografisanje kiÅ¡e mi je postalo opsesija. Otkrivam i koristim tehnike da snimim kapi kako treba, već znam i Å¡ta treba da uradim u postprodukciji. Kad je proÅ¡log popodneva poÄela kiÅ¡a, istrÄao sam na terasu i naÄinio par snimaka…
Velika maÅ¡ina sa velikim Äeljustima…
PeÅ¡aÄka zona u centru Kikinde je jedna od malobrojnih stvari kojima se moja varoÅ¡ može pohvaliti. MeÄ‘utim, mora neko da pokvari sliku. A ko će drugi, nego komunalne službe, radeći u nevreme…
Igra ranog jutarnjeg svetla…
Äavo da me odnese, ne mogu da se naviknem na pojavu, ali to je tako: posle nekoliko nedelja života pod preciznom satnicom, budim se rano ujutru. Dovoljno rano da se hvalim, dovoljno prerano da mi bude otužno. Ali ustanem, ne oklevam, jer imam posla.
I tako, jutros uhvatim jedan Äudan ugao svetla iz otvorenog prozora, istog onog kroz koji ponekad gledam kako sviće. OÅ¡tro jutarnje sunce se poigravalo na suprotnom zidu i ja sam naÅ¡ao da je to vredno beleÅ¡ke.
Drvo protiv antene.
I tako, iÅ¡ao sam nekim poslom do grada u predveÄerje, pa poneo fotoaparat sa sobom. Za svaki sluÄaj, kao nekad kad nisam napuÅ¡tao kuću bez sprave. I valjalo je: pažnju mi je privukao detalj na vrhu jedne od dve najružnije zgrade u mojoj varoÅ¡i – nedaleko od grozda tanjirastih antena, raste jedno drvo.
Zapis o prolaznosti.
Na ulici, pred komÅ¡ijinom kućom, odmah do naÅ¡e ćuprije, odnedavno se nalazi panj Å¡ljive koja je morala da zavrÅ¡i karijeru zbog bolesti. Gledam u taj panj skoro svaki dan otkad je Å¡ljiva poseÄena, pa sve mislim da prouÄim njegovu teksturu.
Jeste, vraćam se. Luđi nego ikad. Imaćete muke sa mnom.
Prvu fotku u novom ciklusu “jedna na dan”, trećem po redu, objavljujem pre rekapitulacije pod radnim nazivom “365 godiÅ¡nje – Å¡ta sam nauÄio”. NauÄio sam mnogo, ali najveća pouka je da treba raditi, biti strpljiv, razmiÅ¡ljati i produbljivati znanje kroz potragu. To je jedini naÄin za guranje napred. I nema druge: tri meseca je previÅ¡e pauze. Krećem u novi ciklus.
Kad smo kod guranja napred, znao sam već iz koje sesije će iskoÄiti prva fotka. Ne zato Å¡to istražujem granice kiÄa (Å¡to zbilja radim) nego zbog paradigme jurnjave.
I tako obrnusmo i drugi cajger…
Sve Å¡to sam znao kad sam zgrabio fotoaparat i krenuo u Å¡etnju beÅ¡e da fotka mora na neki naÄin da bude posebna, simboliÄna, takva da ju je lako upamtiti. Uostalom, red je: isterati ceo ciklus forografija kroz godinu dana, izvinite, nije mala stvar. Krenem tako ulicama, nogu pred nogu, dok je grmljavina u daljini najavljivala da neću daleko stići; no, bo sam reÅ¡en i da pokisnem, ako treba, samo da naÄ‘em tu fotku.
Nisam dugo Äekao na priliku. Negde već u petnaestom minutu, naletim na mesto koje sam potpuno zaboravio; a i da sam se setio, ne bih verovao da je grafit joÅ¡ živ…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (366): 31. mart 2013. – kraj ciklusa!”
TipiÄan sindrom: joj, Å¡to nisam ovo; joj, Å¡to nisam ono… E, pa sad je kasno. SaÄekaj sledeći ciklus.
Pre neko veÄe, zateknemo se kod poZZdravljaÄa i Cicike u gostima. RaÄunar u uglu ukljuÄen, svira Radio Paradise sa njega, a screensaver, ni manje ni viÅ¡e, nego rndaljka mojih fotografija iz projekta “jedna na dan“. Iskakale tako fotke i nove i stare, pa iskoÄi jedna staaaara. I kako sam je ugledao, tako sam sebi rekao “moraÅ¡ ovo ponovo”.
I tako dođoh do pretposlednje fotografije u drugom ciklusu.
