Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Taman da izvedem jednu probu pa izaberem fotku dana odatle, namesti se neka druga fotka ispod koje kao da je neko napisao “to je to”…
Izašli smo u vožnju van grada, da malo ohladimo glave promajom pod otvorenim prozorima. Najzad sam se dao u testiranje polarizacionog filtera, a usput sam odradio i prvu ovogodišnju sesiju u polju suncokreta. Nije baš tako očigledno šta je filter ovde uradio (vidi se lakše na onima gde je nebo vidljivo). To izgleda ovako:
Danju je toliko toplo da mi se ne mili da izlazim. A noću ne mogu da slikam… Čekaj: mogu.
No, svakako sam hteo da dokumentujem privremeno stanje na terasi, izgled nakon što sam skinuo stare daske, a pre montaže novih. Uhvatio sam aparat u ruke i štriknuo nekoliko fotki onako sirovo, iz ruke. Uz zrno obrade, tek da ispravim neke nepravedno propuštene sitnice, odabrana fotka ispade ovako:
Oprema je najzad kompletirana. Posle više od tri meseca.
Posle ko zna koliko peripetija, neuspešnih zakazivanja i omašenih prilika, u danu koji je za nom najzad sam nabavio polarizacioni filter, poslednju vitalnu komponentu optičkog dela mog foto-sistema. Čemu to sokoćalo služi i kako radi, biće predmet posebne priče. Uglavnom, za početak je dovoljno to što sam bio u prilici da uporedim svetlo sa i bez tog filtera; prava upotreba sledi ovih dana, kad uspem da postignem… A taj kvazi-test je izgledao otprilike ovako:
Tek kad načinim ovakvu fotku, ama i spontano, setim se koliko sam nekada patio što ne mogu da izvedem baš takve fotke…
– Nemam ništa za fotku dana – rekoh Vladanu večeras, dok smo išli ka mestu na kome je našao konak.
– Pa šta ćeš? – upita me on.
– Pojma nemam. Možda uhvatim Marinka i tebe u kompromitujućoj situaciji.
Sat vremena kasnije, dok smo pili crno točeno na terasi kafea “Max”, igrao sam se fotoaparatom u pokušaju da uslikam plamen sveće kroz crveno staklo. Nisam ni primetio da je Vladan drndao svoj telefon dok sam to radio. Uglavnom, jasno me je čuo kad sam uskliknuo “Imam je!” i znao je na šta mislim.
Jedna iz arhive. Čekala je na priliku poput ove…
Ama, dan je prošao u ovom i onom, bez fotoaparata, a posle podne put za Beograd, veče na predstavi Cirque du Soleil, prvi deo noći u povratku kući… Dok sam vozio, setio sam se jedne fotke koja je ostala negde u prikrajku. Elem, negde sam čitao o tehnici fotografisanja odšrafljenim objektivom. Prosto, skineš objektiv, pa ga samo nasloniš na mesto , poželjno pod malo kosim uglom. Aparat izgubi automatiku, nema pojma koliko je blenda otvorena (otvorena je skroz), pa dobijete nešto što bi moglo da se podvede pod apstraktnu fotku. Manje apstraktni rad izgleda ovako:
Dokon pop jariće krsti… Mada, i ja bih to radio da sam zgotovio ispitni rok.
Elem, Ana je završila junski ispitni rok, primećujem da je zadovoljna rezultatom i sad je potrošila nekoliko dana da prikoči malo. Sve čekam kad će da je uhvate pudravci da radi nešto, pa je razrešenje došlo pre dan-dva, kad me je pitala da li imam šarenog kartona koji mi ne treba… A u celom tom zamešateljstvu, nastalo je origami-mače za koje sam tek tokom popodnevne foto-sesije saznao da se zove Purki.
Dobio sam jedan sasvim ozbiljan zadatak: ako uspem da ga izvršim, možda ću biti unapređen u zvanje džed… ovaj, nindže…
Razgovor između mog sinovca Marka (onog što se rodio 6.6.6. pa moram lepo sa njim) i mene:
– Čiko!
– E!
– Evo ti jedan šuviken!
– Šta će meni šuriken?
– Pa da ga čuvaš četvnaest dana!
– A zašto?
– To ti je zadatak!
– Zadatak za nindže?
– Da!
To mu je bilo smešno. Ostavio je šuriken na stolu (tek posle sam saznao da je spremio po jedan za ninu i Anu) i odmaglio u neki novi letnji pohod po dvorištu. A meni ostade šuriken na čuvanje:
Stara tema, nova izvedba.
Računam da sam dužan: valja mi da ispitam priliku sa nekim motivima koje sam iskušavao ranije. Utvrđujem da je to ponekad znatno lakše, recimo kad je reč o svetlu; a ponekad je prilično teže, i to posebno kad je reč o kompoziciji sitnih predmeta. Pade mi na um (pademianum, što bi govorili neki stari sezamovci) da probam sa motivom pogleda kroz cvikere. Nije mi se dalo da pravim neko posebno uređenje motiva, jer sam bio umoran k’o pas; hajde samo da iskušam šta se može, pomislih. Napravio sam malu sesiju za probu, a svako saznanje smatram korisnim. Ispade ovako.
Opet omot za bombonjeru? Nisam mogao da odolim…
Pokušavao sam nešto sa polumesecom, pride nešto sa noćnim scenama na ulici i dok sam se vraćao u kuću, uočio da oko vitražice na staklu ulaznih vrata postoji “prirodna” vinjeta. Nisam odoleo, nego sam štriknuo par komada. Ispade zanimljivo, pogledajte:
Zaboravih jednu reportersku. Taman se namestila kako treba za ovo veče…
U subotu uveče, zapravo, beše i veselo i intenzivno – u dobrom društvu provod nikad nije loš. A između klope u Radničkom domu i točenog crnog u Maxu, prošli smo kroz dvorište Kurije, gde je nastupao Neša Galija. Iskoristio sam prigodu da slikam po kilavom svetlu ne bih li skontao šta mogu da dobijem u takvim uslovima. I evo jedne od uhvaćenih fotki.
