Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Malo kasnim sa objavljivanjem, što je predmet više sile. Važno je da nisam kasnio da uhvatim scenu.
Jučerašnje popodne i veče smo proveli u veselom društvu na Tisi. Bilo mi se baš osladilo da lovim promene svetla kako sunce zalazi i slikao sam istu scenu svakih desetak minuta tokom možda dva sata. Upornost se isplatila i evo poslednje fotke u tom nizu:
Da kompletiramo scenu.
U danu koji je za mnom nisam bio lenj da fotografišem, nego su nastale fotke odveć privatnog karaktera, pa ne bih da vas davim njima. Umesto toga, uzimam fotku koja je bila kandidat broj dva iz sesije koju sam predstavio juče – ovog puta bez šarmantnog foto-modela sa kojim sam imao čast da sarađujem. Evo tornja opštinske zgrade u Kikindi, ovog puta bez lomova kao na onoj ranijoj ili bez mutnosti kao na jučerašnjoj fotki dana.
Ovog puta, na redu je jedan od mojih omiljenih foto-modela…
Daša je predškolac, pa je mnogo važna i radosna; sreli smo se na trgu neposredno nakon što su joj roditelji kupili prvu školsku torbu; to je događaj koji se dešava jednom u životu. Dok smo kafenisali sa Dašinim roditeljima, gledao sam da mi ne pobegne svetlo iz sutona. A pošto sam poneo samo objektiv od 50 mm, trebao mi je neko ko će stati pred njega. Bolju osobu nisam mogao da poželim: ona voli da mi bude model. Lepo je sarađivala sa mnom i rezultat nije izostao:
Isprobavam novu pozadinu; nešto je tamnija od prethodne. A dinje su i dalje žućkasto-zelenkaste.
Reče Jasna “jaooo, pa ja sam kupila dinju!”. Kako je rekla, ja sam zgrabio fotoaparat u ruke i značajno je pogledao. Posle par prikladnih rečenica u kojima je došlo do komparacije između mene i nekakvih monstruma, shvatila je moja draga da sa ludom nema velike diskusije, isekla tri kriške, jednu uzela za sebe i potom pobegla glavom bez obzira. A rečena dinja i dve pretekle kriške ostadoše na crvenoj tacni… Nisam časio časa, namontirao sam objektiv 50 mm, otvorio blendu na f/1.8, pa opal’. Između ostalog, ispade i ova:
Još jedna tema oko koje se kanim već godinu dana…
Još odavno sam video kako se od jedne fotke pravi kolaž: posebno je uspešno kada se primeni nad fotkom neke zgrade, mosta ili sličnog građevinskog objekta. Ukoliko je polazna fotka dovoljno jaka, postoje načini da se simulira slika koja izgleda kao da je sastavljena od više malih. Držao sam to u glavi manje-više stalno, a li bio sam lenj da zasučem rukave. Pošteno da priznam, nisam toliko ni vešt u radu sa maskama, slojevima za podešavanje u Photoshopu, pa sam izbegavao da se pravim pametan… A onda sam prethodnog jutra, prelistavajući fidove u Google Readeru uz prvu kaficu, naišao na how-to prilog na blogu časopisa Digital Camera World koji opisuje varijaciju tehnike simuliranog kolaža (zapravo, simulaciju kontaktnih kopija). Nije bilo druge nego da pokušam i sam… Tačno sam znao koja će to fotka biti: jedna koju sam ulovio tokom šetnje u zlatni sat na gradskom trgu u Kikindi prošlog maja. Evo rezultata:
Baš kad pokušavaš, onda ne ide. I čim se opustiš, tema se sama namesti…
Tokom ovog užasnog dana, nekako sam preživljavao u usporenom ritmu i stanju stalne vrtoglavice. Znao sam da sleduje stota fotka dana, ali nikako mi ništa nije padalo na pamet. Kako je dan odmicao i pretvorio se u kasno veče, mislio sam stalno kako da imam još vremena… Vremena… Vreme!
I uto se setim jedne teme o vremenu koju sam u prethodnom ciklusu izveo kao produženu ekspoziciju. Tada sam pomislio kako bi bilo zgodno imati neki bolji raspored parametara svetla… E, pa tako i bi: poigrao sam se drugim časovnikom, opet sa dugim ekspozicijama.
Opet me klima zeza. I opet nedeljom, kad ne mogu da reagujem. Fotka je nastala u poslednji čas…
Sve u svemu, u subotu uveče sam organizovao krečenje trpezarije. Da, dobro ste čuli. I šta vas briga kako mi provodimo subotu veče. 
Ama, kad se sabere, nema ni dva sata posla, tako da je ujutru samo valjalo videti ima li šta da se popravi. Bilo je na par mesta i to je bila jedinstvena prilika da dokumentujem radove:
Sledi fotka iz arhive sa nedavne sesije. Mislim da veću fotku do sada nisam turao u ovaj projekat…
Dan je bio malo lakši za disanje, pa smo iskoristili to da predveče okrečimo trpezariju (živele instant-metode), što u kombinaciji sa laganim danom odmora nije slutilo ni na kakvu foto-sesiju. No, to je značilo da na red dolazi zicer od srede. Bili smo do crkve Arača, a samo sam uživao u zlatnom satu do te mere da sam čak i neke panorame izveo, poput ove:
Teško žabu u vodu naterati.
Zove me poZZdravljač i veli da je uzajmio od drugara vikendicu na banatskoj strani Tise, odmah pored bivše skele u Padeju. Ajd’ naiđite, tamo smo celog vikenda, reče. Kako je prošlo radno vreme, spakujemo se, pa pravac Padej. Usput utovarimo štogod mesa za roštilj i malo crnog piva, taman da ne ostanemo gladni i žedni; na stranu bavljenje oko vatre, to je socijalni događaj koji mi je zanimljiviji od jedenja. 
Nisam bio načisto hoću li uhvatiti šta zanimljivo kao fotku dana. Uvek spreman za dobro svetlo, uspeo sam da ukebam jednu (i samo jednu) fotku vrednu deljenja. Evo je:
Mogu ja sad do mile volje da pričam kako sam baš tako hteo, ali lagao bih kao pas. A ja ne volim da lažem. Poenta je u tome da može i tako…
Kada smo završili boravak u zoni Arače, krenuli smo lagano uskim atarskim putem ka kolima. A u bankini čičak. Ko bi odoleo: čučnuo sam, što mi zbog ove lubenice iznad pojasa teško pada, i štricnuo nekoliko snimaka.
