Tag: jedna na dan

Ponekad se prosto razvije i dalje od onog što si procenio. Samo je pitanje hoćeš li ga uhvatiti ili nećeš. Uglavnom se ne desi. Večeras se desilo.

Dan je bio od onih ludih, kad je stotinu tema napravilo preveliko rasipanje pažnje i koncentracije, pa sam pogubio konce. Tek u kasni večernji sat sam smirio loptu; a tada sam zamislio da napravim jednu scenu po motivima fotke koju sam video na portalu koji pravi pregled najboljih fotki dana na mreži Google+.

Naravno, sesija je otišla u nekom svom smeru, a posebno sam pošašavio tokom obrade, kad sam pokušao da dam notu apstraktnog sceni kojom sam bio zadovoljan… Mnogo pričam, evo fotke, pa vidite sami:

Dozvolite mi zrnce neskromnosti: ovo je nešto od najboljeg što sam ikad slikao. Kako god, rado bih održavao ovakav stil i ova fotka će ostati i kao beleška za nalaženje parametara u budućim sesijama, sa nekim drugim objektima, jer ovo je tehnika kojoj ću se definitivno vratiti.

Mogu da vam ispričam šta sam uradio da bih dobio ovo, ali imam utisak da bih banalizovao stvar. Kako god: mišn akomplišd.

Idemo dalje, nakon što sam se par dana vrteo oko opreme. Na redu je glavni objekat te teme.

Sad, mogao bih ja da predložim da pogodite zagonetni predmet, ali nećemo preterivati.

Ovo je moj Orfej (gitara se zaista zove Orfeo), akustična gitara koju imam od 1983. godine; doneo sam je iz polarnog kruga tog leta.

Odavno sam se kanio da fotografišem svoju gitaru; da me đavo nosi, među nekoličak desetina hiljada uskladištenih digitalnih fotografija, imam jedva desetak sa gitarom (i to na kojima sviram). Imao sam zamisao o nekoliko krupnih planova i nekoliko perspektiva, ali problem je u tome što nemam dovoljno velik improvizovani studio da bih to izveo lako; prilično sam se namučio tokom sesije – dok sam našao neutralne uglove u neposrednoj okolini, dok sam ulovio sve kako sam zamislio, direktno ili uz pretpostavku kasnijeg isecanja… Na kraju, tokom trijaže sam našao nekoliko kandidata kojima sam zadovoljan, a odabrao sam ovu tek tako, bez osobitog razloga. Možda sam mogao malo da ohladim tu dominantnu boju, ali dobro je i ovako. Mišn akomplišd.

Nastavljamo sa istraživanjem zagonetnih predmeta. Ne bojte se, neće biti tako teško kao ono preslišavanje pred Novu godinu.

Evo još jednog zagonetnog predmeta. Ama, i da ga nikad niste videli, očekujem da biste mogli da pretpostavite šta je i čemu služi.

I dok vi tako pogađate, ja sam malčice istraživao senke, uglove, boje… Posebno sam se igrao opcijom ispravke perspektive: zanimalo me je da li bi realno išta značilo da ispravim taj stojeći element promenom ugla i namenskom distorzijom. Utvrdio sam da mi ne znači ništa: ako gledam u to odozgo i ako je uspravni element van centralne tačke, tada je normalno da postoji takvo iskrivljenje. Minimum bi bio postignut kada bi se kadriralo žižnom daljinom od 50 mm (mislim na ekvivalent lajka formata), koji uglom odgovara pogledu oka; ovaj ugao je nešto širi i zato je distorzija jača; no, trik je i u tome što distorzija pomaže utisku dubine. A to je već relevantno. Naučio sam nešto večeras, što se nije desilo odavno; mišn akomplišd.

A sad mala igra sa zagonetnim predmetom. Ovo mi neće uspeti jer većina redovnih posetilaca ili zna ili naslućuje šta je ovo. Ali ajd’, nema veze…

Dakle, hajde da ispitamo stvar. Na slici se nalazi zagonetni predmet. Vaš zadatak je da kažete kako se taj predmet zove i čemu služi.

Sad bi trebalo da izjavim i nagradu prvom ko pogodi, ali nikako ništa da mi padne na pamet…

U međuvremenu, ja sam zapravo iskušavao jednu tehniku izvedbe sepije prema preporuci koju sam video na jednom blogu. Nisam bio bogzna koliko uspešan sa kontrolom senki, pa baš i ne smem da kažem da je mišn akomplišd.

A opet, nije tako ni loše. Glavni trik u ovom slučaju je taj što je ovaj predmet monohromatski i u prirodi, pa nema gubitaka. Dobar trik je i da podmetnete podlogu u nekoj intenzivnoj boji, takvoj da ona ne postoji na glavnom predmetu, pa da izbacite tu boju; Lightroom omogućuje da to izvedete za nekoliko sekundi. Isprobao sam i to, onako usput, ali na drugoj ekspoziciji. Znaću za sledeći put.

Mogao sam ja sinoć da okačim fotku, ali… Tako je lepo odmarati se od moranja, bar na kratko. Pa makar to bilo i kvazi-moranje.

Da ne bih nervirao sebe i druge obiljem na božićnoj trpezi, izbegao sam da fotografišem taj sadržaj… Ma, lažem. Reč je o tome da znam koliko je teško napraviti dobru fotografiju hrane, ama u bilo kom vidu. Patio bih se da izvedem fotke onako kako nalazim za shodno, pa nisam ni pokušavao.

Umesto toga, prisetio sam se onog ježa; slikao sam ga nekoliko puta poslednjih dana, dvaput i objavio (ovde i ovde). Uvek se nalazila neka zanimljivija fotka, pa ga nisam stavljao u prvi plan. Do juče, kad sam skontao šta je Jasna mislila kad mi je rekla “jež nije izdržao”.

Ama, izdržao je, samo što ima frizuru kao onaj profesor iz “Povratka u budućnost”. Evo:

Boje su u distorziji: realno, žito je već požutelo (tu gde se na ovoj fotki vidi bela boja), ali mi je prilikom igranja baš ova obrada ispala najzanimljivija, jer naglašava teksturu. Ovo je poslednja fotka božićnog ježa; mišn akomplišd.

Tradicija u familiji se poštuje.

I tako, Badnje veče smo proveli kod Jasninih roditelja. Uslikao sam jedan mali aranžman na jednom stolu.

Ako obeležavate, onda: mir božji, Hristos se rodi! Ako ne obeležavate, želim vam mir, svakako. Mišn akomplišd!

A da bi božićni mišn bio akomplišd, fotka dana za 7. januar će malčice da okasni, pa ću je objaviti retroaktivno. A onda, u nedelju polako ponovo hvatamo zalet na Suštini pasijansa.

Ako umeš da pratiš inventivne klince, možeš da naučiš mnogo od njih.

…I tako je Marinko pokušao da pravi bravure biciklom po vlažnom asfaltu, a negde usput je zaboravio da ima neku kilu viška, šta je bilo da bilo, uglavnom levi palac je u gipsu. I šta se tu može, ko će da ga zavitlava ako neću ja, odoh da ga posetim.

A tamo su Luka i njegov drug pravili čuda sa nekim opakim flomasterima. Poređao sam ih na fotofrafisanje fotografisanje, a posle sam isekao i obradio jedan detalj sebi za groš. Kako to izgleda kad se bavi klinac kome glava radi sto na sat:

I ja sam voleo da pravim slične zahvate kad sam bio nešto malo mlađi nego Luka sada, ali tada nije bilo razumevanja za moje kreativne izlive; to tada beše rešavano antievropskim metodama.   Tim pre mi je drago što sam ovo uhvatio. Ama, ovolicko je falilo da se pridružim ekipi večeras. No, nema veze: mišn akomplišd.

Ponekad ti prava slika upadne u kraj oka dok hodaš ulicom. Samo je pitanje da li je fotoaparat pri ruci. Moj je bio.

Trčkarao sam gradom tokom popodneva da završim neke posliće. bilo je kasno popodne, vreme neobično toplo a ovo doba godine, a svetlo na mahove veoma dobro za slikanje. Dakako, aparat je bo u džepu. Prođem pored jednog prolaza u kome sam uočio jedan zid: morao sam da ga usklikam, a objasniću vam i zašto; prvo da ga pokažem.

Ovaj zid ću da pokažem svakom ko me ubuduće pita “šta ima novo u Kikindi” – a ljudi koji ne dolaze u Kikindu često imaju manir da me baš to pitaju, čak i ako su svesni toga da me to pitanje nervira zato što se meni takvo pitanje ne postavlja.

Elem, reč je o tome da je ovaj zid paradigmatičan za moju varoš i opisuje njeno stanje bolje nego mnogo reči. Postoji lice, ali je musavo. Vide se zubi, ali i to da su polomljeni. Postoji prozor, ali je zatrpan toliko da je njegovo postojanje izlišno. Postoji neka instalacija, ali ona ničemu ne služi. Nešto je pisalo, ali je vreme učinilo da to više ne bude čitljivo. Zid je u centru, ali nikog nije briga za njegov izgled. A ako i postoji neki optimizam, on se krije.

Slika i prilika Kikinde.

Mišn akomplišd.

Još malo, samo malo do novog zaleta… Prilika za backup.

Kao što se iz očigledne (ne)aktivnosti na blogu primeti, novogodišnje dane koristim da se malo odmorim i presaberem. Za računarom sedim minimalno, koliko da proverim privatnu poštu i da okrznem pogledom neka zanimljiva mesta za čitanje. Fotka dana je uobičajeni dnevni dril, a ovih dana to biram tako što pratim ono malo aktivnosti kojima se bavim.

Pa, ako ne radim, to baš i ne znači da sam totalno lenj. Juče i danas sam izveo malo opsežniju akciju godišnjeg backupa – sjurim sve bitno na paket DVD-ova, pa njih pohranim negde malo dalje. Sad, moram priznati da sam bio suviše lenj da primetim kako mi se zaliha medija stanjila – fali mi petnaestak DVD-ova da završim posao; pa ništa, kupiću ih sutra…

DVD-ovi su uvek zanimljiva tema za slikanje. Posle one davne apstrakcije, sve sam se kanio da se vratim temi, ali nikako da se uluči prilika – do večeras… Nije bilo teško: stavio sam špulu sa medijima ispred žutog senila od svetla na mom stolu. Evo rezultata:

Obrada apsolutno minorna – pažljivije čišćenje boje promenom balansa belog i izrez na kvadrat, i to je to.

Tek kad sam obrađivao fotku, uočio sam kako su izkrzane ivice medija, Iz tog razloga, već duže vreme praktikujem da disk napunim tek 4.200-4.300 MB, namerno se odričući malo prostora u ime veće pouzdanosti (DVD-ovi se prže i čitaju od sredine ka ivici). Pritom, samim medijima ne predviđam predug rok trajanja, tako da ne dovodim sebe u nezgodnu situaciju. Realni backup je trostruki: ponekad DVD-ovi, svakodnevno eksterni diskovi, au poslednje vreme, relativno često i online skladišta za dokumente.

Samo još da završim prženje tokom sutrašnjeg dana, pa gotovo. A što se fotke tiče: mišn akomplišd.

Rekoh da će biti eksterijer. Zamalo.

Prošetali smo po besprekornom vremenu. Nemojte da vam pričam i objašnjavam zašto nisam potezao aparat često, mada je bilo prilike za tim. Prosto, bude onih dana kad nemate kud nego da se prilagodite trenutnom raspoloženju. Fotka formalno jeste eksterijer, ali kadar je snimljen iznutra, kroz izglog lokalne picerije. Evo ovako:

I da ne pričam zašto ova fotka ne ispunjava odredbe nekakvih stranaca da ovde živimo u slobodnoj volji, ali i bez upliva u bilo šta. Mišn not akomplišd, ali to ću već ispraviti.

Nekako.