Tag: jedna na dan

A kakva bi to novogodišnja atmosfera bila kad ne bi stomak od silne hrane zaboleo…

Moram da priznam, još sam dobar kakav inače znam da budem. Jasna je napravila milion kolača, ne znaš koji je ukusniji. Moja dežurna demagogija glasi da mi nje stalo do kolača, pa se pravim blesav. A s obzirom na to da je ovo vreme u kome se upražnjavaju sportske aktivnosti “trč-sedi-trč-lezi”, to mi je čak bilo mrsko da napravim neko bolje osvetljenje za jedinu zamisao do koje sam mogao da doprem… Evo, pa kako bilo:

I što ono kažu na televiziji: srećna Nova. No mišn, noting akomplišd, a dvaput ništa je ništa, matematika je jasna crva nije ni bilo… Ummm, ovaj… Dakle, mišn akomplišd.

Nema druge nego da napravim plan za sutra. I evo: mišn za sutra je da načinim fotku u eksterijeru.

Kraj je godine. Ali nije kraj ciklusa “jedna na dan” – daviću vas još tri meseca… I ne, nisam se umorio. Tek se zalećem.

Hajde jednom bez neke priče: to je već ugođaj, sam po sebi.

Ćutanje je zlato, zar ne?

Srećna vam Nova, dragi moji!

Koju od tri sesije da odaberem? Izgleda nijednu – dobio sam zadatak za slikam zmaja!

Tokom dana, malo sam eksperimentisao sa nekim lampicama i njihovim odsjajem u ogledalu; ništa slavno, loše sam pristupio tom zadatku. Onda je naišao Marko sa nekim silnim balonima, pa smo se malo i slikali dok smo se družili. Ni od toga ne bi ništa posebno, osim fotki za arhivu. Džoker-prilika je došla predveče, kad smo odneli paketić Luki…

Sad, bilo je tu fotki za izbor, ali u nekom času je došao nalog da slikam zmaja, sve sa uputstvom koje je zvučalo kao da mi ga je uručila ruska mafija: da to posle stavim na Suštinu pasijansa.

Kud ću, šta ću, poslušam…

Još i bljuje vatru, boktemazo… Valjda sam se izvuk’o, odma’ vidiš da misli ozbiljno…

Mišn delimično akomplišd. Ajd1 fotka, nego Marinko i ja smo imali ideju da bacimo čep od tog štoka što se vidi u pozadini. Dobro da nismo, jer se nismo ni proslavili u pokušaju da… Al’ dobro, biće prilike, spremio sam ja jednu flajku Four Roses za večeras…

A sad malo novogodišnjih ikonografskih detalja. Nije da ih nema po kući.

Ne sećam se kad smo poslednji put imali jelku u kući. Stvar stoji ovako: sečene male jelke ne kupujemo iz principa, jer takve seče smatramo zločinom. Kupovali smo žive jelke, pa ih posle presađivali u dvorište, ali prostor za drveće je sad popunjen (najveći bor koji je tako posađen sad je dobro viši od kuće). Imamo neke veštačke jelkice, zadovoljavaju neke uglove. Ali glavni novogodišnji ukrasi u kući su mali, stoni: Jasna napravi stone aranžmane od nekoliko grančica bora i raznih figurica. Koliko primećujem, sad je negde našla i nove svilene bombone, one klasične, staromodno pakovane. Evo kako to izgleda u jednom od nekoliko aranžmana:

Nema šta posebno da se priča; Svetlo sam lako ujednačio kombinujući tri izvora, malo sam se igrao rasporedom svetla i boja u postprodukciji (ništa jako bitno), i evo opet vinjete, nisam odavno.

Pravi hit je, zapravo, to što sam osvetlio tog Deda Mraza levo – to je šuplja keramička figura sa izrezima. Gurnuo sam baterijsku lampu iza, pa te izrezane zvezdice svetle; ovde izgleda kao da su nacrtane i jako bele; kad su neosvetljene, tamne su i izgledaju bez veze.

Ništa posebno, a opet, baš mi je po volji. Mišn akomplišd, sve sa šljokicama na stolnjaku koji je moja tašta kupila u Turskoj, dakako pod uticajem neke od onih tralala serija.

Kad ti nešto neuredno upadne u pogled, pa izazove toliku pažnju, osetiš potrebu da upadne i u kadar u fotoaparatu.

Tokom dana sam morao da prozujim gradom. Baš sam se iznenadio gužvom u saobraćaju, ali to je neka druga tema (ona u kojoj se objašnjava za što postoje semafori za ukras na bezveznim raskrsnicama, a zašto ih nema tamo gde je neophodno da regulišu zakrčenja).

Šetajući tako od tačke A do tačke B kroz jedno kvazi-dvorište nekih zgrada u centru, upadne mi u oči zabat jedne zgrade koju su nekad smatrali lepom. Boktemazo, ala je oronula. Šta ću: izvadim fotoaparat i puknem dve ekspozicije. Posle se ispostavilo da su to bile jedine ekspozicije koje sam načinio u toku dana. Priznajem, malo sam bio lenj, malo je to i stvar principa.

Na putu kući, palo mi je na pamet da bih mogao da u postprodukciji iskušam jedan filter koji sam ranije baš probao da učinim iole zanimljivim jedan eksterijer načinjen po sivom danu. Tako i bi.

Utisak je ispao baš onakav kakvim sam ga očekivao; poređenje sa osnovnom obradom bi pokazalo kolika je to razlika i zašto je ovo ispalo nadmoćno. No, ovo nije škola obrade, nego projekat “jedna na dan”. Hoću da kažem: mišn akomplišd.

Umalo da mi promakne. Ako izdrži, moj je i na Badnje veče.

Sećate li se onog ježa? Pa dobro, nema ni dve nedelje da sam ga predstavio u okviru projekta “jedna na dan”, pa sam mislio da bi bio dobar fazon da ga uslikam povremeno. Sad mi je žao što ga nisam slikao svakodnevno u istom položaju i pod istim svetlom, pa da sam posle napravio animirani GIF. E, pa sad je kasno… Nema veze, setiću se dogodine.

U međuvremenu, mali je očupavio. Nisam se setio da ga očešljam pre slikanja, izvin’te.

Slikano je bez blica, uz pomoć baterijske lampe usmerene odozgo u ježevo lice. Ništa posebno od obrade, osim što sam napravio malo tešnji izrez, malo zažutio menjajući temperaturu boje i dodao vinjetu, tako mi bilo po volji ovog puta. Što se mene tiče, mišn akomplišd.

Sitan je sat, idemo dalje.

Da zaokružimo temu koja je započela u potpuno drugom kontekstu.

Poslednjih dana sam se sve nešto vrteo oko radnog stola, sve ga koristeći kao mutnu pozadinu ili kao objekat igre svetlom. Malo sam se umorio od toga, pa računam da bi trebalo da opet stanem na loptu i krenem na neku novu temu. Pre nego što to učinim, red je da povučem crtu jednom “normalnom” fotkom.

Noooot, što bi rek’o Borat.

Postoji nekoliko freeware filtera za Lightroom kojih sam se dočepao, pa računam da su vredni eksperimenta. Našao sam neke zanimljive pravce obrade, pa sam ih istraživao nad prostom fotografijom mog radnog stola, sve to sa jednim direktnim i jednim indirektnim izvorom svetla. Onda sam malo izrezivao, malo petljao sa uglovima, bavio se izolovanjem senki i najsvetlijih delova slike… I na kraju filtrirao i dobio ovo:

Boje su u distorziji, ova scena je tamnija od prirodne, ali pomak mi se veoma dopao i ostavljam tako kako je sad. Vratiću se tome nekom drugom prilikom; ova fotka će poslužiti kao vizuelna beleška; u tom svetlu, mišn akomplišd.

Trebalo bi da ustanem u vreme kad zapravo ustajem, pa da uhvatim izmaglicu nad zemljom u polju. Đavolski je hladno i taj poduhvat nije baš tako jednostavan, ali možda se i odvažim jednog od ovih jutara.

I kao što reče onaj fotoreporter: uvek držite fotoaparat spremnim za akciju; nikad ne znate kad ćete uhvatiti nešto neponovljivo…

Dakle, da mi je neko rekao da ću uhvatiti sliku kako beži sa monitora, ne bih mu verovao. Ovako, sad kad sam uhvatio sliku tog čina, ne može niko da kaže da nisam video.

Dakle, evo dokaza o odbegloj slici:

Trenutak je bio potreban. I dovoljan.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 25. decembar 2011”

Varijacije, varijacije; božićna atmosfera, jarke boje, oblici, san o bokehu i tako to.

Imao sam stotinu ideja od kojih se njih devedeset devet izduvalo, a možda i više. Tek, kad je došlo veče, a ja pozavršavao repove poslova koji su ostali za mnom, ostao sam bez ideja. U takvim časovima, pribegavam jednom receptu koji sam negde pročitao, čuo ili mi ga je neko rekao: fotoaparat u ruke, na noge lagane, pa gledaj okolo.

Tako i bi.

Na šta mi je pogled pao, sad baš da vam ne pričam. Bolje da vam pokažem:

Nastavljam temu od juče. Ista opisana tehnika, osim što sam ovog puta “malo” prenaglasio boje i što sam preoštrio klikere. Povećao sam udaljenost do izvora svetla u pozadini i to je pomoglo da kontrolišem količinu svetla.

Bilo je još nekih varijacija, ali ovde se zaustavljam. Međutim, mišn not akomplišd: nisam napravi ovarijaciju ove scene (i nekih drugih) bez talasaste žice (tj. rajfa za kosu). Ovo bi bilo mnogo bolje da je bez te prepreke. Bez obzira na grešku, puštam fotku: ne za kaznu, nego da bih napravio javnu mentalnu zabelešku. Najzad, naučite i vi nešto usput, na tušđoj (mojoj) grešci.

A sad jedan mali eksperiment. Čisto da vidim kakav je kapacitet te ideje…

Listajući neke blogove, naišao sam na zanimljivu preporuku kako da sami dizajnirate novogodišnju čestitku; šta ako možete da izvučete bokeh iz fotoaparata, šta ako ne možete… Uglavnom, ja znam da je kapacitet pozadinskog zamućivanja na mom Canonu G6 ograničen upotrebom makro režima – ali i tad ne mogu da izvučem bokeh. Svejedno: kombinacija oštrog predmeta u prvom planu i potpuno zamućene pozadine bi mogli da mi otkriju mogućnosti za neke druge ideje…

dok se ideja o takvom sklopu rodila, već sam znao da će pozadina biti u okviru andrmolja koje su osvetljene ispod male neonke montirane ispod mosta na mom stolu. Mislio sam da u prvom planu držim u ruci dve-tri drvene bojice, ali u poslednji čas sam prigrabio rajf za kosu koji se tu zatekao; geometrija te žice je ono pravo.

Posle nekoliko ekspozicija i proste obrade, došao sam do ovog rezultata:

Radio sam sa aparatom na stonom stalku, uz odloženu ekspoziciju da ne bih mrdnuo aparat tokom stiska okidača. Ručno sam odredio fokus na 10 cm, kompenzovao sam ekspoziciju za +0,67 eV, blenda je već bila na f/2, ekspozicija 1/6 s, merenje svetla na više tačaka. Rajf sam držao drugom rukom koja je bila stabilno naslonjena o sto. U postprodukciji sam samo napravio manji rez, pomerio žuto u narandžasto, malčice prođširio opseg svetla, naglasio kontrast i tu sam stao.

Ideja je dobra; moglo bi se i nešto ozbiljno uraditi ovom tehnikom. Trebalo bi da aranžiram neku veću homogenu pozadinu i da obezbedim veći razmak između objekta u fokusu i zamućenog drugog plana. Ideja ima kapaciet za dalji razvoj. To će posebno važiti ako uspem da nabavim prime objektiv 50 mm f/1.4, kao što planiram; onda na red najzad dolazi i bokeh. Kako god, mišn akomplišd – u okviru tehnologije kojom sad raspolažem. Za bolji rezultat mi treba bolja oprema…