Tag: jedna na dan

Kad nemaš mnogo da pružiš u muzičkom pogledu, ostaje samo jedno rešenje: žurka!

Ne važi obrnuto: ima onih koji pruže mnogo muzike, pa naprave žurku – da ne veruješ svojim očima i ušima. To je osobito karakteristika starih lisaca: koncert Toma Jonesa pre par godina u Beogradu je dobar primer. A najbolji primer koji ću ikad biti u stanju da izvučem se desio prošle godine na Nišvillu: Solomon Burke sa svojim neverovatnim glasom, još neverovatnijim bendom oko sebe, najneverovatnijom poziturom od 300 kg, dve kofe ruža i sa takvom fenomenalnom sposobnošću da napravi paklenu žurku da i sad, kad njega više nema, a prošlo je godinu dana od tog iskustva, još uvek nemam dovoljno dobre reči da opišu taj događaj.

Međutim, ima i onih koji su se potrošili, a onda idu okolo i udaraju čežnju starim vremenima nudeći jedno veliko ništa upakovano u celofan. To nije nužno loša stvar: makar se pruže zabava, iskren nastup i zrnce žurke, pa je dovoljno. E, baš takav je bio nastup koji je priredio Mungo Jerry Blues Band: počeo kao trivijalno blues-drombuljanje bez kraja i konca, malo smaknut u scensku egzibiciju članova benda, a zatim – žurka!

Ako sam dobro shvatio, te devojčice koje su izvedene na scenu su iz brigade volontera na Nišvillu. Ko bi rekao da Ray Dorset voli mladu piletinu? Mišn akomplišd.

Neko uvek mora da kvari zabavu. Sa ovim kranom sam u svađi još od prošle godine.

Kranovi sa kamerama su postali standard na javnim skupovima, a ideja dinamičnih kretnji zbog švenkovanja i promene perspektive je danas nekakav standard za prenose dešavanja na scenama. Međutim, to je toliko agresivno prema publici da nemam reči: sveopšte masiranje traje i traje i traje…

Na Nišvillu, ta agresija ima posebnu “draž”: zbog efikasnosti, montirane su dve scene, jedna pored druge, a gledaoci se najčešće opredeljuju za stranu na osnovu favorita kojeg žele da prate na najbolji način. To najčešće znači i da se pogled na onu drugu binu žrtvuje do neke mere, ako gledalac želi da sedi u parteru. I onda taj jebeni kran: ako želite da ga izbegnete, morate na spoljnu stranu; u tom slučaju, pogled na drugu binu propada skroz.

Morao sam da slikam neprijatelja:

Ovo pišem deset dana posle poslednjeg susreta sa kranom i još uvek sam besan. Možda je to i zbog ove fotke? U tom slučaju, mišn akomplišd.

Nišville. Ah, Nišville…

Tokom putešestvija, priredili smo i malo kulturnog vozdizanija: ovo je bio drugi put da pohodimo festival Nišville… Koji ne linkujem jer se na netu ne zna ko pije, a ko plaća. Srećom, sam festival na niškoj tvrđavi ide prilično lako (iz ugla nas, posmatrača) i zabava je zagarantovana.

Imao sam ideju da uhvatim delić scenske atmosfere. To sam omašio da uradim prošle godine. Tabanao sam okolo, slikao iz raznih perspektiva, dok nisam izveo ovo:

To je baš to. Iskreno, plašio sam se da turim visoki ISO jer moj aparat strašno degradira fotke već na ISO 200 (a na ISO 400 su neupotrebljive – a za ovo je inače potreban bezbedni ISO 800 da bi ostalim parametrima moglo lakše da se rukuje), pride nemam sistem za stabilizaciju slike – sve se urotilo. U tom svetlu, rezultatom sam daleko zadovoljniji nego što bih inače bio, da imam čime da slikam kako priliči. Drugim rečima, mišn akomplišd.

I tako smo najzad stigli u Niš, posle punih osam dana puta…

Niš je priča za sebe: grad u kome se dobro osećam, u kome imam dobre drugare, a u kome se dešava značajan muzički festival… Na ono tipično demagoško pitanje novinara “Exit ili Guča?”, čime bi izvesno trebalo da se svrstamo u jedan od dva belosvetska poimanja Srbije, ja bih odgovorio jednako demagoški: Nišville. Dovoljno ću vam reći ovako: od 24 headlinera, u času kupovina ulaznica za ovogodišnnji Nišville znao sam za samo dva. A kako je na festivalu, pričaću vam drugom prigodom…

Uglavnom, veče uoči dana glavnog programa, neka dešavanja su već počela. Smestili smo se na već poznatom mestu, kola ostavili na drugom, takođe poznatom mestu, a onda otišli na kasni ručak ili ranu večeru, neka to zove kako ko voli, u kazandžijsko sokače. Dok sam čekao mezetluk, pad mi pogled na prekrasnu boju neba iznad “Kalče”. I ne budem lenj:

Nije da nije, malo sam se igrao parametrima boje i svetla dok nisam bio baš zadovoljan. No, to je to. Mišn baš sasvim akomplišd. A kako je bilo na nastupu Darka Rundeka, teško je da se priča. Valjalo je biti tamo.

Godinu dana posle prvog pokušaja, načinio sam fotku koju sam planirao.

U Kraljevu smo odlučili da posle kafice u Kruševcu krenemo put Ribarske banje. Ali tamo nam nije bilo po volji, pa smo produžili do Sokobanje, koju smo prvi put overili prošle godine. U šetnji kroz šumu od Lepterije ka Sokogradu, koju smo upriličili sledećeg dana, znali smo da valja paziti na kretanje.  Korenje drveća je isprepletano nad zemljom sa kamenjem i neravninama nastalim erozijom. Raj za slikanje:

Nemam običaj da često naginjem kadar, ali ovog puta mise učinilo baš zgodno. Takva geometrija daje na dinamici mestu koje krije u sebi… Uh, moram da kažem i to: krije toliko smeća da sam načisto poludeo. Najgore od svega: ima kanti za smeće, i to solidno raspoređenih. Ali, ljudi se radije opredeljuju da budu neodgovorni prema parčetu prirode koje im je na izvol’te. Tužno.

Ovom fotografijom ću vas podsetiti da bi uvek trebalo da imate fotoaparat uz sebe.

Posle planine Javor, spustili smo se u Ivanjicu, a odatle kroz neke prelepe vukojebine presekli do Kraljeva. Pred nama su bila dva dana bez jasnog plana o mestu na kome ćemo se skrasiti, osim što smo znali da ćemo se kretati dolinom Zapadne Morave.

U Kraljevu je bilo toplo i pretoplo, pride mi je trebalo dvadeset minuta da parkiram auto negde i na kraju nam nije baš bogzna koliko prijalo. Valjalo je da overim poštu, dva dana sam bio offline na Javoru, i da nije bilo toga, verovatno bih dao gas i produžio dalje, bilo kuda, verovatno u pravcu Trstenika na neki ručak.

Kafica uz net je obavljena, šetnja uz Ibar takođe (eh, nismo bili opremljeni da se brčnemo, šteta) i u povratku do parkinga naiđemo na ovo:

Dakle, fotka nije tipična za projekat “jedna na dan”, nego puki dokumentarac. Glavna fora: ovaj “servis” sam našao na stotinjak metara od mesta koje je GPS obeležio kao strogi centar grada…

Tehničko iskušenje se sastojalo u tome da fotka ne bude onako kilava kako to uobičajeno biva kada se slika po jakom suncu u dva popodne (vreme za koje se kaže “bavite se nečim drugim, a ne fotografisanjem”). Postprodukcija je ispala jednostavna, jer Lightroom ima alatke sa kojima se izlazi na kraj. Posebno je bitno pojačavanje boja koje mora da bude u skladu sa nužnim prenaglašavanjem kontrasta, a što se primenjuje nakon “ubacivanja” svetla u zonu senke. Manevar je uspeo i sa tog stanovišta – mišn akomplišd.

…A sutradan smo otišli da nađemo meandre Uvca.

Jedan od presudnih razloga za odlazak na Javor beše šansa da vidimo meandre Uvca. Neću previše da pričam o tome, neću ni da linkujem, potrudite se sami (nećete zažaliti). Tek, pri usponu kroz nacionalni park, pokazalo se da moja sirota čuka ne može da izdrži potrebno opterećenje. Zato sam morao da se zadovoljim samo jednim, ali vrednim prikazom.

Evo, ovo sam video svojim očima i uslikao svojim umornim kanončićem:

Ovi meandri su možda najlepše od rečne geografije što može da se vidi u Srbiji. Na posebno biranim i teško dostupnim mestima, moguće je videti čak osam meandera u nizu. To sam video na fotkama, nisam video uživo. Koliko li je ono lepo videti ako je ovo bilo tako lepo, ostaje mi da se pitam i pokušam ponovo kad budem imao 20 kg manje i više kondicije u svojoj grudoj pumpi.

Demagogije radi, reći ću da  je mišn akomplišd.

A sad da polako nadoknadim fotke dana. Dve do tri na dan, OK? Već sam ih pripremio.

Naše putešestvije po Srbiji je veoma uspešno. Mogu slobodno da kažem da je do sada, kad smo u Nišu na stabilnom terenu, ispunjen sto posto. Izveštaj o putu će uslediti kad bude vreme za to, a sad samo mali teaser kroz fotke dana.

Šestog avgusta smo prešli sa planine Tare na planinu Javor, u selo po imenu Kušići, negde malo bliže Ivanjici nego Sjenici, iz čijeg pravca smo i stigli lagano se vozeći preko Kremana, Zlatibora, Kokinog Broda i Nove Varoši. Hotel je bio OK, mada se nalazi u jedinoj ulici sela – što je zapravo put regionalnog značaja, pa time i preopterećen.

Ali kroz prozor beše sjajan pogled. Već prve večeri, u izgledu popravljanja vremena, spektakl na nebu:

Nema neke velike priče: pokušajte sami da uslikate ovako nešto, pa ćete razumeti koliko je to teško izvesti da izgleda kao ono što oči vide.

Mišn akomplišd.

A sutradan…

Još jedan uspešan dan… Čak je i kiša sačekala da sve zgotovimo.

Nisam znao kako će današnji dan ispasti, jer bilo je varijabli. Ideja je bila da deo dana provedemo vozeći se putevima i bogazama Tare, a da ga završimo negde na Drini. Tako je i bilo: danas sam prevezao oko 125 km kojekuda. Ako nije bilo jedno šezdeset serpentina… Na kraju mi već dosadilo; ipak sam ja još kao dete oboleo od panonskog sindroma i ravnica je moj element, a ne brda.

Kako god, prekrasno je. Zastajkivali smo kojekuda, najpre vozeći se oko Zaovinskog jezera, a onda i usput ka Perućcu. Vrag nam nije dao mira pa smo čak stigli u klisuru reke Dervente, a i dalje do Predovog Krsta (što je bilo izlišno pohoditi, ali ajde-de). U tom zastajkivanju, patio sam što nemam pristojnu optiku za slikanje totala. Zato, izvinite što ovaj izrez nije baš najbolje obrađen: na netbooku ipak nemam sav potreban softver, a mašina pati i od ovo malo obrade… Elem:

Da citiram Jasnu: možda nismo videli sve, ali smo videli svašta. I vreme je bilo blesavo, ali je bolje sarađivalo nego juče. Kiša je počela tek negde na putu između Perućca i Bajine Bašte, što nije bilo bitno. Poslednji deo plana je ipak ispunjen – kafica u nekom kafiću u Bajinoj Bašti i kupovina crne čokolade i zalihe mineralne vode. A onda pravac Kaluđerske Bare na poslednji konak.

Sutra idemo dalje: pravac Kušići, planina Javor. Kojim putem ćemo, još ne znamo: preko Ivanjice je bolje ići, ali tamo malinari jebu ale oko Arilja. Moraćemo preko Kokinog Broda, izgleda. Levo ili desno iz Užica, pitanje je sad.

Dva zanimljiva mesta, tri godišnja doba i kiša sa kojom smo se motali celog dana…

Plan za dan je ispunjen: provozali smo se Šarganskom osmicom, a posle smo proveli nekoliko sati u Drvengradu, sve sa veoma dobrom klopom koju smo tamo kušali.

No, kiša nas je maltretirala skoro celog dana. Period sunčanog vremena na Mećavniku je “popravljen” duplo žešćom kišom kad smo se vraćali u pansion. Ali ajde-de, dan je bio uspešan.

Teško mi je da pregledam svih dvestotinjak fotki, ovaj mališa pod mojim prstima će se istopiti ako ih budem konvertovao iz RAW formata… Jedna fotka je namenski napravljena sa idejom da posluži ovde: bila je to mala vežba iz kompozicije:

Pruga uskog koloseka na Šarganskoj osmici je uređena tako da se vožnja izvede od Mokre gore do stanice Šargan-Vitasi bez okretanja (lokomotiva se premesti). Na nekoliko mesta se nalazi drugi kolosek kao opcija za manevrisanje. Prilikom jedne od stajanki, uslikao sam tu rezervnu deonicu sa prozora vagona u kome sam bio. I to je sve. Mišn i nije bio neki, pa nije bitno što je ipak akomplišd.