Tag: jedna na dan

Bilo je prilike za slikanje, kao da sam na putu… Pa i bio sam. Dosta vremena sam izgubio u odlučivanju koju fotku da odaberem.

Lud dan na putu, a plan je ispunjen skoro 100%.

Najpre, spava osam na komadiće u fazaneriji. Nismo uključivali klima-uređaj u sobi i zbog toga je bil okao u redni. Ustao sam u pola pet i bio napolju sat vremena, isprativši fotoaparatom izlazak sunca nad kompleksom oko fazanerije i ribnjaka. Posle sam spavao na komadiće i opet ustao malo ranije nego što sam planirao…

Posle doručka, lagani put do Valjeva i jednočasovna šetnja pešačkom zonom. Onda spori put do Bajine Bašte, sa usputnim zadržavanjem. Opet kratko zadržavanje u toj simpatičnoj varoši (ali bez jagnjetine, kao što beše prvi plan) i najzad smeštaj u bazi za sledeća tri konaka na lokaciji poznatoj pod imenom Kaluđerske Bare. U pansionu, kućni bežični net radi kao bela lala, a sve je besprekorno osim što patos škripi.

Bilo je dosta prilike za slikanje i nisam ih propuštao. Svašta je moglo da se izvede kao fotka dana. Ostaje zabeleženo da je nekoliko fotki ispalo škart iako sam drugačije mislio u času izvedbe: opet problemi sa fokusiranjem pri maksimalnom zumiranju, što se dešava još od one kapitalne popravke… To ću da ispravim tek kad promenim ceo sistem. A nahvatao sam dosta toga, te sad valja da smislim kako da napravim neku foto-priču s puta kada ga dovršim. Zasad već selekcija na terenu znači pola obavljenog posla.

Za fotku dana biram “razglednicu”:

Lokacija je nedaleko od Kaluđerskih bara, možda kilometar šetnje u pravcu hotela “Beli bor”. Fotka je uslikana malo pre zlatnog sata: nisam čekao jer nisam znao hoću li uopšte uspeti da lociram zlatno svetlo u blizini šume; ispostavilo se da sam bio u pravu, jer visoko UV zračenje u planini utiče na senzor fotoaparata. Dopao mi se kontrast između trošne pojate i stuba dalekovoda; uz malu pažnju uloženu u perspektivu, ispade kao da taj dalekovod napaja tu građevinu…

Pa dobro, zaključujem dan. Moram da se odmorim, jer sutra ima mnogo iskušenja. Da ne najavljujem, biće svakako zanimljivo. Mišn akomplišd.

Prvi prilog sa puta pišem sedeći u sobi motela “Okno” pokraj fazanerije na Ubu. Uhvatio sam zlatni sat.

Da prostite, malo sam umoran da bih se raspisao, valja mi voziti tokom dana, treba sada da idem na spavanje. Fotka dana je prosta razglednica, ali će ostati upamćena kao idealno uhvaćeni zlatni sekund u zlatnom satu. Svojim očima sam gledao, a fotoaparatom hvatao promenu svetla. Idealno svetlo je trajalo možda pet minuta, ne duže… Gledajte: ove boje su baš tako uhvaćene:

Jedino što imam da kažem kao preporuku: kad slikate eksterijer u ključnom kvalitetu svetla, zaboravite na evaluative metering, merenje prosečnog svetla, jer ćete izgubiti kontrast i svežinu boja. Ovo je slikano u režimu spot metering, sa nišanom na najsvetlijem delu fasade  motela. Mišn, pogađate, totali akomplišd.

Dragi moji, ovo je možda poslednja redovno objavljena fotka na Suštini pasijansa dok ne dođe septembar.

Odoh ja na putešestvije, ostaću na putu petnaest dana, kad se vratim neću biti redovan na blogu bar nedelju dana, a ritam na koji ste navikli biće opet uspostavljen tek u septembru.

Ali, neću prekinuti tradiciju: fotografisaću i biraću fotku dana svakodnevno. Netbook je opremljen čak i neprimereno jakim sopstverom koji će služiti za to. A kad ću objaviti fotke? Otkud znam. Kad bude neta, kad mi bude po volji da drndam računar i pride nađem za shodno da radim baš to.

A prva avgustovska: dva stara prijatelja. Zapravo, jedan još nije napunio ni godinu, a već je starmali, ćutolog, dobrica i pažljivi posmatrač. Oglasi se tek kad ima nešto da kaže, što je retkost za populaciju. Može biti, to je zbog panevropskog porekla i dobrog vaspitanja, što je još ređa pojava.

Uglavnom, Robert, Robert i Robertova mama Ineta, Robertova slatka ženica, bili su nam u poseti. Nisam odoleo, štriknuo sam par fotki. Vrlo indiskretno, delim jednu sa vama.

Morao sam malo da zatamnim pozadinu, da je usput zamutim i jošte da se pobrinem da vinjetiranje pomogne da imam malo prirodniji gradijent. Lice Roberta juniora je došlo do izražaja, kao što valja da bude, što je ispalo kao valjana posledica takve obrade. Baš mi je po volji, iako je očigledno da sam standrljao fotku za pet minuta. Mogao sam to da ispravim i izvedem precizno; nisam želeo to da učinim. Po volji mi je ovo malo utiska sirovosti koji postoji u slici. Mišn akomplišd.

Danas natenane. Ali, kad je već uspostavljen vektor “šta ima da se jede”, opstajem na temi…

Opet gužva i opet nema velike priče. Danas smo bili na pijaci, kao i svake nedelje, pa smo prvi put ove sezone kupili grožđe. Taman smo sačekali da prođu bezobrazne cene kod nakupaca, a onda smo kupili grožđe koje je sazrelo u Banatu, a ne na Peloponezu.

Dok je Jasna pravila ručak, ja sam se pozabavio oko grožđa. Jedna stvar je vodila drugoj, i tako se desila fotka dana. Naturalis vulgaris accuta…

I tako to… Mišn, zna se.

Uzgred budi rečeno: lake teme su odraz trenutnog raspoloživog vremena, koje nije baš obilato. Šta da se radi. Navikavam se na život u malo tešnjem ritmu. Potrajaće. Sležem ramenima i kažem ono što se obično kaže tom prilikom: jebi ga.

Makar je grožđe dobro ponelo i biće dobre rakije. Taman ponestalo u zalihama.

Ovaj trend postaje poguban po moj obim struka.

I tako… Ko o čemu, baba o uštipcima. Još će ispasti da navaljujem na hranu… Mislim, kao temu… I kao predmet jedenja…

Prosto i jednostavno, kad je moja kuma najpre iznela špil palačinki debeo 20 cm, a onda objavila da ima još jedan takav u pozadini, pa kad je počela da ređa razne đakonije za premazivanje palačinki, pa kad smo krenuli u akciju…

Špil je pao na manje od polovine kad sam se setio da, gle čuda, imam i fotoaparat uz sebe. I tako to… Neka zažmuri ko ne može da gleda:

Mišn akomplišd.

A sad odoh da otvorim sledeću bocu mineralne vode.

Ovo je bilo onako, na ivici. Više inat nego potreba, a više potreba nego uživanje. Desi se i to…

U danu koji je za nama, načinio sam ukupno jednu fotografiju… Tačnije jednu ekspoziciju. Radio sam celog dana kao ludak, nakupilo se dosta posla na tri vode (doslovno) i za zezanje nije bilo vremena. Uveče su nam u poseti bili prijatelji, trpeza je bila šarena i u jednom času sam ugledao ovo:

I da znate da sam zadovoljniji rezultatom nego što sam mislio da ću biti. Reći će neko “ala ga je ošljario”. Moj odgovor je demagoški: “jesam; a sad da vidim vas”.

Šalu na stranu: mogao sam da slikam još, imam i rezervnih tema na lageru koje sam mogao natenane da odradim pre ponoći, nego sam se pitao baš to: šta će ispasti ako uslikam samo jednu jedinu fotku, po principu “to je to, vadi se kako znaš”. Boktemazo, ja sad ne mogu da se setim jesam li izveo ovako nešto otkad sam pre tačno četiri meseca pokrenuo projekat “jedna na dan” – mislim da nisam. Sa te tačke gledišta, bez obzira na trivijalnu fotku (koja, pak, ima zanimljiv bokeh u pozadini), ja sam uspeo u nameri. Ergo: mišn akomplišd, a da nisam ni verovao da će biti tako.

A čokoladni rolat je bio… Brate, jedeš dok ti uši ne prozvižde, a onda jedeš i dalje dok ne prestanu da zvižde…

Večeras mi je minimalizam bio po volji: uspeo sam bolje nego što sam očekivao da ću moći.

Već nekoliko dana se kanim… Na terasi u mojoj kući postoje neke sajle ispod pokrivene terase. Tu se suši veš kad pada kiša, a nešto je bitno da se osuši. Pre neko veče, ulazeći u kuću u sitne sate, upadne mi “u kadar” štipaljka ispred kugle koja osvetljava prostor ispred terase. Odmah sam zamislio da bi to moglo da se izvede kao silueta, ali ta misao mi je brzo pobegla.

I tako beše sve do danas, kad sam na jednom foto-portalu video nešto slično. Doduše, silueta je bila ocrtana ispred nekakvog izloga ili prozora, ali svelo se na isto. I opet bih zaboravio na to da se nije ulučilo da iz posete prijateljima stignemo kasnije nego obično. I tad sam se setio. Skočio sam po fotoaparat i dao se u akciju. Nije išlo baš lako, ali dve ili tri ekspozicije su se pokazale kao moguća rešenja. Doduše, već sam znao da će morati da padnu jake makaze… Rezultat je sledeći:

I da znate, baš mi je fotka ispala po volji. Trik sa ovakvom scenom: šta se ne vidi, naslućuje se i vaš posao je da zamislite to. Mišn akomplišd.

Večerašnja fotka je, u neku ruku, posledica one jučerašnje…

Nema mnogo da se priča. Njuškao sam okolo i našao brdo besplatnih preseta za Lightroom i naspelo mi da se igram njima. Ovo je prosta vežba: znajući da ću upecati trivijalan snimak, dao sam sebi u zadatak da primenim neki preset i nešto malo obrada. Namera je bila da pokušam trivijalno da učinim zanimljivim, možda u nekom kontekstu koji ovog časa ne postoji.

A što se trivijalnog tiče, od ranije imam dežurni motiv, setićete se jedne od prvih fotki u nizu projekta “jedna na dan”: bandera sa svetiljkom na ulici blizu moje kuće. Evo je opet, iz drugog ugla.

Vežbica je uspela. Čak je i fotka na neki način zanimljiva… ali, ja ovde nisam objektivan. Ne, ne brinite da bih insistirao da je fotka iole važna.

Da bih dobio fotografiju koja mi se dopada, morao sam da zasučem rukave.

Možemo diskutovati da li postoji granica u obradi fotografije. Neko će poreći da bilo kakva obrada koja izaziva distorziju ima smisla, jer to više nije ono što je oko videlo. Neko će, pak, baš da navali da obrađuje fotku ne bi li načinio ono što misli da je njegovo oko videlo. Negde korak van tog puta, nalaze se one obrade za koje niko ne osporava da su drugačije od prirodnih, ali da u nekom smislu imaju nešto što se može nazvati interpretacijom. Ako posmatrač prepozna tu interpretaciju ili je makar paušalno prihvati onakvom kakva mu se plasira, to znači da je obrada imala smisla.

To vam pričam zbog ove fotografije:

Sad bi bio red da objasnim šta se to ovde dešava.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 26. jul 2011”

Istražujem ideju o naizgled iritirajućem isecanju koje bi moglo da ima smisla.

Dešavalo vam se, siguran sam, da napravite zanimljivu fotografiju koja pati zbog greške u kadriranju. Ponekad je to slučaj potrebe za brzim fotografisanjem, a nekad i rezultat nedostatka veštine. Meni se to desilo mali milion puta, mada mnogo ređe otkad sam naučio da uglavnom nema potrebe da jurim puni kadar u punoj rezoluciji, nego sa malo širim kadriranjem i naknadnim isecanjem natenane izvedem manje-više optimalnu kompoziciju.

Međutim, viđao sam fotke na raznim portalima koje, kratko opisano, iritiraju zbog nečeg što sam na prvu loptu protumačio kao loše isecanje. Ili ako baš hoćete, te fotke izazivaju nekakav grč kod posmatrača, jer nisu u ravnoteži i iza njih kao da postoji nešto prećutano. Posle malo dužeg gledanja, iskusniji posmatrač će razumeti da je autor to uradio namerno – verovatno baš sa namerom da izazove nemir. Ne bih baš da idem dotle da vas podsećam, ali možda je potrebno: zadatak umetnosti nije da zadovolji ličnu potrebu za lepim (takvo delovanje nužno vodi u kič), nego da izazove ma kakvo uzbuđenje, koje nije nužno pozitivno.

Danas se desila prilika da se prvi put pozabavim tom temom. Tokom dana nisam bio osobito vredan da lovim neku dokumentarnu scenu, a proveo sam nekoliko sati u slatkom neradu tokom večeri. Odgledao sam neku benastu verziju filma “Društvo mrtvih pesnika” na RTS 2 u kojoj je grupa čitača tumačila i dijaloge i priču, može biti da je to adaptacija za slepe i slabovide osobe; nisam mogao da odolim. Za vreme reklama, pade mi pogled na sto gde su ležala dva bežična telefona iz kućne garniture. Setio sam se jedne “loše” izrezane fotke koju sam nedavno video i rešio sam da se lično okušam. Scena dva telefona na stolu je dovoljno banalna da bih mogao da vežbam na njoj, pa tako večerašnja sesija nije ništa drugo do vežbica. Napravio sam sedam ili osam ekspozicija i brzo ih obradio, uglavnom kao monohromatske u sivim tonovima ili kao sepiju. a onda sam se bacio na opcije isecanja. Kao rezultat za izlaganje biram ovu fotku:

Ovo je izrez; na celoj fotografiji, oba telefona se vide cela. Ovo možda i nije bogzna šta, ali trebalo bi da okačim pun kadar da biste uporedili: ono je apsolutno banalan kadar; bez značenja i ikakve poente. Nema neke osobite poente ni u fotki koju vidite, ali priznaćete da ste bar na čas osetili neki mali talas iščekivanja. Možda da telefoni “uđu” u sliku; da se naglo pojavi nešto treće u praznom prostoru na suprotnoj strani, što bi obezbedilo ravnotežu; ili prosto izražavate negodovanje što je izrez baš takav. Ako se bilo šta od toga javilo kod vas, uspeo sam ono što sam naumio.

Lično, nisam baš najzadovoljniji, jer verujem da bi efekat mogao da se pojača malo veštijom manipulacijom svetlom i uglovima. Pokušao sam i to u postprodukciji, ali sam se zapleo kao pile u kučinu, pa sam napravio gore nego što je bilo. Svakako nisam imao velike ambicije sa samom scenom, nego me tema i dalje interesuje; a sad sam je načeo i baviću se njome još. Sa te tačke gledišta, mišn akomplišd.