Tag: jedna na dan

Ova fotografija je na moj račun. Šta drugo reći, nego – televizija u perspektivi.

Bio je ovo jedan od onih dana kad nisam uradio ama baš ništa pametno. Mogao sam barem da prošetam predveče sa fotoaparatom u rukama, bilo bi nešto pametno. Da sam se provozao biciklom do jedne ruševine koju odavno kanim da slikam. Ama, da sam uradio bilo šta…

A ne da sam gledao onaj glupi film na televiziji.

Vreme mi je za godišnji odmor, izgleda. Biće bolje kad mrdnem iz kuće, što se danas nije desilo.

Bila je skoro ponoć kad sam shvatio da nemam fotku dana. A u tom času sam dremao u fotelji, više gledajući u ekran kroz bocu vode nego što me je zanimao program. I tad mi je došlo da bih mogao da se poigram tim kapima vode na zidovima PET boce. Pala mi na pamet jedna fotka u kojoj su se na sličan način prelamale slike u kapima…

Mišn not akomplišd, jer nisam uspeo da dobijem ono što sam tražio. Ova fotka ostaje samo kao podsećanje da se vratim temi prelamanja slike u kapima vode, mada nisam baš načisto da li ću ovim što imam uspeti da izvedem to što sam zamislio. Ako mi je za utehu, ovo baš i nije bio neki dan za istraživanje fotografija.

Večerašnja fotka je prilog za hroniku nekad aktivnog čitaoca…

Čitam nedovoljno. Žrtva sam sopstvene tzv. organizacije života u kojoj se sopstvenim idejama posvećujem tek kad “sve što se mora” bude namireno. A s obzirom na to da sam uvek čitao polako, koncentrisano i sa namerom da ukoračim u štivo, danas najčešće nemam dovoljno snage da čitam bar sat ili dva kad zgrabim knjigu. Ama, i popodnevno čitanje je počelo da mi izaziva dremež: nedostaje mi kondicija.

Današnju fotku sam zamislio kao obavezni motiv knjige koju sam kupio u Novom Saduu ponedeljak, a oko koje se kanim već godinama; to je roman Satanski stihovi Salmana Ruždija. Nekad bi mi za ovakvu knjigu trebalo nedelju dana uz redovne aktivnosti. Danas… Ako je obrstim do kraja leta, biće super. Knjiga kao tema je danas bitna baš zato što sam danas počeo da je čitam… Spasi Bog, pročitao sam celih dvanaest stranica pre nego što sam zadremao…

Kako god, jedva sam izabrao fotku, jer sam preterao u broju ekspozicija. Evo je.

Ništa posebno: beleška, igra svetla (ispod korice se nalazi lampa), varijacija zamračenja, opcije izreza i konačni izbor koji je mogao da bude i drugačiji… Mo’š misliti: mišn akomplišd.

Danas sam navijao za Marinka; završetak je bio spektakularan.

Pa dobro, ne baš spektakularan, ali svakako sam se izvukao od registarske tablice sa sufiksom ČY ili WŽ ili, kao moj prvi komšija, ĆĆ. “Ne pitaj previše, biće kako te zalomi”, reče Marinko, profesionalac na planu registracije vozila (otkad imam auto, nemam pojma kako ide procedura; to sve on odradi). “Ako ne budeš dobar, tražiću da ti uvale sufiks LJNJ”, zapretio je i to je bio kraj rasprave.

I tako… Da skratim priču: naš Punto od danas nosi tablicu KI-010-ED.

Današnji zadatak je bio da slikam tu tablicu bez blica i bez stalka u pola devet uveče. Ovo je ekspozicija od 1/5 s iz ruke, doduše desna šaka mi je bila oslonjena o branik:

Ništa posebno: tako sam fotku i zamislio. Kao što rekoh, iskušenje se odnosilo na količinu svetla; čovek se lako prevari u ovakvim uslovima; ipak, bilo je pola devet i bilo bi nerealno očekivati da se može slikati tek tako u “idiot” režimu. Kasnije sam, čisto poređenja radi, napravio par ekspozicija uz pomoć blica – ama, neupotrebljivo po definiciji, koliko god da je ispalo čisto. Ukratko: mišn akomplišd.

Mogao sam da budem i vredniji, ali sam već bio oprljen od sunca.

Danas smo bili u Novom Sadu. Prvi punkt: filozofski fakultet, da Ana završi papirologiju upisa. Dok je ona popunjavala ŠV-20 (jebote, zar još uvek koriste taj isti strašni obrazac?), a Jasna joj asistirala, ja sam malo zujao po auli fakulteta…

Uto sam naišao na tzv. remek-delo socijalističke izgradnje. Nisam odoleo…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 11. jul 2011”

Po toplom danu i ono malo pameti ispari. Znao sam šta ću, ali nisam znao kad ću: prošlo jedanaest uveče kad sam se pomerio prvi put…

Vrućinčina, pa to ti je.

Nisam znao šta ću. Padale su mi na pamet čak i ovakve gluposti: da se podvrgnem vrućini, pa da uslikam graške znoja na čelu; ili da uhvatim momentalno isparavanje kapi vode sa haube auta… Ali, bilo mi je pretoplo da napravim ijedan korak.

Kako je prokrastinacija preuzela dan, tako sam se smestio pred TV sa dva litra vode i gledao sam History Channel u pauzama dremanja.  U neka doba se probudim, pa vidim kako u nekom dokumentarcu pričaju o ona dva pečata na reversu novčanice od jednog dolara. I tu mi došla na pamet ideja za izvedbu fotke dana.

Nisam sujeveran, ali u novčaniku već godinama nosim novčanicu od jednog dolara. Ja to velim da je za seme… I ko bi rekao da ću na kraju postati američki plaćenik. Primetio sam i ranije kako se ljudi neopisivo lože na levi pečat, onaj na kome postoji svevideće oko iznad zarubljene piramide. Nekad me je zabavljalo, a danas mi je svejedno, Čak i pomažem u sprdnji, pa kažem kako su to vanzemaljci, a piramida je, dakako, svemirski brod.

Kako god bilo, dodao sam u zadatak da istaknem samo pečat, a ne celu novčanicu. Evo verzije koju sam na kraju proglasio konačnom:

Dvoumio sam se između ove fotke, na kojoj sam eliminisao periferiju pečata, i druge na kojoj je sve jednako. Ta druga bi pobedila da sam slikao ceo dolar kako valja. No, nije mi se dalo da pravim aranžman stalka i svetla da bih dobio fotku bez distorzija, a novčanica je svakako previše izgužvana da bih je prikazao celu. Možda je ovo moglo i bolje, ali meni je još uvek toplo, iako je izvesno da će klima uređaj raditi cele noći… Mišn akomplišd ili nije, kako god, samo da malo zahladi.

Ova fotka je pokupljena večeras u kući prijatelja. Ako kažem da sam hteo tu ekspoziciju, slagaću.

Nije toliko dramatično, zapravo: imao sam ideju da u kući prijatelja uhvatim jednu drugu scenu, što sam i pokušao. Odmah sam bio nezadovoljan ishodom, pa sam odustao od te teme do druge prilike, kad ću joj pristupiti drugačije i uz valjanu pripremu. A onda, bilo je skoro devet uveče, a ja bez fotke dana. Tuda se negde smucao jedan matori mačak, zgodan lik za slikanje… Ali mačke se ponašaju kako one same žele, od neke saradnje na tom planu nije bilo ni reči, a ja za paparaco fotkanje nisam bio raspoložen…

I padne mi pogled na sat na uglu u hodniku…

Tačnije, to je kong. Prijatelji žive u lepoj staroj, delimično adaptiranoj kućerdi na lakat, gradnja starog tipa sa visokim plafonima i 2,5 m visokim vratima, debelim zidovima koji čuvaju svežinu u ovakve dane – i kongom, prolazom koji spaja sve prostorije. Kong je zatvoren tako da služi kao hodnik i to nam je omiljeno mesto za sedenje. Na uglu konga se nalazi zanimljivi sat koji liči na one koji vise na peronima železničkih stanica po belom svetu.

Dakako, malo sam se igrao u obradama, želja da me mine. Morao sam da kompenzujem prilično ružnu senku nastalu upotrebom blica. Uspeo sam u nameri, a fotka je zanimljivija nego dok je bila neobrađena. U dve reči: mišn akomplišd.

Za današnju fotku sam morao da tražim dozvolu za objavljivanje. Što onoi kažu profesionalci, model release…

Ani polako dolazi do svesti da je pred njom najduže leto u životu (neka očisti godinu u junu, pa će imati opet ). A kad njoj dođe žuta minuta za šminkanje, onda važi “spasavaj se ko može”. Danas beše takav dan. Nisam baš sasvim ukapirao kako je i zašto došlo do tematskog šminkanja / maskiranja prema filmu Crni labud, ali znam da sam nekako uspeo da nateram Anu da mi stane pred aparat.

Posle mi je rekla da juri crvene oči, podsetivši me na onu scenu iz filma… E, prihvatio sam provokaciju i izveo fotku koju će neki naći za uznemirujuću. Ali, Ani se sviđa i pride sam dobio njenu dozvolu da je objavim, pa…

Evo je.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 8. jul 2011”

Danas beše ono što se zove “spor dan”. Fotka je samo test; izvinjenje.

Ubila me vlaga, a zbog celodnevne blage glavobolje nisam izlazio na vrućinu do pet sati, kad me je Ana provela po gradu u potrazi za nekakvim tapetama. A glavobolja, koja je prošla možda tek posle deset uveče kad sam se najzad smilovao da popijem kafetin, uzrokovana je mojim započetim pokušajem da se skinem sa kofeina (a zašto je tako, pročitajte ovde).

Pošteno, danas sam bio najbliže preskakanju fotke dana otkad je ovo započelo. Nije mi se smučilo fotografisanje, nego nisam uspeo da organizujem ono što sam zamislio (biće…), a nikako se nije nameštala prava tema, sama od sebe. Negde kasnije popodne, uočio sam da sam nepažnjom ostavio otisak palca nasred objektiva, ama izgleda kao da sam ga uflekao namerno… I tada sam se setio kako sam jednom ranije imao ozbiljan problem sa rezultatom slikanja jer nisam na vreme primetio fleku. Hteo sam da ispitam oštrinu neke fotke pre čišćenja i trebao mi je motiv koji ima dovoljno detalja. I setim se.

Uključio sam svetlo na prednjoj masci kućišta glavnog računara (što inače ne radim), postavio aparat na mali tronožac i napravio ekspoziciju u trajanju od jedne sekunde. I zaista, fleka na objektivu je uzrokovala da izgubum oštrinu: štaviše, aparat nije mogao da postigne izoštravanje. Čim sam izbrisao fleku, aparat je živnuo… Fotka je banalna, ali neka ostane kao beleška i podsetnik da valja paziti na čistoću stakala…

A, nemam šta više da pričam. Ovo nije dostojno prave teme, pa zato mišn NOT akomplišd. Šta da se radi: spor dan. Danas sam izvadio fleku sa objektiva; sutra vadim fleke u rezultatima.

Još jedna fotka oko koje sam se kanio mesecima…

Fotke na temu proticanja vremena su relativno česte na raznim foto-art portalima. Jedan od meni omiljenih motiva je duga ekspozicija koja hvata sekundaru na više mesta. Večeras sam se iskušao na tu temu: skinuo sam oba zidna sata koja imam u kući, pa sam se malčice igrao njima.

Vrlo brzo sam došao do optimuma od ekspozicije 5 sekundi, f/8, ISO 50. Balans belog sam postavo ručno, jer je bela pozadina sata dozvolila da fotoaparat premeri boje. Dakako, fotoaparat je bio na stonom stalku, a okidanje odloženo za dve sekunde da ne bih nehotice mrdnuo aparat. Onda sam se malo igrao u postprodukciji, jer mi je još tokom slikanja palo na pamet da bi forsirano visoko zrno moglo da pomogne u efektu. Tako i bi. Evo odabranog rezultata:

Najzanimljiviji detalj beše upravo obrada sekundare, koja nije bila dovoljno osvetljena (crvene je boje). Biosam zadovoljan tek kad sam izolovao boju sekundare, a onda selektivno zatamnio uhvaćenu boju i pojačao boju na njoj. To je izazvalo zgodan efekat na minutnoj kazaljci, a to je dalje proizvelo dobar efekat kad sam dodao zrno na fotku. A, da: ispalo je zgodno i to što su kontrast i zrno uspeli da sakriju razne fleke na pleksiglasu koje nisam uspeo da uklonim pre sesije, a pokušao sam. Ipak, tom satu ima već dvadeset godina – dobro da uopšte radi. Sat radi, a meni poen: mišn akomplišd.

Bilo bi ovo i ranije, nego sam meračio tokom postprodukcije…

Priznajem, bilo mi je teško da odlučim kako ću sa ovom fotkom. Najpre da vam pokažem koja je, a onda da ispričam.

Prva činjenica je najbanalnija od svih: u danu koji je za nama, napravio sam jednu ekspoziciju. Jednu jedinu, ovu. A onda, uhvatio sam plavo nebo u sivom danu. A onda, odlučio sam da prenaglašena plava boja koju sam napravio nema šta da traži na fotki, jer ugođaj dana nije bio plav, nego siv kao ova fotka.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 5. jul 2011”