Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Metod se zove “šljas”. Najčešće je neuspešan.
Previše ludila, previše umora. Potreba za usporenjem nikad veća. Ali, ne može. Pa ništa, da probam onda onaj metod: aparat u ruke; dok odbrojim do deset, tema mora da se formira; dok opet odbrojim do deset, slika mora da je u aparatu. I to je to.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-37): 6. avgust 2013.”
Ali prvo sam morao da tražim dozvolu…
Tako ti je to: mir u kući može da se postigne i sa tri računara na netu i tri para slušalica u tri sobe, pa da vidiš vraga… Komunikacija ide zamalo-pa-preko-skajpa… Eh… I onda ponekad uletim kao kobac u jednu ili drugu sobu, naoružan optičkim nišanom, pa uhvatim poneko iznenađeno lice. I nedavno najzad natrefih onu low key fotku koju sam odavno pokušavao da potrefim.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (2-36): 5. avgust 2013.”
Još jedna ulična iz bliske varoši
Ako je za utehu, naše bivstvovanje po Segedinu nije imalo samo potrošački karakter. Stigli smo malčice i da se prošetamo zonom centra grada. I šetajući tako, upade mi savršen kadar u pogled. Nije bilo druge nego da ga šljasnem.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-35): 4. avgust 2013.”
Vreli dan, čari potrošačkog društva, drski državni službenici i par uličnih fotografija…
Kako god okreneš, ne mogu da se izvučem is segedinskog spina, a hteo bih, jošte kako. No, proći će jednom, nekako, onog dana kad budemo shvatili da što ne platiš na mostu, platiš na ćupriji, kao zamalo u danu koji prođe za nama.
Ako ništa drugo, štriknuo sam par zanimljivih fotki na ulici.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-34): 3. avgust 2013.”
Praznino, i Bogu si teška.
Sad, daleko je to od praznine, ali već me hvata nervoza od karantina. Treba mi odmor, a odmora nema. Evo jednog velikog ništa koje je beleška ove večeri.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-33): 2. avgust 2013.”
Monotonija.
Protivu svake pameti, logike i čiste svesti, ovo leto sam pretvorio u radno. A zašto tako? Duga je to priča, uglavnom banalna i sa trivijalnim zaključcima. Ne krećem se ni blizu toliko koliko bi trebalo. Kretnje i ideje sam učaurio u ovo malo kvadrata stančića u kome živim sa porodicom. Nalazim da je i tu moguće preslikavati mentalne projekcije na senzor fotoaparata. Malo svetla, malo boje, senka tu i edit tamo.
Ne, ne i ne – povikaće neki dobri ljudi, ali biće kasno. Za mene nema leka.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-32): 1. avgust 2013.”
Nema kraja ideji o nenadoknadivom resursu: sve se nekako vrti oko vremena. Čak i frustracije budu izazvane vremenom.
Predveče mi se nije dalo išta da radim, pa sam malo pridremao – efikasno zaspem u nevreme kad uzmem nešto da pročitam. Kad sam se trgnuo iz tog, jel’te, dremeža, vreme na satu je skočilo na mene kao u crtanom filmu. U, boktemazo!…
Umalo da je zaboravim…
Ima već skoro dve nedelje od tog događaja.
– Da me slikaš! Treba mi nova za profil – reče Projektant Radijatora.
– Aj. Samo, unutra nema mesta, a napolju je preoštro svetlo. Da sačekamo malo.
– Malo se žurim. Ajmo odmah.
– Pa, dobro. Ali znaš šta biva kad se u foto-sesiju ugradi žurba? Biva ćorak.
– Grmbghpfft i tako to.
– Pa dobro. Biće meni za eksperiment.
Tako i bi.
Gori vazduh.
Vreli dan, pomičem se minimalno, klima ne može da postigne, zamro je razgovor, i ovo malo posla me je iscrpelo k’o da sam radio ko zna šta. U neki kasni popodnevni sat, kao hipnotisan, izađem na terasu da škljocnem sprženi vazduh i ugledam dva goluba na krovu komšijske kuće. Hoće li poleteti? Uključim mitraljez u aparatu, nanišanim i dam se u čekanje. Bio sam već ceo minut napolju, a majica na meni je bila sasvim mokra. Da li da uđem i presvučem se časom?
Uto prhnuše.
Kitim svirce i razbijam čaše…
Dobro da, nisam razbijao čaše. To ne radim ni kad sam besan, a kamoli da se kerebečim u kafani. No, beše veselo – od povoda do sastava društva – pa sam malo ister’o kera, taman da napravim formalni razlog za kašnjenje utovara. 
