Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kad se potrefi, pa ideš okolo pričajući kako si baš tako hteo…
Tokom šetnje po dvorištu u kom prebivaju radovi preko tri decenije simpozijuma Terra, na kraju trema sam ugledao scenu u kojoj su se prelamala razna svetla. Škljocnuo sam u tom pravcu ne znajući da li će išta ispasti, jer iz iskustva znam da je Canonov sistem za fokusiranje sklon da se zbuni kada nema dovoljno svetla u tački fokusa. No, kad sam posle video rezultat, zabezeknuo sam se.
Kad gore i vazduh i zemlja…
Leto u Banatu je pojam vreline. Teško ga je opisati, a još teže trpeti – a provodio sam leta i u šumama i na planinama, na moru, u pustinji, na travi i na kamenu, pored reke i u kotlini. I nigde kao u ravnici, kad na istom mestu u samo pet meseci razmaka, oba puta bez daška vetra, bude 68 stepeni Celzijusa razlike u temperaturi.
Aj’ da preterujemo.
Pre nedelju dana, Valex i ja smo posetili lokalitet Arače; beše već u rubrici jedna fotka sa te sesije. No, imao sam plan da napravim kombinaciju svetala, da ih kanališem kao HDR i da izaberem nešto od toga za “napucanu” fotku. Izbor je pao na nekoliko, a ja vam ovog puta pokazujem ovu, upravo ispod čekića:
Snishodljivost kao kategorija uspeha…
Slučaj je hteo da sam tokom godina upoznao umetnike raznih fela, možda ponekad čak i sebe neskromno svrstavao među takve, da bih konačno zaključio da je umetnost kategorija koja za cilj ima nameru ima da ostavi iskaz, za razliku od kiča, čiji cilj je da povlađuje sa ukusom plitkog pristupa lepom, te je došao čas da nekako završim ovu rečenicu pre nego što se neko seti da je ovakvo pisanje čista prdačina koja tek u tragovima tehnike (nažalost, ne i stila) podseća na roman “Jesen patrijarha” Gabrijela Garsije Markesa, što nikako ne treba shvatiti kao poslednju nameru, već kao… Ama, šta ja tu serem, daj tu fotku ovamo.
Dan je bio prilično intenzivan, a centralno dešavanje beše susret i vreme provedeno sa dragim prijateljima. Otišli smo zajedno do simpozijuma Terra, koji se (kao i svakog jula) upravo održava u Kikindi. Tamo smo se dali u intenzivno fotografisanje, a jedna od mojih beleški odande beše i ova.
Moj omiljeni Indijanac upravo proživljava poslednje leto slobode u svom životu, jer septembra kreće u školu. Zato mi je specijalno drago kad ga vidim kako pravi razne cirkuse koji i pripadaju, što bi ono rekli globalisti, uobičajenom portfoliju jednog sedmogodišnjaka. Tokom ranog popodneva, došao je da se pohvali u vezi sa svojim novim projektom: dok se formira voda u montažnom bazenu u dvorištu, on je pripremio rekvizite za podvodne delatnosti.
Edit: ne valja spavati i pisati u isto vreme. Kad sam objavio ovaj prilog, u njegovom naslovu je bio označen 22. jul, a ne 21. jul…
Na slici su samo dva Canon DSLR-a: treći nije mogao da stane u kadar, četvrti je bio u mojim rukama, a peti je bio dva minuta od stizanja u restoran. Rečju: kanonada!
Zateknemo se u povećem veselom društvu starih prijatelja. A vrag mi ne dade mira, zverao pogledom sam okolo i ugledao perfektnu geometrijsku figuru koja je mamila na ekstravaganciju sa jednom bojom.
Izdrži još malo, Još samo malo…
Posao se oteglio: sati u dane, dani u nedelje… Trebalo mi malo daha. PoZZdravljač se najavio i natrčao mi na volej. Pilo se čestito vino u petak uveče…
Kako prepoznaješ dobar objektiv? Kad izvadiš fotku iz aparata, posao je završen.
– Evo ti, probaj!
– Bolje da ne probam, iznerviraću se posle – odgovorih mu.
– Kako hoćeš… Ama, bolje da probaš…
Kroz glavu mi je samo prolazila misao da taj beli objektiv košta više nego moj auto.
Navrnem Životinju na svoj fotoaparat. Tresnem jednu ekspoziciju kroz prozor. Bacim pogled na displej i počnem da psujem. Ovde nema više šta da se radi, osim možda da malo izdužim izrez zbog kompozicije i da o’ladim boje, jer još nije zlatni sat. Tako i bi.
