Tag: jukebox

Ne da zapržimo, nego da malo usporimo

Upravo tako: i usporavanje je korisna stvar u rock’n’roll muzici.

Ali nije da nije, zakuvavam lagano u najavi sledeće epizode projekta “Mojih 125“. Posle ovog hinta, biće obaška i nadasve teško da pogodite o kom albumu ću da pričam sledeći put. Nerd smile

Za mene je Little Wing najveća balada u rock literaturi, tačka. Istina, ja uvek najpre biram matičnu verziju Jimija Hendrixa. Ali, moćni rif Erica Claptona nije ništa manje ubedljiv, a šmek Hammond “krmače” samo pojačava efekat.

Nastavite sa čitanjem… “Ne da zapržimo, nego da malo usporimo”

Happy birthday, Stevland!

Nije danas samo Dan Ilije Čvorovića. Danas Stevie Wonder slavi 61. rođendan. Skidam kapu jednom od malobrojnih preostalih genija i šaljem čestitke.

O karijeri velemajstora i njegovima najboljim radovima ću da pričam kad to dođe na red, negde u nizu u projektu “Mojih 125” (čik pogodite koja ploča je posredi). Danas ćemo samo da slušamo fenomenalnu muziku.

Uh, danas ga ima triput više nego na ovom snimku… A ovo beše iz vremena kad je mlađahni Stevie još bio u zaletu.

Nastavite sa čitanjem… “Happy birthday, Stevland!”

Robert Johnson (1911-1938)

Prodao je dušu đavolu, kaže legenda.Danas je sto godina od rođenja gitariste Roberta Johnsona, izvesno najuticajnijeg autora u istoriji blues scene.

Robert Johnson je rođen 8. maja 1911. godine. Umro je, otrovan strihninom, nepunih 27 godina kasnije. Ostao je upamćen po nekoliko studijskih sesija načinjenih 1936. i 1937. godine na kojima je ostavio svoj neveliki, ali esencijalni legat. Sa tim nevelikim opusom, Robert Johnson je načinio najveći mogući uticaj na delta blues, a posredno i na žanrovsku muziku druge polovine dvadesetog veka, u prvoj meri na rock’n’roll.

Nastavite sa čitanjem… “Robert Johnson (1911-1938)”

Da malo zabiberimo… Onako, bez razloga

Kapitalna numera u kapitalnoj izvedbi. Na sceni su dvojica koje nema smisla porediti ni sa kim, jer su jedini takvi.

Šta se sve dešavalo kad su se Stevie Wonder i Jeff Beck sreli 1972. godine, možda i nije bitno da znate kao faktografiju. Ali, red je da znate bar jednu stvar sa albuma Talking Book. Kakvo krljanje, suncelitižareno:

 

Everybody scream!

Ovaj zapis je iz oktobra 2009, kad je Medison Square Garden dve večeri ugošćavao majstore sa spiska Hall of Fame.

Ah, da: ako nemate nameru da ovo slušate glasno, nemojte se ni truditi.

Nastavite sa čitanjem… “Da malo zabiberimo… Onako, bez razloga”

Helena lijepa i ja u kiši

Moji stari drugari već znaju da je ovo jedan od mojih all-time favorita.

Album Rođenje Drage Mlinareca iz 1975. je jedan od meni najdražih albuma eks-jugoslovnske scene. O tom albumu ćemo potanko kad dođe vreme u okviru serijala o mojih 125. Hajde da večeras zajedno čujemo kapitalnu numeru sa tog albuma.

Onaj prvi deo sam nekad rado svirao u nekom svom aranžmanu; čak sam varirao onu liniju basa kroz neke akorde. Kažu ljudi da je to dobro zvučalo. A tek tekst…

Želite znati, Heleno lijepa,
da l’ pred vama stvarno skitnica stoji
il’ i mene, kao i vas, progone ljudi psećih glava
i psi s licima vlastitih gospodara…

Bilo je to nešto od najbolje rock poezije tog vremena.

Mnogo, mnogo kasnije, Josipa Lisac je otpevala zamalo-pa-konačnu verziju te pesme, sve sa recitovanim tekstom u središnjem delu (autorka beše neka Josipina ispisnica). Postoji audio zapis sa koncerta aranžiranog u čast Drage Mlinareca, kad su mu 2005. uvalili nagradu “Porin” za životno delo; zapravo, imam negde i TV rip tog koncerta. Josipina izvedba “Helene” je zvučala tako dobro da sam joj odmah oprostio što ne zna osnovni tekst. Poslušajte.

I opet sam se naježio.

Treća verzija vredna pomena ne postoji.

Tri pesme iz JC Superstar

Hteo sam da napravim ceo presek, ali to ću uraditi kad dođe red na matični album u priči o mojih 125… Za večeras, tri prelepe arije iz poznate rock opere…

Jesus Christ Superstar (1970) je za mene važan album. Ispričaću vam jednom. Pošto su već kasni sati, ne mogu da puštam muziku glasno, a tu rock operu iz principa neću da slušam na slušalicama. Zato biram tri tihe arije, tri remek-dela. Ova tri klipa su iz istoimenog filma, snimljenog 1973.

Prva arija je priča o dilemi koju Marija Magdalena imala još otkad ju je Isus poveo sa sobom. Sada sluti kraj i preispituje svoju ljubav prema Hristu. Peva fenomenalna Yvonne Ellyman.

Nastavite sa čitanjem… “Tri pesme iz JC Superstar”

Neil Young – Le Noise

Prošlo je možda dva-tri meseca od poslednjeg slušanja. Kako god okreneš, ovo delo ulazi u stalni sastav najvrednije muzike koju držim blizu.

Neil Young - Le Noise (2010); produced by Daniel LanoisZnam da ima relativno mnogo onih koji ne vole Neila Younga. Šta ću im ja: najteže mi pada kad čujem da ga ne vole zbog unjkavog glasa. Dobro de, NY sigurno ne bi prošao prijemni za kakav belcanto, ali on obitava u žanrovima koji nisu imperativ lepe muzike. To tu muziku ne čini ništa manje vrednom. I značajnom.

Četrdeset pet godina karijere u kojoj ima ključnih sadržaja za tri debele karijere, a padova nema. Neil Young je jedini pripadnik rock’n’roll provenijencije koji još uvek pamti čemu rock’n’roll služi, pa je tako usput javno pozvao na opoziv američkog predsednika, usput ga nazivajući imenima koja je svakako zaslužio, ali niko drugi nije imao muda da ih izrekne. ako niste slušali Living with War (2006) kad se pojavio, propustili ste možda najveći događaj u rock muzici u 21. veku. Nastavite sa čitanjem… “Neil Young – Le Noise”

Da vam ne promakne: Johnny ponovo u sedlu

Džoni fotografisan u svom domu podno UtrehtaDobro de, ovo su kućni snimci, a šta god tvrdili na blogu Ravno do dna, zna se da Branimir Džoni Štulić drži jednu akustičnu Martin gitaru u svojoj sobi.

Dakle, ima tamo jedna stranica od pre nedelju dana na kojoj je pohvatano šest pesama koje su ko zna kad i ko zna kako procurele iz Džonijevog dobrovoljnog progonstva.

Aj-ši, aj-ša, jebat’ ga, konja jaše subaša…

Nastavite sa čitanjem… “Da vam ne promakne: Johnny ponovo u sedlu”

Richard Thompson – Hard on Me

Dok se priprema sledeći tekst u ciklusu Mojih 125, prethodi malo zagrevanje najubojitijom numerom sa albuma o kome pričam ovog puta.

Kad čujem gitariste poput Richarda Thompsona, setim se one krilatice: kad je neko lud, tu nema pomoći.

Ova izvedba Hard on Me najluđeg gitariste na svetu je zabeležena pre samo četiri dana… Deset minuta potpunog cirkusa.

Istina, ova izvedba i dalje ne prevazilazi onu verziju odsviranu u Austinu, na kojoj Denny Thompson (koji je smao prezimenjak, ne i rođak) dva minuta uvijao kontrabas u čvor, odvezivao ga, vezivao mašnice, igrao kolariću-paniću i usput učinio da nam svima brada bude elegantno opuštena ispod otvorenih usta niz koja se, nimalo suptilno, sliva slina.

Treću priču o mojih 125 ćete čitati tokom uskršnjih praznika.

Rasle tikve na bunjištu

A sad malo nepatvorenog rock’n’rolla za nedelju ujutru. Tri, četr’:

 

Davno beše… Bilo je to, što reče jedan moj prijatelj, onih godina kad je vazduh bio čist, a seks prljav… Pripadnici moje generacije (i oni tek malo mlađi) setiće se da su ova dva rokera Hot smile bili puleni Milovana Ilića Minimaksa, koji ih je prvi put doveo u TV šou Od glave do pete, a kasnije ih je uredno puštao u radio emisiji Tup-tup ili ih montirao u razne izjave kojekakvih šalabajzera. Replika ajd’ odatle bre se odatle raširila kao arhetipska uzrečica za skretanje pažnje drugome da prestane sa lupanjem gluposti.

A sad, još jednom!