Tag: ludaci
Tajni život srpskih bibliotekara: Miro Vuksanović
Da li ste nekad razmišljali o obućarima i zagonetnosti njihovog zanimanja? Nemoguće da obućari rade samo ono što rade. Samo to, danas niko ne bi hteo da radi. Kad god ih pogledamo kroz izlog, nagnute nad starom i prljavom obućom, imamo utisak da je to njihovo lažno zanimanje. Obućari nam liče na zaverenike koji čekaju čoveka sa šifrom. Oni čuvaju neku veliku tajnu. Na kraju će se nešto dogoditi, u čemu će obućari odigrati ključnu ulogu.
Ovako je govorio Dušan Radović. Što se mene tiče, ne slažem se od kada sam upoznao mog imenjaka, oca najboljeg Ognjenovog druga Mihajla. Obućari su ljudi koje za njihov zanat vezuje iracionalna strast. Kada vidite Miloša kako priča o svom poslu, jasno vam je da tu ima nečega, kao i da njegovi proizvodi nisu tek cipele. Takođe i na moje iznenađenje, kod obućara se zaista ide, posla ima, oni zaista prave i popravljaju obuću. Tamo se, za sasvim malo više novca nego u Dajhmanu mogu kupiti cipele baš za prave noge i baš od prave kože.
Nego, ovaj moj mali i neplaćeni oglas me odmiče od teme. Idemo, muzika:
Nastavite sa čitanjem… “Tajni život srpskih bibliotekara: Miro Vuksanović”
Big Pizza: mnogo buke ni oko čega
Neki me komarac pečio za guzicu, pa sam rešio da promenim firmu kod koje naručujem picu
Principijelno govoreći, dopada mi se ideja firme Big Pizza u kojoj ne razmišljam o teritorijalnoj pripadnosti donosioca mi hrane. Pozovem broj, javlja se Asterisk centrala: dobilistebigpizzuovajrazgovormožebitisnimljemuskoroćevamsejavitiprvislobodanoperater. Baš tako, bez prekida i brzinom nešto sporije svetlosti. Već negde na poslednjem R sledi nastavak: Doblili ste Big Pizzu, da li prvi put naručujete? Da. Broj telefona…Ime i prezime… Adresa… Interfon… Šta naručujete… Da li želite još nešto… Vaših pola sata ističe u 19:23… Prijatno. 
SZO u epizodi “Na opšte iznenađenje, formiramo komisiju”
Evo smo nekako preživeli prošlonedeljnu oluju indukovanu vestima o tome da je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) stavila mesne prerađevine i crveno meso u klasu namirnica koje kod Homo Sapiensa indukuju klješta
Nisam želeo da se uplićem, u pitanju je dosadna dosada, baš kao i sa lošim holesterolima što se talože pasivnim pušenjem posle analnog seksa bez kondoma tokom bandži skoka. Smrtna nas ura sve čeka i to je u redu, ali nikako nije u redu maltretiranje podrazumevanjem da svi na isti način moramo da iskoristimo vreme do tog trenutka.
I stoga, da mi pustimo muziku. Za prijatelje i protiv neprijatelja, braća Almani u bezuslovnom klasiku:
Nastavite sa čitanjem… “SZO u epizodi “Na opšte iznenađenje, formiramo komisiju””
6000
Kakva su to vremena došla: ni jubileje više ne razaznajemo.
Da baš ne galamimo previše, jer već smo skoro-pa-matori, ali današnji prilog o The Allman Brothers Band je bio prvi posle pethiljadadevetstodevedesetdevetog na Suštini pasijansa.
Umalo da nam promakne.
Eto, tako. Tek da ne bude da vam nismo rekli.
Nema na čemu. 
Prvi skok sa Kilimandžara
Odavno nismo proveravali šta rade braća esktremni sportisti. A ne pazeći redovno, promaklo nam je i ovo: puleni Crvenog Bika su osvojili i Kilimandžaro. Beše to još februara.
Moram priznati: ovo je jedan od lepših wingsuit letova koje sam video.
(Pst: da li vam nedostaju jutarnji video klipovi? Nama ne.)
Crnogorski protesti u teoriji i praksi
Stanje u maloj i napaćenoj, ali slobodnoj i hrabroj Crnoj Gori je naelektrisano… ali samo ako kada kažem Crna Gora mislim Podgorica i kada kažem naelektrisano mislim kamenito.
Inače, stanje u Crnoj Gori je prilično redovno. Rusi su konačno otišli kući, hvala na pitanju, uprkos svakogodišnjim ožalošćenim najavama Večernjih Novosti da Rusi neće doći, da su avioni prazni, da je Krim novi Petrovac. Vreme je za odmor do narednog maja, kada će Rusi ponovo doći kao svoj na svoje – ma zamisli.
Pa dobro, ruku na srce, stanje baš i nije redovno. U Podgorici već skoro mesec dana traju ogorčeni protesti protiv režima Mila Đukakovića. Sada ćemo malo da bistrimo to stanje, samo da prvo pustimo kakvu muziku:
Nastavite sa čitanjem… “Crnogorski protesti u teoriji i praksi”
Lovačke priče vozača S.: Dico, a ča će nama ostat?
…mtimajkublesavu, kako to voziš! A, vidi budalu, jebote!… Kako to misliš “dugo u levoj traci”? Pa, nisam ja… Nego, ako hoćeš da odete negde van Pule kad stignemo, nema problema, samo reci, znam ja da ima tu tih vinarija, ono vino, belo, kako beše… Evo ga opet, pa gde ćeš, čoveče!…. Kako kažeš? Da, malvazija, ej, pa bio sam ja tuda ko zna koliko puta, gde sve nisam bio, i tamo ono mesto što si pominjao, da, to što si rekao da si bio, Medulin… Kako, Motovun? Ne zn… Da, ma naravno da znam… Nego da ti ispričam kako sam donosio vino sa Hvara u Beograd… I crno i belo!
Pazi ovako.
Nastavite sa čitanjem… “Lovačke priče vozača S.: Dico, a ča će nama ostat?”
432 hiljade kilometara kvadratnih deonica na sat koridora godišnje
Ovo je verovatno najgluplji naslov u istoriji Suštine Pasijansa. Ma neka i jeste, samo dok je bar… a jeste sigurno… tačan!
Čudna je despotija ova naša zemlja, ili čija li je već. Pre svega, moramo priznati da je uspešna, mislim despotija. A kako i ne bi, kad ima(mo, ju, kako vam drago) sasvim odličnog despota i sasvim neuspešne dspote. I šta ću im ja sad? Baš ništa. Nego… sviraj, mali.
Nastavite sa čitanjem… “432 hiljade kilometara kvadratnih deonica na sat koridora godišnje”
