Ovih dana navršilo se petnaest godina kako nas je napustio Pimpek.
Prerano je otišao. 
Tag: muzika za popodne
Osmijeh
Gledajući na Zapad, često smo spremni da potcenjujemo ono što smo nekada imali. Ako su šezdesete godine u Jugoslaviji bile obeležene entuzijazmom, borbom sa državnim cenzorima i pokušajima da se imitiraju velike svetske zvezde, njihova druga polovina je najavila originalnu, autorsku muziku.
“Osmjeh” (1967) je jedan od prvih, pravih hitova koji je, u istom trenutku kada se zavrteo na radiju, postao “pjesma tjedna”.
Čudni snovi
Ne znam kako vi podnosite ove vrućine. Ja se mučim – slabo spavam, apetit mi je nikakav, mnogo pijem (vode, da ne bude zabune) i svašta mi se mota po glavi, što nije neuobičajeno. Normalno, kada sam već u takvom stanju, u jednom trenutku upadnem u dremku koje nisam ni svestan…
Ne znam koliko sam spavao ili šta već, ali da zabeležim dok se još uvek sećam…
Пази, стварно класика
Једна од разлика између рока и класике је била и у томе што се класика увек изводи по нотама, свира се тачно онако како је записана. Интерпретације се разликују у брзини (јер није била баш записана, понекад само описана), понекад у распореду по инструментима, понекад по гласноћи појединих инструмената. Или се комад за клавир уради за цео оркестар, или пак обратно. Рокери су ту увек давали себи већу слободу.
Ту пре свега мислим на оно кад рокери изводе песме других рокера, али и кад се дохвате Баха. Или Руса. Ту се даје мало машти на вољу, ноте се додају, убацују се инструменти који композитору нису ни падали на ум, или чак нису ни постојали.
А обратно? Да симфонијски оркестар изведе нешто рокерско? Па, чули смо то сто пута, онај симфонијски бенд из Лондона је наштанцовао гомилу албума на ту тему, изводили су свашта. М, да, али то су биле обраде, транскрипције, танте за кукурику – ако ви обрађујете нашу музику и ми ћемо вашу. Познаћете мелодију, али ће да звучи као да је компонована сто година раније – ви сте радили то исто, само сте возили времеплов у супротном смеру.
Међутим:
Преслушај па читај даље.
Bolje i od najboljeg
Iako mislim da razna reizdanja značajnih albuma služe da se od publike izvuče još koja crkavica, nekima ne mogu da odolim. Poslednjih godina u de luxe verzijama sve se češće objavljuju snimci za koje mislimo da ne postoje (bilo da su demo verzije ili neobjavljene pesme), a ovakva izdanja su često nafilovana i zapisima sa koncerata tako da dobijamo bolji uvid šta se stvarno dešavalo u životu nekog autora u određenom trenutku karijere.
Iako imam vinile grupe The Associates i remasterizovana izdanja od pre petnaestak godina, nisam mogao da odolim i novom izdavačkom poduhvatu – ovogodišnjim de luxe izdanjima njihova prva tri albuma.
Živela ljubav
Jedan od najboljih albuma iz osamdesetih bio je The Lexicon of Love (1982). Grupa ABC, na čelu sa svojim pevačem Martinom Fryjem, želela je da proda artizam uz muziku za igru. I uspela je u tome.
Tada sam mislio, a mislim i sada, da je ovaj album bio jedan od najboljih iz tog vremena.
Može i ovako
Kada su Sir Georgea Martina upitali zašto je potpisao ugovor sa Beatlesima, neočekivano je odgovorio: Zato jer mi se svideo njihov smisao za humor.
Sve ostalo što se dešavalo tokom njihove saradnje danas je muzička istorija ispisana zlatnim slovima.
Nije Bah. Ali tek što nije.
I was feeling kinda seasick
But the crowd called out for more
Pre muzike, moram da vam ispričam nešto.
Zoća je već ispričao kako imamo online tabelu u koju trpamo to što kačimo kao muziku za popodne. Znate kako je: dok proglasimo sledeći letnji raspust, biće u nizu ove rubrike već 1500 priloga; valja koordinisati barem retroaktivno, kako i činimo. Ali mimo toga se nikad ništa ne dogovaramo: svako sam odlučuje o sadržaju. Eventualno, neko nekome nehotice ubaci dobar šlagvort, pa onda to dođe na spisak kandidata za sledeće pisanje. I tako se stalno dopunjujemo, tome nema kraja – i to je najbolje od svega.
Ali, ponekad se desi takav sinhronicitet da je to suludo. Hteo sam da za danas spremim jednu Bahovu ekstravagancu (ima li ikog ko još nije prepoznao da je Bah zaista bio prvi pravi rock muzičar u istoriji?), kad mi je Zoća ispred nosa turio onaj pičić kako svira Baha…
A dva Baha u tri dana bi bilo previše i za majstore… 
I toliko sam se zblanuo da sam rešio da potrošim jedan zicer koji odavno čeka da o njemu napišem velik tekst, onakav kakav ta pesma zaslužuje, budući da je reč o jednom od deset najuspešnijih singlova popularne muzike otkad postoji popularna muzika. Pritom, nije Bah, ali tek što nije.
Vreme je za muziku, pa nastavljam.
Dakako, ovo nije verzija sa singla. Verujem da je ovo najbolja postojeća živa verzija pesme “A Whiter Shade of Pale” u kojoj glavni dasa učestvuje. A orkestarski prolog valjda govori dovoljno: zna se u koju nišu muzičkog nasleđa se pakuju pesme koje imaju kapacitet za ovakav uvodni aranžman.
Tople letnje noći
– Ćale, kakva ti je to bleja…
– A?
– Тi se vozikaju kolima, slušaju muziku i bleje jer im je dosadno…
Junior je bio sasvim u pravu. 
Samo neka je živahno
Vožnja automobilom traži koncentraciju, a najgore što sebi možete da učinite je da nasnimite omiljenu muziku koja će da se vrti u pozadini. Onda od koncetracije nema ništa, a šansa da se zakucate u nešto baš tvrdo & neprijatno se eksponencijalno povećava. Slaba je to uteha kada se dođe u stadijum da se leče posledice.
Odavno sam napravio kompromis – trudim se da mi u automobilu svira nešto što volim, a u šta ne moram da se udubljujem. Kompilacije funka/soula, a da ne poznajem izvođače su se, iskustveno, pokazale kao dobitna kombinacija. Prihvatiš zdravo-za-gotovo i pičiš…