Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Before I knew it, she was out the door and she was out of town
She put me down
Making me frown
Just look around
I’m down.
Odmah je jasno o čemu pesma govori. 
Ono što nije jasno je šta se to sve dešavalo sa albumom koga pesma “Smells Like Lemon, Tastes Like Wine” otvara.
Početkom devedesetih muzička industrija je bila u ozbiljnoj krizi. Vesele osamdesete su se neslavno završile, a štampa je očajnički tražila povod da se prihvati nečega novoga. A ako nema ničega interesantnog, treba ga izmisliti. Taj film sam već gledao na početku punk euforije, a besomučno reklamiranje izvođača koji su snimali za američku diskografsku kuću Sub Pop trebalo je da me uveri da je, napokon, stigao novi zvuk.
“The Seattle Sound” ili grunge, koji je u to vreme žestoko promovisan, nije me ni malo dojmio. 
Ako ste ovaj vikend proveli pod nekim kamenom ili niste imali struje, onda svakako još uvek ne znate da se u petak uveče desila nova epizoda istorije rock’n’rolla: Kuba je doživela i preživela svoj prvi veliki rock koncert. I to koncert Rolling Stonesa, što je i inače vrsta događaja bez mogućnosti poređenja (osim, eventualno, sa nekim drugim koncertom Rolling Stonesa). I to pred ništa manje od pola miliona neposrednih gledalaca, koji će svojim unucima jednog dana pričati “bio sam tamo”. I to besplatno.
Red je da zabeležimo taj događaj, makar i posredno. Kontekst je labav: “Midnight Rambler” je izveden u Havani. A inače, zašto ne bismo iskoristili svaki prikladan momenat da se setimo perioda kad je Mick Taylor žario i palio. Ova izvedba: to je to.
The last of the new wave riders
Will be the first of the new age masters
Vreme je pokazalo da su ovo proročanski stihovi, barem kada je Todd Rundgren u pitanju. Muzika koju on danas stvara je sasvim nešto drugo.
Zato, uživajte.
Retko mi se ukazuje prilika da pišem o nekome od muzičara, a da nemam dilemu koju pesmu da pustim kao ilustraciju njegovog rada. Emitt Rhodes je napisao toliko dobrih pesma da je potpuno sve jedno koju ću da izaberem.
Tražilica je sama odabrala ovu. Dobar izbor. 
Psiholozi, petparački novinari i dobronamerni prijatelji/komšije koje ništa ne znaju o strahovima skloni su da svima nama dele lekcije kako ih pobediti. Jer, strah je intenzivno i neugodno osećanje koje nas obuzima kada slutimo neku opasnost, bilo da je ona stvarna ili ne.
Sugerišu nam da se suočimo sa njim kako bismo ga spoznali i pobedili.
A šta ako ne smemo?
Kada god preslušavam kompilacione diskove koji se isporučuju uz magazine Uncut i Mojo, ne očekujem previše. Obično se na njima nalazi po par pesama koje su namenski rađene za veliku temu kojom se tekući broj bavi, a ostatak se svede na reciklažu već preslušanog ili ilustraciju nekog od tekstova kraćih tekstova.
Malo ređe otkrijem nešto dobro što ranije nisam čuo.
Verovali ili ne, onaj stari poziv na “slušanje američkih ploča” još uvek pali kod žena. Ne kod klinki, već kod onih koje je, kao i mene, načeo zub vremena. I koje se još uvek sećaju nekih boljih vremena. 
Peter Frampton se pokazao zgodna podrška u tim trenucima jer savršeno dobro zna da izjavi ljubav na najbolji mogući način. Za razliku od “bezosećajne životinje” poput mene. 
Nastavite sa čitanjem… “Hteo sa da ti kažem koliko te volim i ne mogu da se zaustavim”
Dok smo deca, maštamo o svemu i svačemu, a najviše o tome ćemo postati kada porastemo. Retki su oni koji svoje snove i ostvare.
Najčešće postanemo nešto sasvim suprotno od onoga što smo kao deca želeli da budemo.
Internet nam često stvara lažnu sliku da nam je sve “na izvol’te”. E, nije. Do nedavno sam mislio da nikada neću čuti jedan od albuma o kojima sam samo čitao – Morris On (1972) spada u kategoriju onih retkih koji su u vreme pojavljivanja štampani u malim tiražima, a i kada su se posle više decenija pojavili na diskovima, očas su planuli sa polica muzičkih radnji.
Tako se stvara mit, a kod ozbiljnih kolekcionara žudnja koja izjeda.
