Tag: muzika za popodne

Sinhronicitet! C’mon! Udri po mesečini!

Only hope can keep me together.

Kad sam pre par dana pomenuo nepravdu što zapostavljamo neke važne i drage izvođače, tek je trebalo da primetim… Znate li koliko smo puta ovde slušali Police? Dvaput, jebote. Samo dvaput. Pogledam u listu zicera koje sam odavno odabrao – morao sam da se naglas nasmejem: u prikrajku je stajalo link na “Synchronicity II“.

Elem, sinhronicitet je jedno od autorskih načela na Suštini pasijansa. Ne utrčavaju Samuraji Skoja jedni drugima u ofsajde, nego se ti sinhroniciteti, prosto, dešavaju. Pa sad, kako da kažem: inače to ne bi bili sinhroniciteti, je li tako?

Sinhronicitet beše dvoslojan: od dve pesme koje smo do sada slušali, jedna je upravo “Synchroncity II” Surprised smile Nyah-Nyah Green with envy Open-mouthed smile Ma, pazi da se ne bih prepao! Ma, pazi da mi ne bi propao plan! Vadi Mesečinu, bato, suncetižarenoebem!

Deset sekundi dileme da li da izvadim matičnu verziju, onu sa Live Aid kad je Sting sam poveo milijardu ljudi da pevaju sa njim ili onaj početak koncerta grupe The Police 2008. godine na beogradskom Ušću, kad sam kao neki junoša zamalo pišnuo u gaće kad su zasvirali.

A onda sam se setio da je danas subota. I odjednom je sve došlo na svoje mesto. Angry smile

Pusti glasnije, živ ti ja, ovo mora da se sluša tako da krv provri.

Nastavite sa čitanjem… “Sinhronicitet! C’mon! Udri po mesečini!”

Eleonora

Dugo sam mislio da su The Turtles Englezi. Bili su čudni, ni malo ne ličeći na pop zvezde, sa uvrnutim smislom za humor, a njihove pesme koje sam znao prizivale su duh The Holliesa, The Zombiesa i ostalih popularnih britanskih grupa iz šezdesetih.

Njihova najpoznatija pesma “Happy Together” spada u obaveznu muzičku literaturu, a sad slobodno mogu da kažem da su bili jedna od najboljih i najozbiljnijih grupa, koja je potekla iz Los Angelesa.

Repertoar im je bio interesantan – na jednoj strani su bile pesme koje su, barem meni, zvučale kao rani radovi The Byrdsa, a na drugoj bogato orkestrirani pop sa naglašenim višeglasnim pevanjem. Bili su to fini preduslovi da se uživa u njihovoj muzici.

Iako je “Happy Together” postala globalni hit 1967. godine, a sledećih nekoliko singlova je bilo uspešno jer su bili plasirani među prvih deset na top listama, njihova diskografska kuća je bila nezadovoljna. Tražila je od njih da snime novi globalni hit poput pomenutog.

The Turtles nisu bili voljni da se prepucavaju jer su bili zauzeti snimanjem novog albuma. The Turtles Present the Battle of the Bands (1968) je bio zamišljen kao ambiciozni konceptuani album na kome bi grupa glumila 11 postava koje bi svirale različite žanrove. Album je, inače, odličan, ali su podmetnuli i “kukavičije jaje”.

The TurtlesU pesmi “Eleonore” imitirali su sami sebe i sprdali se sa sopstvenim najvećim hitom. Uz malo promenjene akorde i glupave stihove koji su trebali da budu parodija na popularnu tinejdžersku “bubblegum” muziku, mislili su da su diskografsku kuću skinuli s vrata.

Muzički trgovci su mislili da je ta pesma fantastična i da fenomenalno zvuči. Donekle su bili u pravu – posle toliko vremena ona ništa nije izgubila od svog muzičkog šarma, zahvaljujući inventivnoj produkciji i odličnom višeglasnom pevanju. Ako je pažljivije preslušate, primetićete mnogo zanimljivih detalja u aranžmanu, kao i jedno od prvih korišćenja sintisajzera. Jasno, pesma je postala hit.

Kreativni dvojac koji je stajao iza The Turtlesa, Howard Kaylan i Mark Volman, po raspadu grupe je našao uljebljenje kod Franka Zappe, da bi nešto kasnije napravili sopstvenu karijeru kao zezatorski duo Flo & Eddie.

A “Eleonore” će biti upamćena kao jedna od uspešnih “slatkih osveta” pohlepnoj muzičkoj industriji.

Vožnja na rezervi

Nešto sam čeprkao po tabeli 1360 do sada objavljenih pesama u rubrici “Muzika za popodne“, sve se čudeći kako smo spontano izgradili katalog dostojan Bilove plejliste sa radija Paradise. Isto tako se čudim kako smo bili nepažljivi prema nekima od temeljnih heroja popularne muzike, pogotovo ako govorim o onim fahovima koje Peacock i ja mnogo volimo (dobar deo tih preferenci nam je isti), ali smo ih zanemarili bez nekog osobitog objašnjenja. Da li se ti autori i izvođači, nekako, neispričani podrazumevaju ili je posredi bila ideja “vi to ionako već znate”, ne znam.

Ali znam nešto drugo: prosto je kriminalno koliko malo ljudi u mojoj okolini zna ko je Jackson Browne i kakav je njegov trag u temeljima one muzike koju danas nazivamo Americana. Jer ako postoji jedan i samo jedan muzičar koji je učinio više od svih da jedan radiofonični muzički format middle of the road muzike dobije na koloritu, snazi i relevantnosti, onda je to baš taj čovek. Deder da se malo podsetimo njegovog nasleđa.

Nastavite sa čitanjem… “Vožnja na rezervi”

Odigraj mi ča-ča

Sa grupom Santana sam se upoznao slušajući njihove snimke sa Woodstocka. Za mene je to bio važan događaj, jer je zvuk koji je dolazio sa snimka stalno pretio da će da me oduva – glavni baja je bio čistokrvni roker premazan latino ritmovima i nije se štedeo.

Zato nije ni čudo što su me prva tri studijska albuma opčinjavala na početku sedamdesetih.

Nastavite sa čitanjem… “Odigraj mi ča-ča”

Kad se krug zatvori

I danas vlada mišljenje: da je George Harrison u životu muzici doprineo samo sa onih nekoliko pesama koje je napisao i snimio kao član grupe The Beatles, bilo bi to dovoljno za jedno od počasnih mesta u Panteonu rock’n’rolla. Najtiši od Fabulozne Četvorke (AKA Fab Four, nadimak koji je Bitlsima dao ko zna koji novinar u toku perioda tzv. bitlmanije) predstavljao je “ono posebno” u duši najuspešnijeg rock sastava u istoriji, suptilnu nadogradnju koju manje vešt slušalac ne može ni da prepozna, a kamoli da rastumači. Takva uloga je očigledno odgovarala njegovoj tihoj naravi, a odgovarala je i u atmosferi razvoja dva snažna ega kakvi su bili John i Paul. Zato se, valjda, nije mnogo ni gurao kao autor, ali ono to je pružio zbilja je veličanstveno: “Taxman“, “I Want to Tell You“, “While My Guitar Gently Weeps“, “Something“, “Here Comes the Sun“… Remek-dela, odreda.

Najbolje od svega: do kraja sveta bi mogla da traje rasprava o tome koja pesma od tih je najbolja. Ja mogu da kažem samo koja mi je najdraža: tu dileme za mene nema.

Nastavite sa čitanjem… “Kad se krug zatvori”

Uz vetar

Trčanje sa sastanka na sastanak i nije neka sportska disciplina. Više je moranje koje spada u rok službe. U vremenskoj stisci često sam primoran da na brzaka uletim u taksi. Nemam ništa protiv taksista, ali imam protiv muzike koja im svira u kolima.

Obično su to narodnjaci. Ili nešto što je moderno, a ja ne razumem.

Danas me je vozio moj ispisnik. U kolima mu je svirala sasvim fina muzika, neki rock iz ’70. koji mi je bio na vrh jezika, ali nisam mogao da se setim izvođača.

Nastavite sa čitanjem… “Uz vetar”

Voz koji ne ide nikuda

Volim muzičare sklone eksperimentu – oni ne dozvoljavaju da im se čitava karijera pretvori u jednu pesmu. Nekada se slušanje takvih radova pretvori u eksperimentisanje sa mojim ušima i strpljenjem, ali se još uvek držim. Onima koji prođu test uvek se vraćam.

U kom smeru će se kretati muzika narednih godina – nemam pojma. Ona komercijalna i dalje će da donosi novac. Nadam se da će biti mesta i za ovu drugu, koja pomera granice.

Nastavite sa čitanjem… “Voz koji ne ide nikuda”

Flojd

Dragan Nikolić je bio veliki roker. Nije umeo da peva (i to je radio veličanstveno), a život kojim je živeo je bio čisti rock’n’roll. Zbog toga, njegov lik pripada ovoj rubrici bez trunke dileme. Opraštamo se od velikog lafa i na ovaj način, uz nezaboravnu temu iz “Nacionalne klase”, filma koji je prevazišao domen jedne priče i ostao kao trag celog jednog vremena kojeg više nema.

Bilo je to jedno veoma romantično vreme.

Pamtiće se.

Desperados, fatalna crvenokosa, Crna Munja i neobjašnjivo sviranje

Najpre, da budemo načisto: u prvobitnoj verziji, kompletan naslov ovog priloga je trebalo da glasi

Kako bajker pokušava da smota devojku koja je prepoznala posebnu vrednost u njegovom blistavo ispoliranom ljubimcu koji je platio doživotnim gubitkom duševnog mira, u interpretaciji ništa manjeg ludaka koji takođe prepoznaje posebne vrednosti, ali sa duševnim mirom nema problema

ali sam u poslednji mah odustao, jer bilo bi malo previše da dva takva naslova stoje na manjem rastojanju od mesec dana jedan od drugog. A obaška, imalo bi šta još da se kaže u naslovu. A nije ni bitno, nismo u postromantizmu, pa da prepričavamo ceo siže u naslovu.

Ovo je balada jednog minstrela (zalutalog u prelaz pogrešnih vekova spram posvećenosti kojom opčinjava svet) o jednom bludnom sinu koji ni ne sluti kakva mu je sudbina bila zapečaćena onog časa kada mu se dama prva obratila. A šta posle biva i kako ona najzad dospeva do toga da sama zajaši Crnu Munju, saznaćeš ako se malo potrudiš. Slušaj pažljivo i, ako treba, prati stihove koji su priloženi pri kraju teksta.

Ovu scenu bi dežurni rock guru Žikica Simić svrstao u centralnu ikonografiju rock’n’rolla: desperadosi i fatalne žene. Antagonisti koji postaju protagonisiti: ceo svet je naopačke, ali ne zbog ovog nesrećnog para. Svet je velik i zao, volja ljudi je slaba, a paroksizmi su snažni: tragedija je neizbežna.

Nastavite sa čitanjem… “Desperados, fatalna crvenokosa, Crna Munja i neobjašnjivo sviranje”