Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kada si mlad i neiskusan muzičar, opijen iznenadnom slavom, svašta može da ti se desi jer nemaš vremena/strpljenja da čitaš stavke u ugovoru koje su ispisane sitnim slovima. A onda, u trenutku kada si na sedmom nebu opijen lovorikama, manguparija iz redova biznisa potegne baš te stavke.
Neke je to koštalo glave.
I tell you: love, sister, it’s just a kiss away
It’s just a kiss away
Ne pokušavam da se pravim pametan. Ne želim da ispadnem licemeran. Neću da tražim opravdanje. Ne vidim ništa što ne vide i drugi. I zato nemoj ovom pridavati nikakvo posebno značenje.
Stvar je vrlo jednostavna: boli me briga za Osmi mart. Jednostavno, nisam zainteresovan da jednom godišnje otaljavam formu u čije značenje nisam siguran. Radije ću svakog dana da te držim za ruku.
Vels je jedna od konstitutivnih država Ujedinjenog Kraljevstva, pa je poistovećivanje Engleske, što najčešće činimo, sa UK potpuno pogrešno. Ne smemo da zaboravimo ni Škotsku i Severnu Irsku. E, onda je UK kompletno.
A dokle će tako biti, to već ne bih znao da kažem. 🙂
U Velsu žive potomci starosedelaca britanskog ostrva, Kelta, i engleski im nije maternji jezik. O mom nepromišljenom odlasku u Vels već sam pisao, pa prelistajte tekst ponovo – nije potrebno da se ponavljam.
Lullabies, look in your eyes, run around the same old town.
Doesn’t mean that much to me to mean that much to you.
Naravno da o Neilu Youngu mogu da napišem toliko da čitate bar dva sata, pogotovo o ovom periodu na koji vam danas ukazujem. Ali, hajde da ovo danas bude jednostavno. Jer, ne bude li tako, oštetićemo utisak savršenstva koji je ovde očigledan.
Nastavite sa čitanjem… “Jednostavnost kao najvažnija osobina genijalnosti”
Ovu pesmu će dame da vrte. Arhetipska, o svim mogućim kombinacijama dobrih/loših momaka i devojaka. Tako da svako može da stvari fantaziju po sopstvenom nahođenju.
Ako se još uvek ima mašte. 
Почело је још 1958, позоришним комадом у Британији, у стилу тадашњег “кухињског реализма”. Две године касније, постављен на Бродвеју па су Амери додали ово као музичку пратњу. Већ 1961, истоимени филм (мада није сигурно да је ова песма у њему, Википедија се не изјашњава). Песма постаје истински популарна тек 1965, када је снима…
Ех, најбоље да тог извођача наведем како је најављен на неком хрватском медију (вероватно уз дозу зајебанције): “Тратинчица Алперт и мјед из Тихуане”. Што му дође пригодно, јер за данас имамо баш загребачке Роботе са том песмом.
Роботи су тада били само један од бендова који су свирали шта су стигли; било је много песама које су биле популарније од бендова, а нису се дале наћи на (увезеним) плочама, па су се бендови утркивали ко ће пре да скине ствар и одсвира је јавно. Још ако је угурају и на сингл, ето славе.
Jedan od najvećih blagoslova u mom društvenom životu je stalni kontakt sa dobrim ljudima koji o muzici znaju mnogo više nego ja, a spremni su da podele sa mnom sve što znaju (i imaju). Zahvaljujući njima, zahvatio sam duboko i stigao daleko. Zahvaljujući njima, naučio sam mesto nekim svojim bivšim muzičkim fetišima. Provalio sam veze između autora i izvođača, nalazio ključne igrače čijim praćenjem sam stizao dalje i još dalje…
E vidite, to su nezgodne stvari. Jer pomalo zaboli kad shvatite da je gitarista na čijoj ste muzici odrasli mnogo ograničeniji nego što legenda o njemu dopušta. Ili da je grupa u koju se kunete od četvrtog razreda osnovne škole flagrantno zakoračila u ćorsokak i nema više smisla da postoji. Ili da ne postoji razlog da više slušate neku muziku jer vam se u tom istom fahu otkrila ona koja je zaista vrh… Razumete obrazac: širenje vidika je bolan proces.
Pod pritiskom sve one muzike koju sam uneo u svoje iskustvo, do danas ostade malo one muzike na kojoj sam odrastao. Prosto, malo je te ranije muzike izdržalo moje sazrevanje. A prvi od svih Postojanih su oni koji su mi možda i ostali najdraži.
Za pedeset godina uspešne karijere, Graham Gouldman je napisao veliki broj hitova. Već mogu da naslutim da se mnogi čitaoci ovoga teksta češkaju po glavi pokušavajući da se sete ko je u pitanju. A sada ću da tvrdim još nešto – Gouldman je jedan od najboljih kompozitora popularne muzike koje je Britanija iznedrila u XX veku, jer je većina njegovih pesama – vanvremenska. Evo dobrog primera da potkrepim tvrdnju.
A ni malo istorije neće biti na odmet.
Eto, opet slušamo Little Wing.
Kako je Šef već govorio a ja se iz momenta složio, od svih izvođenja ove pesme najbolje je Hendriksovo. Mislim da je u pitanju čist bezobrazluk: jedan lični trenutak ostao je ovom pesmom uhvaćen, zapamćen i sačuvan baš onakav kakav je bio. Ova pesma ne uopštava ništa, ona ne želi da filozofira. Niko drugi, ma koliko sjajan muzičar bio, neće moći da odsvira ovu pesmu upravo zato što nije doživeo tu jednu stvar koja je pesmom ulovljena.
Tokom pedesetih, bavljenje popularnom muzikom je bilo više entuzijazam nego posao. Srećnici čije su se pesme zavrtele na radio stanicama su već time bili zadovoljni, o nastupima na televiziji moglo je samo da se sanja, a muzika se još uvek striktno delila na “crnu” i “belu”.
Stvari su se promenile tek desetak godina kasnije.
